Sve više se govori o reformama u školi, od strane učenika, profesora, roditelja. U našem obrazovnom sistemu reforme su zaista potrebne, međutim, izgleda da je kod nas samo ideja dobra, a kad je reč o sprovođenju i konkretnom delanju, sve ide malo teže.

Osnovni cilj reforme školstva je da smanji obim gradiva i programa, da prilagodi novim svetskim standardima i našu skolu, da bude lakše i lepše i učenicima i predavačima. Međutim, postavlja se pitanje da li se reforme odvijaju na pravi način.

Po "novoj školi" trebalo bi da osnovno obrazovanje traje devet godina, a srednje samo tri, predmet koji smo svi mi izučavali kao srpski jezik i književnost, novi đaci učiće pod nazivom jezik i komunikacija, prvaci ne treba da imaju ocene, vec opisnu predstavu rada u školi, učenici mogu da biraju predmete koje će učiti, udžbenici su drugačiji, trebalo bi da budu zanimljiviji i lakši za razumevanje...

Nailazi se i na pozitivne i na negativne promene. Velikoj većini je u vezi sa reformama zasmetalo to što nije ispoštovan faktor vremena. Naime, za ovakav jedan proces, koji se bavi jednim od najfundamentalnijih delovanja u društvu, dakle obrazovanjem, potrebno je dosta vremena da bi bio sproveden na pravi način. Kod nas je slučaj da su predavači imali neke kratke kurseve ili obuke o novom načinu predavanja, a sa ciljem da se nauče sasvim drugačijem obliku rada od onog na koji su navikli. I kako sad da očekujemo da neko ko godinama upražnjava svoj način rada (koji varira, ali se ipak ne razlikuje mnogo od osobe do osobe) da sada "preko noći" počne sa apsolutno drugačijim metodama. I tim ljudima treba dati vremena da se priviknu ako mogu, a ako ne, da ustupe mesto mladima i fleksibilnijima.

"Nova škola" je vec počela sa radom. Sa manje ili vise uspeha na početku, videćemo. Mora se sačekati da se svi, najviše učitelji i profesori prilagode, da se zaista sprovede rad na olakšanju školovanja za decu i ako se svi budu trudili da daju svoj doprinos, uspeće se do dobijanja jedne zaista vredne škole.

da posveti određeno vreme. Poznati beogradski neuropsihijatar dr Jovan Marić ukazuje na činjenicu da interesovanje za seksualni život današnja deca počinju da pokazuju mnogo ranije i da pubertet počinje već u desetoj godini, dok je frekvencija polnih odnosa najveća od petnaeste godine. Jako mali procenat dece (srednjoškolaca prvenstveno) može slobodno da razgovara o seksu sa svojim roditeljima, što, te umesto razgovora to sami "s vremenom saznaju".

Zato se postavlja pitanje kako i koliko treba pričati o ovoj "osetljivoj temi" u školama u sklopu predmeta, bio on obavezan ili fakultativan. Današnja škola, okvirno gledano, sadrži delove seksualnog obrazovanja kroz nekolicinu časova iz biologije, o čemu se opet više priča u osnovnim nego u srednjim školama.

Ova tematika razmatrana je i u drugim zemljama, gde je seksualno obrazovanje, uglavnom, prihvaćeno.

U SAD ne postoji jedan i poseban recept seksualne edukacije, s obzirom na to da se programi donose na nivou saveznih država, a znatan izbor nastavnih sadržaja ostavljen je samim školama. Sprovodi se u 95% škola.

U Engleskoj je bila malo drugačija situacija. Od 1986. godine odluka o sprovođenju seksualnog obrazovanja bila je u rukama direktora škole, a svakako uz savetovanja sa roditeljima. Već od 1991. uveden je program edukacije o sidi, kao obavezan za ušenike od 11 do 14 godina. Kao školski predmet uvodi se 1993. godine.

Što se tiče školovanja u Švedskoj, seksualno obrazovanje je kao predmet uvedeno još 1956, a u sadržaju je naglašena polna fiziologija, proces reprodukcije, kontracepcija, a nije izostavljena ni tema o homoseksualizmu, abortusu i seksualnom zlostavljanju.

U Holandiji je, takođe, obavezno i to na svim nivoima školovanja.

U Rusiji je sredinom prošle decenije propao pokušaj uvođenja seksualnog obrazovanja, koji je inace bio eksperimentalan. Oni su se ugledali na holandski program, ali kako su komunističke partije zajedno sa crkvenim velikodostojnicima izvršile jak pritisak na javnost, ta je ideja potom brzo "ugušena" i označena kao "zapadnjačka ideološka zavera" protiv dece u Rusiji.

Što se tiče država bivše SFRJ, seksualno obrazovanje još uvek nije u nastavnim planovima. U Hrvatskoj je u poslednje vreme aktuelna priča o uvođenju ovog predmeta, a u Sloveniji je postojao zaseban predmet do 1980, kasnije uključen i raspoređen u predmet zdravstvenog obrazovanja i biologije.

Uvođenje seksualnog obrazovanja u srednje škole bi dosta pomoglo i uticalo na informisanost srednjoškolaca i podstaklo na razmišljanje bar neke od njih, što i jeste cilj. Upravo zbog loše informisanosti o polno prenosivim bolestima i korišćenju kontracepcije, veliki je broj abortusa kod mladih, a povećava se i broj obolelih od side.

Zainteresovanost i želja mladih da budu upućeniji svakako će imati veći odziv u srednjim školama. Seksualno obrazovanje bi trebalo uvesti kao izborni predmet, ili u vidu blok nastave, možda čak i radionica, gde učenici neće biti ocenjivani. Predmet treba osmisliti na jedan kreativan nacin, kako učenicima ne bi bilo neprijatno i kako se ne bi ustručavali da podele svoje mišljenje sa predavačima i ostatkom grupe.

Suština ove nastave bi bila i šire, ozbiljnije gledanje na ovu temu, a cilj svakako podsticaj na razmišljanje bar dela njih (srednjoškolaca) pre odluke o stupanju u seksualne odnose.

prosvetljeni ljudi, ili pametni ljudi racionalnog razmišljanja, još neka pitanja su ostala otvorena.

Koliko je to stvarno razvijanje i buđenje njihove duhovnosti i približavanje evropskim standardima? Da li ćemo se približiti evropskim standardima tako što ćemo samo uvoditi nove predmete, bez obzira na to što "radno vreme" ostaje isto? Ili na taj način što ćemo odmah na početku našu decu podeliti po veri, iako se u Evropi već odavno izbegavaju pitanja: "Koje si vere ili nacionalnosti?"

A šta smo mi uradili? Uveli smo veronauku kao izborni predmet gde učenici slušaju samo o svojoj veri nametnutoj od strane roditelja, rođenjem. Zašto onda postoje crkve? Izgleda da nekome nije jasno šta je uloga crkve, a šta uloga škole. Ako je škola kulturna ustanova gde deca treba da se nauče nečem opštem, a u crkvu idu vernici koji su sami izabrali da će toj veri pripasti, zašto reforma nije omogućila učenicima da slušaju o svim verama, a kasnije kada sazru, da imaju mogućnost izbora? Jer je osnovni cilj uvodenja veronauke u škole da učenici nauče nešto o religiji koja je deo njihovog života.
Pitanja su postavljena, odgovora za sada nema. Da li će Ministarstvo uraditi još neke reforme povodom ovakvih pitanja ili će ostaviti da, pre svega, u mešovitim sredinama dođu do izražaja razlike u verskoj pripradnosti - videćemo.

Uzmimo za primer Bački Petrovac, koji je multinacionalno mesto i gde je uvođenjem verske nastave poremećen odnos među učenicima.

Gimnaziju "Jan Kolar" pohađaju učenici različitih vera: pravoslavne, evangelističke, katoličke... Pripadnici katoličke vere slušaju o svojoj veri, pravoslavci o pravoslavnoj, a evangelisti o evangelističkoj. Po svedočenju ucenika, svi se osećaju neprijatno kada treba da idu na predavanje. Moraju da se podele i tada osećaju neku otuđenost od svojih drugova jer ne pripadaju istoj veri. Time se gubi prisutna bliskost između njih.

Kako izgledaju njihovi časovi i šta misle o gradivu pitali smo veroučitelje iz spomenute škole. Pravoslavni veroučitelj kaže da je gradivo neprimereno učenicima i da uopšte ne može da se koristi udžbenikom, jer je neadekvatan, nerazumljiv i pretenciozan, dok se evangelistička katehetkinja koristi udžbenicima iz Slovačke. I Slovačka je, međutim, uzela model druge države, Nemačke, pa je gradivo za prvi razred jako teško. Predavačima ništa drugo ne preostaje nego da se snalaze kako umeju. Učenici nose sveske, a u evangelističkim odeljenjima prvi razred nosi i Sveto pismo. U pravoslavnim odeljenjima nema domaćih zadataka, a ocenjivanje je opisno, pa učenici odlaze na čas bez straha da će biti prozvani.

Bez obzira na sprovedenu reformu, učenici i dalje smatraju da su preopterećeni, jer imaju nove predmete, a stari nisu redukovani. Od njih se još očekuje i da pohađaju i vanškolske aktivnosti. Mogu li oni onda imati slobodno vreme tokom dana i nedelje uopšte?

Sprovođenje reformi trajalo je kratko i urađene su prilično površno, a s obzirom na to da nije mnogo prošlo od njihovog uvođenja, ne možemo govoriti o konačnim, pravim rezultatima. Razgovorajući sa nekoliko profesora koji su upoznati sa tokom reformi, naišle smo na približno iste odgovore, a to je da nisu zadovoljni postojećim stanjem.

Kao prvo, niko nije zadovoljan činjenicom da učenici moraju imati po četiri ocene tokom polugodišta. U gimnaziji u Ivanjici je sprovedena i peticija o ukidanju većeg broja ocena, kojoj se, što je jako zanimljivo, odazvao i veliki broj profesora, ali kako odluka nije na njima, i taj pokušaj se pokazao neuspešnim... Razlog iz kog takav sistem ocenjivanja ne odgovara profesorima proističe iz činjenice da je obim gradiva ostao isti, tako da nemaju dovoljno vremena da ispredaju lekcije i ispitaju sve učenike.

Po mišljenju jednog od profesora napravljen je "veštacki kriterijum" po kom se ne vodi računa o tome da se napravi konstruktivna redukcija programa, tj. nije sinhronizovan program predmeta tako da učenici ne mogu da prave paralelu između njih. Naročito je važno da učenici postanu aktivniji, da sami dolaze do nekih zaključaka, a za to je potrebno da ih vode koordinatori, na pravi način edukovani profesori, ali takvo savršenstvo, nažalost, nećemo naći. Trebalo bi da se nastava osavremeni i da deca uče ne samo kroz teorijski već i kroz praktičan rad, koji će im koristiti i na fakultetu. Reforma treba da bude sprovedena od strane profesora koji čine obrazovni kadar i rezultat tog rada treba da se oseti na budućem radu dece.

Ova reforma je jedna vrsta eksperimenta. A znamo da bi eksperiment trebalo vršiti na samo nekoliko ispitanika (škola) da se utvrdi njegova uspešnost, pa tek onda da se proširi na škole u celoj zemlji. Mnogo više pažnje trebalo bi posvetiti stranim jezicima, naročito engleskom jeziku i informatici, jer oni su nosioci budućnosti, koja bi trebalo da predstavlja prioritet onima čija će deca u njoj živeti. Činjenica je da mnogi učenici, čak i posle osam godina učenja jezika, nisu u stanju da ga tečno govore. Ponekad se mnogo bolje snalaze oni koji pohađaju kurseve koji traju po dva meseca.

Opšta panika vlada među učenicima čak i pri samoj pomisli na testove koje će imati na kraju godine, a koji će obuhvatiti celokupno gradivo iz svakog predmeta. Ponekad nam se čak može učiniti da je fakultet mnogo lakši iako je cilj reforme u stvari olakšavanje srednjoškolskog obrazovanja.

Postoje i učenici koji smatraju da je korisno dobiti više ocena u toku polugodišta, jer se na taj način oslobađaju kampanjskog učenja, koje im je do sada predstavljalo problem.

Ako pogledamo u globalu celokupan rad na reformi, možemo primetiti da se pokušaj njenog sprovođenja "preko noći" pokazao neuspešnim.