ZABAVA KOJA IZOSTAJE______________________________________________ .Mladi koji izlaze već duže vreme ne
vide baš nikakvu perspektivu na selu.
Svi bi hteli da pobegnu i da na nekom
drugom mestu pronađu svoj vid zabave. "Palimo za grad večeras". Žargon koji se sve češće cuje među mladima. Gradovi su postali žarište okupljanja svih generacija, ali ipak preovlađuje omladina. Vikend - vreme ludih žurki, vreme provoda ili vreme kada se samo ''gluvari'' po ulicama, ali u gradu je i to zanimljivo. Pozorišta, bioskopi, kafići, diskoteke i da ne nabrajam više, sve to sa ciljem da se poboljša noćni i dnevni život. Širok spektar zabave. Bez sumnje. Ali pogledajmo malo tamo u predgrađe, malo dalje od predgrađa... Zavirimo malo u naša lepa sala i zaseoke... Mladi i selo... Dva pojma koja poslednjih godina definitivno ne idu zajedno. Nespojiva celina. Na pitanje: ,,Izlaziš večeras?'', pretežno sledi odgovor: ,,Ma kakvi. Beži bre, šta ću u ovom selu? Nema ništa. Ostajem kuci.'' I to je sve učestalija pojava. Na selu je sve veći broj mladih koji nemaju nikakvu želju za izlascima i provodom. Možda zato što znaju da će i ovaj petak i subota biti isti kao prethodni. Davno je prošlo vreme kada su sela bila centar zbivanja. U to vreme dolazili su momci i devojke čak iz gradova na ona čuvena prela i sedeljke. Pevalo se, pričalo, plelo... I tako do kasno u noć. Davno je to bilo. Moderno doba nosi nove tokove življenja i današnjica se ne može uporediti sa tim danima. Daleko od urbane sredine, svaki pokušaj da se nešto promeni je promašaj. Mladima je dobar provod onemogućen. Tragovi prošlosti nisu dovoljni. To što je selo pre imalo značaj i što su se naše bake i deke dobro provodili, nije nikakva uteha. Svaki pojedinac pokazuje zelju za boljim, ali sticajem okolnosti to je u većini slučajeva neizvodljivo. Svaki vikend - ista priča. Dosadno je svaki dan gledati iste face, izlaziti sa saznanjem da će sve biti kao pre- isti ljudi koji sede na istim mestima, piju isto piće... Nisam pobornik sela. Znam da ono poseduje i svoje kvalitete. Ali kada se radi o provodu i zabavi, kvaliteti su nešto što sigurno izostaje. Znam to iz ličnog iskustva. Pošto sam dete sa sela, živi sam svedok toga. Stanje je ovakvo: na svakom ćošku u selu, samo kafane, a u ''centru''- par kafića, diskoteka (ali to je retkost), nekoliko kompjuter klubova, neki park, i to je to. Evo na primer: u mom selu postoji jedan park sa čak šest klupa i tu se svako veče okupljamo. Ruku na srce, atmosfera i nije tako loša. Ali kad se to ponavlja iz godine u godinu, onda to i nije baš tako super. Dalje, bioskop koji smo imali i koji je predstavljao jedan od retkih vidova zabave, zatvoren je pre par godina iz nepoznatih razloga. Doduše, poslednjih godinu dana puštena su dva-tri filma. Sjajno! I mi treba time da budemo zadovoljni?! Danju stanje na selu nije tako strašno. Svugde postoji neko igralište, neki teren ili park, ponegde i bazen. Preživljava se. Ali kada padne noć... Dosadni kafići u kojima se stalno vrti jedna te ista muzika. Jedina altrnativa jeste privatna žurka- okupiš društvo, kupiš piće, pustiš muziku i uživaš. Ali opet prepreka-roditelji: ,,Žurka??? Jesi li ti lud? Šta će reći komšije? Da pustiš one tvoje drekavce pa da pomru? Hoćeš da mi dolazi policija? Ne dolazi u obzir!'' I tako iz dana u dan. Teško je bilo šta i planirati. Po mojoj slobodnoj proceni samo omladina od 14-15 godina se dobro zabavlja. To su oni prvi izlasci kad je sve novo i sve im je nepoznato. To traje otprilike od osmog razreda osnovne do završetka prvog razreda srednje škole. Već tad sve postaje monotono. Mladi koji izlaze već duže vreme ne vide baš nikakvu perspektivu na selu. Svi bi hteli da pobegnu i da na nekom drugom mestu pronađu svoj vid zabave, ali kako je ono često dosta udaljeno, a negde ne saobraćaju autobusi tako kasno i ne postoji taxi služba, ako nemaš kola i položen vozački- opet je beg prilicno neizvodljiv. Jednom u pola godine organizuje se neka žurka. To veče bude super, onda se sve vraća na staro. Vidimo se za pola godine... Znam da su i mladi ti koji zbog svoje neorganizovanosti i delimično nezainteresovanosti, doveli do ovako lošeg stanja. Ali i oni kojima se obratimo za pomoć kažu da se tu ništa ne može, ili što je još gore - prave se ludi. Opštinska uprava i mesne zajednice ne pokazuju ni najmanji interes. Odbijaju sve molbe i žalbe. Zapušteni travnjaci mogli bi se preurediti u igralište ili park, betonske površine gde su pre bila košarkaška igrališta mogli bi se renovirati. Ali ne, selo se sređuje samo u slučaju kada dolazi neki političar. Veliki sam pesimista u vezi sa svim ovim. Ipak, ostaje nam UPORNOST - moramo istrajati u svojim idejama i uciniti nemoguce mogucim da bi nama bilo bolje. Dinka Maksimović MLADI U SLOBODNO VREME____________________________________________
"Na mladima svet ostaje", glasi jedna poslovica koju najčešće izgovaraju stariji ljudi da bi mlade naveli na intenzivno razmišljanje o mogućim fakultetima i profesijama. Mladi ljudi su često nesigurni u svoje sposobnosti i mnogi, nažalost, ne veruju u svoje kvalitete. Zato im nije teško usaditi crv sumnje koji za sobom vuče gomilu pitanja: kako uspeti, da li se treba mnogo boriti, da li će biti tesko...? Divim se mladim ljudima koji su sposobni i teže ka nezavisnosti od roditelja. Jednog dana će naša duznost biti briga o detetu, kući, porodici, finansijama... I svi težimo ka tome da do tada postanemo uspešni ljudi, svako u svojoj profesiji koju je izabrao i koja ga ispunjava. Uspećemo jedino ako sebi zacrtamo jasne ciljeve čije ce ispunjenje doneti nam sreću. Ukoliko, naravno, ne odaberemo onaj put , već se potrudimo i budemo uporni, pošteni i vredni. A dok ne dođe taj period ozbiljnosti, mladež provodi vreme na razne načine. Kada bi se u procentima izražavalo, oko 60% njih svoje vreme provodi po kafićima, diskotekama, raznim splavovima, itd. Onih 40% redovno posećuje pozorišta, bioskope, biblioteke, muzeje, razne prezentacije itd. Sto naravno ne znači da oni ne izlaze po disko klubovima, kao i da onih 60% ne posećuje kulturno-obrazovne centre. U poslednje tri godine kompjuteri su postali glavno sredstvo komunikacije, u svetu ali i kod nas. Na milione je onih koji stalno, preterano, koriste internet. Bez obzira na njegove loše strane, on predstavlja izvor svih mogućih informacija. Tamo se moze naci sve od teme za maturski rad do mešavine za eksploziv. Ima dosta dobrih sajtova i dosta dobre zabave. Ali korišćenje interneta nije nista bolji osecaj nego osećaj pročitane knjige. Moja profesorka srpskog jezika kaze da kada procitaš knjigu i kada si pod njenim utiskom danima, onda je ta knjiga zaista dobra. Znas kako se kaže-da se po pročitanim knjigama ljudi ocenjuju. Tu su naravno i nezaobilazni sajmovi knjiga. Puna sala zanimljivih knjiga koje tek čekaju da budu pročitane, raznih tema i za stare i za mlade. Naravno posećuju se i drugi sajmovi: mode, automobila, poljoprivrednih mašina i drugi. Mnogima je hobi slikanje, vajanje, pevanje, gluma u čemu su neki veoma dobri. Ali, nažalost, mnogi ne žele da im to bude osnovno zanimanje jer taj posao im ne donosi mnogo novca. Kao i razni pesnici, romanopisci koji odustaju od svog talenta zbog finansijske strane njihovog posla, koja je prilicno loša. Zato im nažalost to ostaje samo kao hobi. Kad smo vec kod te žalosti, ono sto stagnira razvitak mladih ljudi je definitivno TV. Ne mislim globalno, svaka čast nekim emisijama, ali ono sto sve preplavljuje i polako opčinjava, i to ne samo mlade, su emisije tipa talk-show koje za temu imaju politiku i živote političara. Tu su, naravno i nezaobilazne španske telenovele. Gledam ih i ja, ali verujte mi da se time uopšte ne ponosim. Tu su i kladionice. Razumem da je to lak nacin da se za kratko vreme zaradi dobra lova, za neki dobar poklon za blisku i dragu osobu, ali ako to predstavlja jedinu preokupaciju u životu mlade osobe i jos da to bude jedino primanje jer nemaju vremena za neki drugi normalan posao, e, to vec ne razumem. Zato cu ja, kao uspesan novinar, truditi sa jos velikom grupom mladih i uspesnih ljudi da poboljšam celokupnu stečenu sliku o mladima. Jelena Čekrlić SLOBODNO VREME MLADIH____________________________________________
... Mladi kao mladi, svuda su isti. Njihova glavna briga su učenje i roditelji, ali se oni uvek nekako snađu. Upravo u tom snalaženju leži čar... Dok ovo pišem, sedim u Dunavskom parku (Novi Sad). Ne, nemam laptop, prekucavanje dolazi tek kasnije. Vreme je predivno, žali Bože provesti ga u školi ili na faksu. Sija sunce, nebo plavo, cveće miriše, trava se zeleni. Samo hocu malo da predahnem od trcanja po gradu - fotografisanja i "potezanja veza i vezica". Sada sve podatke treba sabrati, oduzeti, pomnožiti i podeliti. Oko mene su uglavnom moji vršnjaci, sa torbama na leđima, pošto je radni dan. Neki šetaju, neki sede, svi međusobno razgovaraju i šale se, ili čitaju, samo sam ja kao neki uljez. Ne znam zašto, imam torbu, imam sta da pišem. Verovatno zato sto sedim sama, ali mi to trenutno ne smeta. Dunavski park je u samom centru grada, mada se to ne oseti (tu pre svega mislim na odsustvo gradske buke i toliko zelenilo i cveće). Tu se sreće svako sa svakim: neko ide kući, neko na nastavu. Kafići u centru i oni oko srednjih škola i fakulteta su uvek puni bio radni dan ili vikend. Tu se mladi nalaze i zajedno provode slobodno vreme. Ako mislite da je sada gužva, svratite ovde uveče-tada samo šprinter stiže do slobodnog stola. Malo po malo, društvanca se raspadaju. Nekoliko njih ode na tenis (tereni su na rubu parka), košarku (Sokolsko društvo "Vojvodina" je preko puta teniskih terena) ili na privatne časove stranih jezika, ali to ne znaci da su loši đaci.Većina srednjoškolaca koji pohađaju takve časove, to čine zato što se jezik koji uče ne izučava u njihovoj školi. Ostatak društva odlazi kući na učenje, a ako im preostane nešto vremena, onda gledaju TV program ili slusaju muziku. Drugi "vise" na internetu kod kuće ili po internet kafeima.To će raditi i teniseri i košarkaši, kada se vrate kući posle napornog treninga. Stize mi SMS od Martine, drugarice iz Isidorine gimnazije (Isidora Sekulic). Kaze: "U slobodno vreme se viđam sa prijateljima. Idem na hor i kapueru (brazilska borilačka veština), itd.," ostatak nije za javnost. Sasvim slučajno vidim dve drugarice. Iskoristila sam priliku... "Ama sta je tebi?!" pogledala me je Ivana začuđeno, kada sam joj postavila par pitanja." Ne znam ja šta je slobodno vreme! Glavu ne dižem od štrebanja! Ja samo leti odem u bioskop ili na Štrand, ali ovako...Vidi, ja sad idem da nesto uradim, već kasnim, a ti me sutra posle osam pitaj šta radim kada ništa ne radim." I nestade je iza ugla. Dobro, drveta. Saška se smeje, sva se zacrvenela. "Ma, pusti..." kaze kroz smeh. "Ja sam bila na taekvondu, sada idem da se nađem sa dečkom." "A učenje?" "Ma garant ću učiti, vi'is kakvo je vreme. Ionako mi keva uvek diktira kada treba da učim, kada da idem na trening i kada ću izlaziti s njim." Na kraju ispada da su glavni diktatori u životima mladih -škola i roditelji. Redovna nastava i vreme koje je potrebno da se nauči sve što treba, oduzimaju sasvim dovoljno vremena, pa da na kraju ostane svega dva sata dnevno za omiljenu sapunicu/ utakmicu, ili da preslušaju neki novi CD. Zato treba biti snalažljiv. Oni koji su dobro organizovani, stizu i da uče i da se bave nekim aktivnostima kao sto su dramske sekcije i folklor u raznim kulturno-umetnickim drustvima (npr. AKUD "Sonja Marinković" i KUD "Svetozar Marković"), ili u "Srpskom narodnom pozoristu", muzika (muzicka skola "Isidor Bajic" i opet KUD-ovi) ili balet (Baletska skola). Predveče je najveća gužva, narocito na keju za lepog vremena, kada sve vrvi od džogera, biciklista i šetača različite starosne dobi. Kada padne sumrak, ustaju "noćne ptice" i kreću u pohod na diskoteke, ali samo četvrtkom, petkom i vikendom. Oni mirniji i kućevniji organizuju sedeljke sa brdom čipsa i litrama koka-kole (nađe se i pivo), pa udri po CD-ima i dobrim filmovima. ...Ni u Zrenjaninu nije drugacije... Tinejdzeri se druže po kafićima u blizini škola i sportskih centara. "Ja sam uglavnom po komšiluku, igram basket,"kaze Saša."Treniram veslanje. Ranije sam isao i na mačevanje, ali kada me je trener primorao da biram, mačevanje sam ostavio. Nisam tip koji voli da sedi po kafićima. Sa druge strane, imam zaista puno da učim. Skoro ceo dan provedem za radnim stolom." Tu mi je pokazao na jednu grupu koja je sedela nedaleko od nas. Smeju se i gledaju ko prolazi centrom Zrenjanina, sa cigaretama i koka-kolom u rukama.Tipično. Mladi kao mladi, svuda su isti. Njihova glavna briga su učenje i roditelji, ali se oni uvek nekako snađu. Upravo u tom snalaženju leži čar. Neko se "istrese" fizički (na loptama), drugi psihički (na gore pomenutim mentalnim aktivnostima). Treći jednostavno "greju" kauč i "ubijaju" mozak gledajući TV program, celi bogovetni dan. Ali, svi oni najviše vole da izađu sa prijateljima (po mogućnosti, odmah po završetku nastave), da se odmore od škole i pripreme za rvanje sa ostatkom njihovih zivota.To je njihovo vreme, koje pripada samo njima. Niko im ne može ništa prigovoriti.Verovatno zato što je činjenica da devet od deset roditelja nema pojma kada se završavaju časovi njihove dece, što je jednoj strani vrlo korisno. Ne verujete mi? Pa šta onda mislite, otkud ja sredom popodne na korzou?! Renata Suču SLOBODNO VREME MLADIH KAO IZAZOV__________________________________
.Zbog idealizacije pogrešnih stvari (loš izbor idola u glavnom nameću roditelji, a među njima su i popularne estradne zvezde.) mladi svoje slobodno vreme poklanjaju nebitnim i prolaznim stvarima.
Interesovanja svakog pojedinca su različita, a samim tim i način na koji on provodi slobodno vreme. Ako bih globalno pisala o datoj temi nezaobilazna bi bila činjenica da većina omladine provodi vreme u kafićima, igraonicama, dok su neki (čiji se broj neprestano povećava) u zanosu, izazvanom nekim od opojnih sredstava, gotovo nesvesni vremena koje prolazi pored njih. Malo je onih koji su zainteresovani za kulturna ili sportska dešavanja u gradu. Pitanje koje me je oduvek navodilo na razmišljanje jeste kako uopšte dolazi do takve podele, od kojih je činioca izgrađen njen temelj. Šta utiče na to da su jedni puni entuzijazma, afirmacije, i kreativnosti dok drugi, prepušteni sumornoj svakodnevnici, žive od danas do sutra, aposolutno nezainteresovani za bilo koju temu. Da li veličinu paradoksa između ove dve grupe određuje ekonomska situacija, područja u kome živimo ili mentalni sklop naroda? Ili , možda, i jedno i drugo? Žalosno je to što mnogi, materijalno dovoljno potkovani ne žele da ulažu novac u to neopipljivo ali izuzetno produktivno bogatstvo-ličnu kulturu. Oni siromašniji, izgovor za svoju nezainteresovanost nalaze u oskudici. Ima i onih koji bi zaista svojoj deci pružili visoko obrazovanje ali im materijalni uslovi to nedozvoljavaju. Nedavno je u mojoj skoli glumački školski studio izvodio pozorišnu predstavu. Nakon što su čuli cenu ulaznice, većina učenika je prokomentarisala da ima mnogo "pametnijih" stvari na koje bi mogli da potroše novac, a jedna od tih stvari je skuplja paklica cigareta. Posledica svega navedenog jesu poluprazne galerije, koncerti klasične muzike kao i pozorišne predstave. Možda bi mladi korisnije provodili svoje slobodno vreme ako bi bilo boljih i atraktivnije organizovanh programa bilo koje vrste. Kako bih došla do što tačnijih i iskrenijih odgovora na ovo pitanje, kao i na pitanja kako moji vršnjaci provode slobodno vreme, kakva su im interesovanja, vrednosti i aktivnosti, sprovela sam anonomnu anketu. Ispitanici su bili srednjoškolci. Anketu sam dobila uz saglasnost Darka Hinića, psihologa "Druge kragujevačke gimnazije". Šta je to što mladima privlači pažnju? Većina voli da slobodno vreme provodi uz televizor, igranje kompijuterskih igara, ili baveći se nekim sportom. Sve su popularniji extremni sportovi, koji privlače pažnju i kako su mi mnogi odgovorili, jer su "cool" i u trendu. Stručnjaci smatraju da je uzrok sve većeg broja omladine koja se bavi ovim sportovima u stvari povećana količina lučenja adrenalina koja se njima izaziva. Mnogi ih smatraju i zamenom za neke vrste opijata... Na pitanje da li je droga "in" ili "aut" vecina je odgovorila "aut" ali ni jedna omladinska žurka se ne moze zamisliti bez nje. Brz i energičan život, to je ono što mladi vole. Mnogi u poslednjih mesec dana nisu posetili neku od manifestacija, programa ili događanja u mom gradu. Ali oni koji su na ovo pitanje odgovorili sa "da" uglavnom su posećivali pozorišne predstave. Većina se žalila na lošu organizovanost koncertnih i sportskih dešavanja. Teme o kojima bi voleli da slušaju su bolesti zavisnosti, sex i psihički razvoj coveka. Za "tabu" teme o kojima bi pričali bile su raznolike, ali su gotovo svi odgovorili da bi išli na tribine na kojima bi se o njima pričalo. Bilo kako bilo, mora se raditi na pronalaženju rešenja za suzbijanje činioca koji utiču na gore pomenutu neravnomernu podelu kao i na nalaženju načina da se limiti promene u korist obrazovanja. Zbog idealizacije pogrešnih stvari (loš izbor idola u glavnom nameću roditelji, a među njima su i popularne estradne zvezde.) mladi svoje slobodno vreme poklanjaju nebitnim i prolaznim stvarima. Svakako da su mladićima i devojkama potrebni izlasci i provodi, ali je daleko potrebniji rad na ličnom obrazovanju i kulturi. Loše iskorišćeno slobodno vreme jeste i ključ obrazovne deformacije, koja prodire duboko kroz sve klase našeg društva. Znači li to da društvo treba da poradi na ovom pitanju? Mozda bi odmeren ali energičan uticaj društva u ovoj sferi pomogao društvenom oporavku i reformaciji naše zajednice, ujedno i u angažovanju mladih? Treba svemu tome stati na put i raditi na tome da se mladi što više afirmišu, jer bez zdrave omladine nema napretka ni za jednu naciju! Jelena Novković MLADI I NARKOMANIJA________________________________________________
Današnjoj omladini termin "slobodno vreme" sve više pocinje da predstavlja noćnu moru. Veliki deo mladih beži od svojih obaveza i odgovornosti, a kreativnost je samo misaona imenica. Deca sve više vremena provode ispred televizijskih ekrana, a mladi sve češće konzumiraju narkotike u potrazi za akcijom, zadovoljstvom i " saznanjem" . Izgovori su razni. Radoznalost, društvo, beg iz realnosti, opuštanje. Sve su to "opravdani" razlozi da mladi svoje slobodno vreme koriste za "ubijanje" viših moždanih funkcija dok aktivni ostaju samo primitivni delovi mozga. Tako im dan prolazi neispunjen.
Često nesvesni smisla sopstvenog života odlaze na spavanje. Ako se probude svesni toga da svoje potrebe ne mogu da zadovolje, dan postaje noćna mora, a život potpuno gubi smisao. Jedini spas vide u novom posezanju za drogom. A posebno zadovoljstvo im je u tome da sa sobom povuku i još nekoliko vršnjaka i tako smire svoju savest. I šta se dešava?! Počinju na život da gledaju crno u raznim nijansama, gube sopstvenu licnost i budućnost, a umesto sa prijateljima "razgovaraju" sa raznim delovima namestaja kao što su stolice, šolje, plakari i sl. To je poražavajuca cinjenica za omladinu, koja na žalost, ne doživljava to tako tragicno. Tako mladi provode svoje slobodno vreme gledajuci u TV kao u osmo svetsko čudo; posmatraju prolaznike, a umesto njih vide kobasice i viršle, vijaju se sa aždajama i raznobojnim letećim ovcama, a kada dejstvo prestane ostaju u tišini da na život gledaju kao na najveceg neprijatelja! Nina Atanacković SLOBODNO VREME MLADIH U INTERNATU_________________________________
Dom učenika u sastavu gimnazije Jan Kolar u Bačkom Petrovcu, otvoren je 1998 godine. Relativno mlad internat, nudi velike mogućnosti, prednosti i aktivnosti koje u potpunosti privlače učenike. Godinama se smenjuju generacije učenika koji dolaze iz cele Vojvodine. Internat otvara široke vidike u svakom pogledu. Pruža mogućnosti zabavljanja kako uz kulturne tako i uz sportske aktivnosti. Jedna od najpopularnijih sekcija jeste džez balet, ali isto toliko i folklor. Mladi u internatu svoje slobodno vreme provode koliko pored knjige, učeći, toliko i uz pesmu i igru. Druže se, organizuju zabave, kako bi im bilo sto interesantnije. Jednom godišnje svi domovi u Srbiji i Crnoj Gori u okviru srednjih škola, organizuju takmičenje tzv. "Domijadu", u kojoj se veličaju onim što su naučili tokom godine.
Profesorica, vaspitač u internatu i koreograf džez baleta Milena Borovčanin, nešto više o džez baletu. MB: "Džez balet postoji u našem domu već dve godine. To je moderan ples i popularna muzika. Sa svojim plesačicama volim da radim, odlično sarađujemo, plan rada nam je zajednički, kako pri odabiru muzike tako i u postavljanju koreografije. Grupa broji od 10 do 15 plesačica. Treninge imamo jednom nedeljno, a naravno pred nastupe mnogo češće, što se oslikalo našim uspesima, doduše ne najboljim ali ne bunimo se. Učestvovali smo dva puta na Domijadi, prosle godine u Subotici gde smo osvojili treće mesto. To nam je bio veliki uspeh, jer smo bili na samom startu. Ove godine u Vršcu odneli smo drugo mesto, što nas je podstaklo za još bolji rad. Uporne smo i idemo dalje. Što se tiče planova za u buduće, videćemo u septembru, pošto nam sada maturanti odlaze, a oni su sačinjavali veći deo grupe. Nadamo se boljim uspesima" . Jedna od boljih plesačica, Sandra kaže da je. SB: "Od samog pocetka osnivanja aktivno se bavim džez baletom, redovno odlazim na treninge jer me u potpunosti ispunjavaju. Volim da igram, sa devojkama super sarađujem. Odlazimo na takmičenja sa plesovima koje zajedno sastavljamo sa našom profesoricom. Kako je ona već pomenula, imali smo dosta dobrih uspeha. Super nam je, jedino mi je žao sto sam maturant i odlazim iz internata koji će mi mnogo nedostajati" . Andrea Beređi KEC U RUKAVU ______________________________________________________
Kako sagledati svet mladih iz perspektive osobe koja pripada tom svetu? Koja je nesvesna svog postojanja i svrhe življenja? Da bi njen pogled na svet bio objektivan, ličnost mora da bude dovoljno zrela i realna. A u cemu sve to mladi greše, može se videti iz njihovoh svakodnevnih "obaveza" i "dužnosti". Krenimo od ponedeljka, tog užasno dosadnog početka nove nedelje, novog mučenja u školi i neprestane borbe sa roditeljima. Tu valjda sve počinje, on se bukvalno preslika na celu nedelju i ukoliko to ne shvatis, izgubićeš celu nedelju dana zivota. A znate li šta to znači jednom tinejdžeru koji je sposoban da svoje slobodno vreme iskreira na takav način da nijednog trenutka ne oseti dosadu? Ej, cela nedelja?! Ona pruža bezbroj mogućnosti i prilika za zabavu, učenje i razvijanje ličnosti. Svaki dan predstavlja pravo bogatsvo svakom pametnom srednjoškolcu koji ga doživljava kao nešto sto nam je u životu dato i koji treba osmisliti i kreirati vešto da ga ne bismo izgubili. Jer, moramo biti svesni da se on nikada vise neće vratiti i da će taj dosadni ponedeljak biti tada vec sledeći. Svaki naredni dan biće potpuno nov. Ono što je najbolje, konci su u našim rukama. Mi odlučujemo kako će nam izgledati svakodnevnica. Nažalost, mali deo omladine zna da iskoristi datu nam prednost. Zadovoljstva nalaze u pogrešnim stvarima i time pojam zabava dobija savim novo znacenje-pogrešno! Naravno, sve utice na opredeljenje mladih i na to da li ce krenuti stramputicom ili će ih pravi ljudi pravilno usmeriti ka budućnosti. Sve ostavlja tragove na psihu mlade osobe, čak i tenzije u zemlji, kojima smo izloženi jako dugo, kao i raznorazna aktuelna zbivanja čiji smo svedoci. Sve se tu uvlači u kosti i stvara čudan strah i paniku. I bas zbog toga što su mladi opterećeni "velikim" problemima odraslih ljudi i što oni postaju njihovi lični problemi, u njima ne ostaje mesta za kreativnost i posvećivanje prirodi i lepoti života. Jako rano postaju svesni sveta oko njih i ne žele da o njihovoj neizvesnoj budućnosti i sudbini odlučuje nekakav "splet okolnosti". Život uzimaju u svoje ruke, roditelji postaju samo izvor finansija, a ne podrška i utočiste. Znanje i visoke škole se ne cene i bitno je samo što pre se osamostaliti- imati "lovu" u džepu, ključeve "gajbe" koje je samo njihova i "besnu mašinu" koja će ih odvesti i na kraj sveta, ako treba. Da li će im materijalne stvari pružiti zadovoljstvo? Nažalost-DA! Ali samo zato što ne znaju za drugo: osmeh, poljupce, šetnje, dodire, duge iskrene razgovore, poglede... Osećaj pročitane knjige, prirode, vreline sunca, vetra, šuma reke-to je ostalo u mladima samo kao priča njihovih "matoraca" koji su se upoznali jednog lepog dana kraj Dunava dok je sunce oživljavalo prirodu oko njih i odvelo ih na "sedmo nebo". Da li to postoji danas? Naravno da ne postoji! Možda preterujem, ali, romantika je definitivno izgubila svoj smisao. Devojke se zadovoljavaju malim i glupim gestovima svojih "frajera" koji su zaljubljeni jedino u svoj auto i mobilni telefon. Čast svim izuzecima, svim parovima koji se nisu pronašli ovde. Kada pogledam malo bolje na sve, mladi, u stvari, ne znaju da zive. Dani, nedelje, meseci prolaze, a za njima i godine, a omladina sve ranije postaje "zrelija", mladost nestaje. Misle da sa 13 godina treba napustiti roditelje i živeti sam, da su narkotici neophodni za preživljavanje dana, da je ljubav prolazna , seksualno su aktivni pre završenog psihičkog i fizičkog razvoja... Da li sve ovo moze pozitivno da utiče na mladu osobu? Nikako! Nesvesni lošeg kvaliteta življenja, traže novu , a sport, učenje i obilaženje kulturno-obrazovnih centara ostavljaju i . Oni imaju važnija posla, kao na primer, da sačekaju koji nudi po ... I dokle ovako??? Pitanje koje postavljamo sebi po ko zna koji put, misleći pri tome da nismo samo mi krivi, a opet svesni da nam je svakog dana sve gore. Priča o preoblemima mladih koji nisu spremni na sve prepreke koje im život postavlja nije nimalo nevažna. Mislim da je kod ljudi neophodno razviti svest o razmerama tinejdžerskih problema: narkomaniji, prostituciji, depresiji, ranim trudnoćama, bežanju od kuće, besu... Niko i ne sluti da je to jako obimna i kompleksna tema, na koju skoro svi okreću glavu. U tome je sva nenormalnost situacije- zaobilaženje, izbegavanje, , ali i novih koji se iz dana u dan nameću i stvaraju razne komplekse kod mladih. Počev od toga da je da roditelj pali cigaretu svom detetu srednjoškolcu ili majka koja bebi umače cuclu u pivo. Nažalost, oni ne vide lošu stranu svojih postupaka i nisu svesni lošeg primera koji daju svojoj deci. Nisu samo roditelji krivi. Krivo je i društvo, okolina, ljudi oko nas i njihovo ophođenje prema nama, TV, narkotici i alkohol, loši uzori, loš standard i nizak sistem vrednosti... Ali, adolescenti moraju naći svoj cilj, nešto ka cemu će težiti i usmeriti svu energiju da im zivot ne postane monoton. Mora da postoji neko ili nešto što će ih držati u ravnoteži i za šta ce se uhvatiti ako ikad duhovno pokleknu. Bez toga, onaj ponedeljak ponavljaće se kao efekat i bice uvek dosadan. Tako nećemo izgubiti samo nedelju dana zivota, već će nam ceo život proći i time ćemo izgubiti šansu da iskoristimo tog , tu sposobnost da život učinimo vrednim življenja! Dragana Ivanović
OD VIŠKA GLAVA IPAK BOLI!___________________________________________
Da li je višak slobodnog vremena No. 1. problem mladih u našoj zemlji?
U vremenu kada su društvene krize svakodnevica i kada su rasprave svedene na puko preživljavanje mora se postaviti i pitanje budućnosti. Odgovor neminovno leži u deci i njihovom načinu života. Može se slobodno reći da iako su to naše mlade nade, koje rastu pred našim očima, sa sobom nose i svoje probleme koji, ako se ne rešavaju, rastu s njima. Svako društvo, ako iole ima neku vrstu razvoja u planu mora voditi računa o svom podmladku. Po anketi koja je sprovedena među gimnazijalcima u Nišu došlo se do rezultata da 70% mladih ne zna šta im je činiti sa slobodnim vremenom. Kroz razvoj omladine razvija se i celokupno društvo; ako stagnira omladina stagniraće i društvo u bližoj ili daljoj budućnosti. Ako mladi ne iskoriste sve opcije koje im se pruže izrašće u zrele osobe sa još većim problemima i manjkom ideja da te iste reše. To je osnov za stvaranje problema viška vremena . Ovaj problem je čovečanstvu poznat od vajkada. Dosada je sa jedne strane ljude podsticala na kreativnost i inovacije, dok sa druge strane mnogi nisu uspeli da se izbore sa njom. Ljudi koji se prepuštaju dosadi su najčešće oni koji ne znaju ili nemaju čime da popune svoje slobodno vreme. Ne bi li rešili ovaj problem mladi kreću linijom manjeg otpora, stramputicom, i rešenje nalaze u provodu koji se uglavnom ograniči na noć. Takvo ponašanje vuče posledice kasnog ustajanja i teži da suzbije ionako kratak ¨radni¨ deo dana. Osim što postepeno ugrožava nasušno potrebne radne navike pruža mogućnost mladima da se umesto sa najpozitivnijim pruduktima civilizacije upoznaju i sa propratnim ali sve prisutnijim nus pojavama - drogom, alkohololizmom i promiskuitetom. Starijim, ali po tom pitanju i srecnijim generacijama verovatno je žalosna i pomisao na to da je prva asocijacija većine mladih ljudi na slobodno vreme zapravo flaša piva i dugo besciljno gluvarenje po ćoškovima. Uzrok ovoj može se slobodno reći sociološkoj pojavi u našem društvu niti je poznat niti je dovoljno istražen. Kompletna ekonomska situacija, velika stopa nezaposlenosti a sa druge strane i ogromna materjalna pristupačnost šarenih masmedija, kompjuterskih igraonica teraju na pomisao da odgovorni ili nisu svesni ovog problema ili su ga sasvim svesni ali su nesposobni da ga reše. Apropo ideji o nesvesnosti državnih organa ide i činjenica da zakoni o porezu ni na koji način ne izdvajaju vlasnike televizija koje emituju zabavni program najčešce inostrane ( Španske, Portugalske i Argentinske ) produkcije, vlasnike kafića i igraonica. Veoma pogodno ekonomsko tlo u Srbiji, kvantitetom potrošaca - poklonika noćnog života i ovih vrsta zabave, nadomešta kvalitet - veliku količinu novca koja se svakodnevno sliva u džepove umoposednika. Sve to dovodi do stagnacije u proizvodnji i društvenmo korisnom socijalnom radu, jer sve više ljudi, u cilju lake zarade, vrlo rado investira svoj kapital baš u ovoj oblasti. Sve ovo udaljava paznju javnosti od činjenice da je veoma teško, skoro nemoguće naći zaposlenje. Umesto da se u ime svesti, medijskim putem skrene pažnja vladi RS i izvrši pozitivan pritisak kako bi se ovaj gorki problem sto brže i efikasnije rešio, pogled javnosti biva prekriven ružičastim pričama o boljem životu u nekoj zemlji čuda na zapadu. U Srbiji su se posle oktobarskog prevrata pojavile mnoge organizacije koje se bave mladima i njihovom edukacijom. Nije suvišno pomenuti mrežu Otvorenih klubova koji nude čitav spektar najrazličitijih sekcija koje se bave svime, od tkanja do multikulturalnosti. Svi ovi kursevi sponzorisani su ili programima iz inosranstva ili vladinim programima, tako da se nikako ne može govoriti o matrejalnoj nemogućnosti mladih da se u te i takve kurseve uključe. Ipak ono što očigledno nedostaje jeste stvaranje pozitivne svesti o radu i delovanju ovih organizacija u medijima, jer su baš te organizacije najčešća i najslađa meta kritike opozicionih stranaka. Nije sasvim isključena mogućnost mladih ljudi da se i sami organizuju i pomoć u realizovanju svojih van školskih aktivnosti potraže u sve većem broju ljudi zainteresovanih za rad sa mladima. Statistike pokazuju nagli porast broja i kvaliteta školskih sekcija koje se mogu pripisati i toliko osporavanoj reformi školstva. Na vremenu koje dolazi ostaje da nam odgonetne najzagonetnije od svih pitanja: kuda sa slobodnim vremenom? Da li će mladi iskoristiti sve šanse koje im se u životu pružaju i da li će dobiti bitku protiv dosade? Svakako na njima je da odgovore. Ana Bakota |
