UVOD... REČ UREDNIKA TEME_____________________________________________
Slobodno vreme - dve reči koje je, u današnje vreme, teško spojiti i za koje je vrlo verovatno da će u budućnosti stajati u disparantnom odnosu. Zašto? Jer je čovek današnjice, posebno tinejdžer, okružen problemima tipičnim za starije ljude. Koristi se "slobodno vreme", a uopšte se ne shvata značenje istih reči jer je isti taj čovek ogluveo i otupeo od silnih obaveza, tako da mu to slobodno vreme dođe kao šlag na tortu i odmor od svakodnevnih gnjavaža. Zbog toga, i zbog još milion faktora od kojih zavisi naše, anglosaksonski rečeno, "free time" naši časovnici rade ubrzano, a u slucaju kvara, za menjanje dotrajalih baterija, vremena nema. KUDA ŽURI OVAJ SVET? Ne mogu da budem nepristrasna i da ocenim da li moji vršnjaci i ja iskorišćavamo slobodno vreme na pravi način, a da se, pre toga, ne zapitam sta se podrazumeva pod tim "pravi način"? Da li je to možda pomaganje starijima, volontiranje u bolnicama, čuvanje komšijinih klinaca, šetanje psa starije gospođe iz zgrade? Ako jeste, tesko da ćete u našoj zemlji naići na bilo koji od ovih gestova humanosti, jer i pored malo pruženog slobodnog vremena, jedan adolescent je prinuđen da misli samo na sebe i na svoje interese. Da li su to izlasci, shopping, gledanje televizije, konzumiranje droge i alkohola, surfovanje NET-om ili popodnevno dremanje, potpuno je svejedno jer je bitna lična satisfakcija gorepomenutog adolescenta. Ne mogu da završim, a da mi se ne nametne pitanje: koja je svrha reči "slobodno" u sintagmi "slobodno vreme"? Mogla bih o ovoj temi pisati bar još sedam strana i održati govor na trgu Republike pred 58046 mojih vršnjaka, ali vremenski ograničena obavezama, spuštam olovku... Martina Andjelković NIJE LAKO BITI MLAD____________________________________________________
Živimo u vremenu u kome slobodno vreme predstavlja čist luksuz. Svi nešto rade, nekud žure i nikad nemaju dovoljno vremena da urade sve što su naumili ili što, prosto, moraju da urade. Nekada se to odnosilo samo na one malo starije, ali to 'ludilo' polako zahvata i mlađu populaciju. Sve češće se i kod mladih srećemo sa frazama tipa: ''U strašnoj sam frci'', ''U velikoj sam gužvi'',... Mladi imaju sve više obaveza i sve manje slobodnog vremena, koje bi posvetili nečemu po svom izboru. Savremenom mladom čoveku je obrazovanje na prvom mestu, ili bar negde pri vrhu ''the most important things'' liste. A to, hteli mi ili ne, prosto guta vreme. Da bi bio dobar u školi nije dovoljno samo ''konzumirati servirano'', nego treba ''kopati'', čitati, tražiti, a za to opet treba vremena (i to ne malo!). Sa druge strane postoje i oni kojima je škola 10. briga i tu već možemo da pričamo o slobodnom vremenu koje je malo realniji pojam; ali ipak, ni to nije slobodno vreme u pravom smislu. Pa kako se to onda današnja omladina ''luksuzira''? Svaki pojedinac ima neke svoje interese kojima posvećuje slobodno vreme, ali sve to zavisi od mogućnosti, a i od sredine u kojoj živi. Pogrešno je mišljenje da u probleme uleću samo izgubljeni klinci koji još nisu izgradili svoju ličnost i nemaju pojma šta u stvari hoće. To se desi i mladima za koje nikad ne bismo rekli da bi mogli da se 'uvale' u tako nešto. Razlozi mogu biti raznoliki (želja za dokazivanjem, za rasterećenjem, za dostizanjem neke satisfakcije, razbijanje monotone svakodnevice, želja da se otkrije nešto novo, uzbudljivo, da se pronađe nešto za šta će vredeti buditi se svakog jutra...). Kako i razlozi, tako i problemi mogu biti raznoliki (sedenje pred TV-om i život u nekom imaginarnom virtuelnom svetu koji je daleko od realnosti, lutanje gradom u potrazi za nekim novim doživljajima gde se obično sreću droga i alkohol, prostitucija, sekte...). Ovo je vreme opšte otuđenosti ljudske vrste međusobno. Međuljudski odnosi su hladni, a mladom čoveku treba podrška i pomoć u ''najluđim godinama''. Od njega se očekuje da bude u najmanju ruku Supermen, a najčešće nema adekvatan primer kako da postane normalna osoba. Psiholozi kažu da čoveku treba primer već od prvih dana života. Nije realno da se od njega očekuje da nigde ne ''zabrlja''. A ''brlja'' se najčešće u slobodno vreme. Nije lako biti mlad. Treba u haosu ovog sveta pronaći sebe, originalnu individuu, koja menja i poboljšava, stvara i kreira, daje maksimum od sebe i isto toliko traži od sveta i života i uspeva to da dobije. Jana Bovđiš MISLI KAO MALO NJIH, GOVORI KAO VEĆINA_________________________________
Istorija je učiteljica života, a učenik filozofije. Ovo je slobodna interpretacija jedne lepe i poučne misli. Treba sebi dati određenu slobodu, i kroz ovaj tekst - priču o alkoholu i drogi, malo proširiti, i kritiku mladih iskazati kroz malo dublje misli, kojima će se, u stvari, pokušati da se prodre u ljudsku psihu i pokaže štetnost ne samo alkohola i droga, već i mnogih drugih kako supstanci, tako i ljudskih osobina koje čoveka nikada nisu vodile u pravom smeru. Ovo je pokušaj da se, kroz priču o nekim iskonskim ljudskim vrednostima, pokažu loše strane današnjih mladih generacija. Pre početka ove priče, red je da vas podsetim samo na jednu opšte poznatu činjenicu da mladi, nažalost, vrlo često u sukobu sa prvim ozbiljnijim problemom koji život pred njih iznese pokleknu i izlaz traže u raznim štetnim supstancama, opojnim sredstvima koja im omogućavaju beg iz realnosti, beg iz ovog za njih dosadnog i surovog, u neki lepši, imaginarni svet pun halucinacija i iluzija, svet koji uvek kratko traje, a ostavlja teške i dugotrajne posledice. "Kada si u dobitku, oprosti se sa srećom"."Dobro odstupanje vredi koliko i odvažan napad"."Dugotrajna sreća je sumnjiva, prekinuta je pouzdanija"."Visina sreće meri se po kratkoći njenog trajanja jer se sreća umori ako nekoga predugo drži na plećima".Mlade generacije, nažalost, ne shvataju ovako život. Tako često dolaze do lošeg društva, naizgled velike sreće, onih koji pomažu u nevoljama koje sami stvaraju. To se ne može tolerisati njihovom nezrelošću i neupućenošću, već se takve ludosti moraju na vreme sprečavati. "Misli kao malo njih, govori kao većina". Izgleda da je ova misao odavno zaboravljena, jer se aktivnosti mladih sve više upravljaju ka toj većini, društvu koje retko kada donosi bilo šta dobro."Obmana se ne razbija plivanjem uz vodu", to je samo Sokrat mogao. Istinski mudrac ne može se poznati na trgu, jer on tamo ne govori svojim, već glasom opšte gluposti, makar on tu glupost poricao iz dubine svoje duše. Taj trg može se dovesti u vezu sa današnjim trgovima preko kojih mnogi dolaze na kvazi-pijedestal - raznim tučama, problemima kojima misle da postaju veći, mada sazrevaju, ne shvatajući tragiku svoje gluposti i nezrelost postupaka koji ih samo vuku na dno. Glas "opšte gluposti" je sve češće i glas alkohola, glas narkotika koji kao zli virus potpuno zarazi mladog čoveka koji više nije svestan šta je kada i kome rekao i dolazi u vrlo nezavidan položaj. Droga ne dozvoljava zadržavanje dobrih i korisnih osobina koje su osobu krasile onda kada nije bila pod njenom kontrolom. Zarad potpuno pogrešnih ciljeva mladi svesno iskorenjuju pozitivne osobine, ne vladaju svojom antipatijom, i vrlo često upadaju u probleme. Svaka kavga je veliko iskušenje, bolje joj se ukloniti nego u njoj pobediti. Ovo staro, zlatno pravilo mnogi su zaboravili pa su tuče po gradskim parkovima postale stvar prestiža što predstavlja zaista ogromnu, neopisivu tragediju našeg društva. Uzorni i kulturni često dolaze pod udar kritike lokalnih "faca", ali kako kaže jedna misao "Razuman ludu moli da mu oprosti, što nema volje da bude druga luda". Droga je danas velika industrija gde se stiče ogroman novac i žalosno je što mladi ne žele da shvate da narko dileri ne prodaju narkotike njima, već njih same prodaju svojim drogama. Statistika nikada ne laže, a sto se tiče narkomanije ona je svake godine u neverovatnom porastu. Ako govorim u ime mladih reći ću: "Moramo naučiti da budemo gospodari okoline, a ne ona nas". Samokritičnost je vrlo bitna, jer prvi korak je uvek priznavanje. Prosto moramo doći dotle, da se bojimo sebe, pa nam neće trebati imaginarni Senekin učitelj. Sve češće mladi tragično okončavaju svoje živote. Odvažnost razuma mora biti veća je od telesne snage. Bog ne kažnjava batinama, već vremenom. Možda upravo u ovome leži uzrok tragike mladalačkih poroka, što nemaju strpljenja da odrastu i neke poroke sagledaju iz drugog ugla. Pre nego što se upustimo u bilo šta, moramo misliti na kraj, odnosno na posledice. Kuća "sreće", naziv je za kuću za koju sam čuo od lokalnih narkomana. Na tako nešto mogu reći samo jedno: "Ko u kuću sreće uđe kroz vrata radosti, izaći će kroz vrata plača". Svi oni koji misle da mogu sve, oni za koje nema zabranjenog voća završe na dnu i zato treba ići stazom opreznosti jer ona je zvezda sreće i zadovoljstva. Ni sa čim ne treba preterivati. Alkohol je samo još jedan primer zla u čije carstvo se ulazi neprimetno i u čijem carstvu se gubi razboritost, a poznato je da "razboritom više služi neprijatelj nego nerazboritom prijatelj". Odlika mladosti je da uvek i za sve traži krivca, to jest krivicu uvek prebacuje na druge i nikada ne priznaje svoje greške. Mladost je puna kompleksa, ali je najgore te komplekse lečiti bekstvom od problema sa kojima se mora suočiti. Mladost mora da uzdigne svoj duh jer tako neće imati problema sa dosadom koja je predvorje svakog poroka. Znanje vaspitava, neznanje ubija. Sa znanjem raste i ugladjenost. Ludost i lakomislenost skraćuju život. Onaj ko na vreme upozna snagu svog razuma i ispita svoju odvažnost uvideće u kakve se poslove sme upuštati. Mrva razboritosti vredi više nego tovar dosetki. Glas razboritosti, trijumf je slave, a sud mudrih kamen kušanja gde ogledamo uspehe svojih dela. Nažalost, razboritosti je sve manje, zabava se više ne traži u biblioteci, već na ulici koja je svima maćeha, nikome majka. Najveća nevolja mladih je to što iz generacije u generaciju postaju sve veći i veći neprijatelji sami sebi, a ne svoji čuvari što bi bio presto razuma i temelj opreznosti. Danas, u svetu potpuno izvrnutih vrednosti jedna polovina sveta smeje se drugoj, a obe su budale. Neko ko je odlučio da svoj "spas" pronadje u narkoticima nije našao sreću, čak, šta više, u mladosti je postao "sunce na zapadu, krajnost na istoku". Što se tiče droge svaki mlad čovek reći će da može da sa tim svetom prekine kada hoće, a zaboravlja pravilo "ostavljaj pre nego što budeš ostavljen", u ovom slučaju ostavljen od radosti, sreće, a nažalost i od života. Svet opojnih sredstava najgori je put kojim se može krenuti, ali put koji pruža ogromno kratkotrajno zadovoljstvo i na kome se niko ne drži pravila "u sreći misli na nesreću", jer onaj ko u sreći zaboravi na prijatelje, ti isti ga se u nesreći neće setiti. Na kraju užasnog puta opijata čovek ostaje sam, a zna se da je bolje sa svima biti budala, nego sam pametan. Mladi sve više imaju samopouzdanja koje ih podstiče da otkrivaju sve o sebi, a onaj ko otkriva slabosti uvek dočeka da zloba zakuca baš onde gde najviše boli. Iako oni uvek mogu reći da to nije njihova krivica, to je samo sistem odbrane povredjenog ega, odbrane u koju ni taj mladi svet često nije uveren, odbrane kojoj se često pribegava jer ne postoji drugi izlaz. Ljudske sudbine su čudne, a svako od nas svoju sudbinu ponajviše sam kroji i zato se mora truditi da ona bude čista, perspektivna. često se u svet droge ulazi iz znatiželje ili, još gore, milosrđa prema nekoj osobi, a zaboravlja se pravilo da se nikada ne sme navlačiti tuđa crna sudbina na sebe. U surovom, sumornom, crnom svetu narkomanije, svetu bez povratka, često se zaboravljaju čak i najbolji prijatelji, a to je nešto užasno što čoveka potpuno otuđuje od drugih. Nikada se protiv sadašnjeg neprijatelja ne sme koristiti poverenje bivšeg prijatelja. To vodi sve većim sukobima, sukobima sa onima koji nemaju šta da izgube, a takvih se treba kloniti. Ipak, bez obzira na mnoge izgovore za mnoge postupke opravdanja nema i ne sme biti jer se danas o tim glavnim pogubnim porocima i njihovoj štetnosti dosta govori. Pijan, drogiran, sledeće je lud, a lud neće da čini ono sto pametan nađe za dobro, jer ne ume da pronađe ono što bi bilo zgodno. Narkomanija je prljav posao, igra u kojoj nema pravila, u kojoj uvek postoje skrivene namere, i kako kaže jedna izreka: "Pazi se onoga, ko dolazi tuđim poslom, da bi obavio svoj". Žalosno je što mladi ne shvataju u kakvu agoniju ulaze kada redovnije počinju da konzumiraju alkohol, ili krenu putem "lakih", preko sve "težih" oblika droge, preko sve veće zavisnosti, nažalost, najčešće do smrti. Ovo možda jeste za nas malo morbidna, ali realistična slika onog najgoreg oblika iskorišćavanja slobodnog vremena kod mladih generacija. U daljoj priči isključiću drogu kao termin široke upotrebe i skoncentrisati se na drogu kao težak porok. U našoj zemlji sve je više narkomana i alkoholičara koji stvaraju probleme i sebi i drugima, a to neće da priznaju. Zaista zastrašujuće deluje podatak da je u Srbiji preko 30 000 registrovanih narkomana, a godišnje se na lečenje javlja oko 500. U Crnoj Gori ima ih oko 1 500, u Hrvatskoj 45 000, Makedoniji 20000. Poroci postaju opšti trend , prvi kontakt sa njima je još u završnim razredima osnovne škole. Kod nas izmedju 30% i 50% adolescenata probalo je neke "lakše" ili "teže" oblike droge. Međutim, razlozi uzimanja droge kada su mladi u pitanju ne razlikuju se puno u zavisnosti o kom delu sveta govorimo. Kao razlozi za ulazak u ovaj surov, nehuman i svet koji ne prašta, najčešće se navodi radoznalost, dokolica, način da se bude "in", da se "odraste", da se pripada i bude prihvaćen, da se "izbegnu" problemi. Generalno gledano, postoji ljudska težnja da se "nestane u ništa", da se doživi svemoć spajanja sa Bogom ili prirodom, u cilju bežanja od sebe i realnosti, ali se ta težnja nikako ne sme ostvariti na taj način. Razlozi se uvek moraju tražiti u trouglu droga - alkohol - sredina. Faktori rizika, činioci koji povećavaju mogućnost da neka osoba postane alkoholičar ili narkoman nalaze se u samoj osobi, u sredini koja ga okružuje, ali i u samoj drogi i alkoholu, ali to je upravo ono što mlada osoba mora na vreme da shvati, i čemu se, dok ne bude kasno, mora odupreti. Žalosno je što mladi sebe traže uvek na pogrešnom mestu pa tako, ne razmišljajuci o posledicama, ulaze u svet bez povratka. Oni nemaju potrebnu dozu samopouzdanja, samokritičnosti, razvijene duhovnosti i zato lako podležu štetnim uticajima okoline. Takve generacije, takvi pojedinci moraju biti oštriji prema sebi i shvatiti da od njih zavisi u kakvom će svetu živeti i kakav će svet ostaviti svojim pokolenjima. Nedostatak samopouzdanja veliki je problem mladih, a njega nadoknađuju svojevrsnom "dekadentnošću". U tom dekadentnom svetu ulazi se u društvo u kome su mnogi bezazleni kao zmija, a u takvom društvu mladi često započinju život onim, čime bi trebalo da ga završe. Gube volju i sposobnost da spoznaju svoju glavnu nadarenost, onu koja se najviše ispoljava, onu koju će vaspitavati, a sve druge samo potpomagati. U svetu narkomanije ništa nije skriveno, sve se zna. Nikada se u društvu ne cene osobe čije se namere lako čitaju. Svako uči dok je živ, ali u životu ne sme skrenuti s puta i svoj um odvesti u mrak, jer svako vredi onoliko koliko zna. Mudar može sve. čovek bez znanja - svet u mraku. Sa lošim društvom idu i rđava dela, a idoli se traže u pogrešnim osobama. Idola ne čini onaj koji ga pozlaćuje, već onaj koji mu se klanja. Usluge se brzo zaboravljaju, a zaboravlja se i da isceđena pomorandža iz zlatne činije brzo dospeva u smeće, odnosno dolazi do dna, do koga narkomani vrlo brzo stižu, a da ni sami nisu toga svesni. Oni gube želju za usavršavanjem , a usavrsen čovek mudar je u svom govoru, vešt u svom radu. Nikada se ne sme zaboraviti, a nažalost sve se češće to radi, da je vlast nad samim sobom najveća vlast i da ona predstavlja trijumf slobodne volje. Mladi često rastu u pogrešnom, neuzornom društvu, ne želeći da vide svoju grešku, a zna se da voda dobija svojstva slojeva kroz koje teče. Sudbina onih koji krenu lošim putem vrti se oko sreće, kolapsa i slave, ali se zaboravlja da je sreća nestalna, slava trajna i da sreći treba težiti za života, a slavi posle njega, sreća protiv zavisti, slava protiv zaborava. Pod dejstvom alkohola govori se sve i svašta, a najžalosnije je što se to isto i radi, a mudrost ne radi onako kako govori već samo nišani da zavara. Naravno, gubi se i lepo ponašanje, koje je nakit života, jer svaki ugodan izraz pomaže čudesno i odmah. Mnogi inteligentni, na tom putu izgubili su razum, a znanje bez razuma dvostruka je ludost.Život je kao poker, i zato nikada ne treba izvlačiti kartu koju protivnik očekuje, još manje koju želi. Treba uvek težiti savršenstvu, a to mogu samo trezveni, oni koji su spremni da se uhvate u koštac sa životom, oni čije stoleće neće biti ono u kojem žive, već mnoga posle toga. Ne sme se dopustiti da životna srećna zvezda predugo čeka pred vratima boginje sreće, i za nju se mora boriti jer svako ima koliko sreće, toliko i nesrece, koliko umlja toliko i bezumlja. Svi koji žele da napreduju, da se probiju, moraju se potruditi da budu divlji, ali divlji u pravo vreme i za prave stvari, jer savršenstvo se ne sastoji od kvantiteta, već od kvaliteta. Divovi su uglavnom sitni ljudi. Slobodno vreme ne sme se trošiti u zabludi da se pogrešnim postupcima dolazi u centar pažnje, i zato se ne sme tražiti zadovoljstvo u tome što će se drugi čuditi, jer to je osnovno zanimanje obezličene mase. Samo čovek zdravog razuma će biti sposoban da raspozna uzorne od neuzornih, prvih će se držati, a drugih kloniti. Igor Ćurčić
KOLIKO OKOLINA UTIČE NA NAŠE SLOBODNO VREME__________________________
Sigurna sam da su svi svesni promena koje današnjica donosi, a i obaveza koje iziskuju od nas mladih, kako bismo mi to rekli ''puno radno vreme''. Pitanje je da li se nekad drugi - možda roditelji ili profesori samo na kratko zapitaju kako mi možemo da postignemo da uradimo sve što je zacrtano da uradimo, a da pritom odvojimo i deo vremena za čavrljanje sa drugarima ili nekim drugim, tj. da uradimo ono što se inače očekuje od mladih u ovim godinama... Odgovor je sasvim jednostavan - mi smo ti koji treba da se izvuku iz tih utopija, jer ako se zamislimo nad problemom mladih danas, šta vidimo? Bezbroj unezverenih lica koja se prosto drže za glavu, ako se to ikako može opisati onda je ovo pravi način, u nemogućnosti da se spasu preteškog jarma koji, nažalost, svakim danom sve više steže. Nije tako davno bilo kada su izvršene reforme u prosveti. I šta - mi moramo dobiti po četiri ocene za polugodište. Ali, to opet ''nije mnogo'' s obzirom da smo ranije jedva stizali da dobijemo dve. Ipak, po mišljenju većine učenika, ovaj problemčić je zanemarljiv u odnosu na ostale. Svakako smo svesni činjenice da treba da budemo zahvalni roditeljima na podršci koju nam pružaju, a nadasve razumevanju i džeparcu koji povećava našu ljubav prema njima. Većina srednjoškolaca je na pitanje: ''Koliko roditelji utiču na naše slobodno vreme?'' odgovorila da ponekad znaju da se ponašaju prilično autoritativno i da nisu svesni da nam oduzimaju i ono malo slobodnog vremena koje imamo podređujući nas svojim željama. Ako se neko pronalazi u ovim rečima, onda će znati da se može utešiti činjenicom da nije jedini. Većina mladih kreće stopama roditelja, bilo pri upisu škole, bilo pod njihovim uticajem da se zaposle u porodičnoj firmi kako bi im pomogli. Ova opcija, svakako, smanjuje slobodno vreme što zbog časova provedenih na poslu, što zbog škole, jer većina se zapošljava paralelno sa srednjom školom. Ipak, setimo se da se moramo odužiti roditeljima za život koji su nam pružili, a koji je bolji način od navedenog? Pa još kad bi trajao samo jedno leto ili, još bolje, zimu! Otprilike, učenici pregrme nekako radne dane, boreći se sa bezbroj obaveza sa svih strana, ali podneli bi oni i Tantalove muke samo da se dokopaju subote i provedu se u gradu, trošeći novac roditelja ili možda onaj ''teško'' zarađeni. S obzirom da je to veče potpune slobode, daleko od škole i obaveza, mora biti dobro isplanirano, a pre svega, da garantuje dobar provod. Ono što učenike zna prilično da muči jeste (ne)organizovanost ispitivanja u školama jer se nekako profesori reše da ga sprovedu svi u isto vreme, a ''jadni'' učenici sve uče kampanjski... tako da su, iako nerado priznajemo, i sami ponekad krivi za manjak slobodnog vremena. A da ne pominjemo i dodatne domaće zadatke ili radove u okviru raznih projekata ili pripreme za takmičenja i sl. U globalu gledano, mladi su danas podložni uticajima nove kulture, ili, kako bi to starije generacije imale običaj da kažu, nadrikulture, koja podrazumeva što više zabave svake vrste, ali ipak, ne smemo zaboraviti ni kulturu ''patrijarhata'' koja ih manje-više ograničava i nameće OBAVEZE svake vrste. Pošto smo svesni da je svet izgrađen na balansu suprotnosti, nećemo se mnogo buniti, ali ćemo se truditi da taj balans uspostavimo... Mijailović Ljupka MAMA, OVO JE MOJ NOVI DEČKO - SAMSUNG!!!_______________________________
"Evo, čim se završi, uzeću da ucim za sutra!" Da li vam je ova rečenica odnekud poznata? Koliko puta sebi ponovite ovu recenicu? Iz ovoga se moze zakljuciti da je TV moćan medij, ako ne i najmoćniji, pa je onda i logično da ima najveći uticaj, ne samo na mlade, vec i na ljude svih starosnih doba. Televizija diktira i kreira kulturu ponašanja, oblačenja, govorenja, prezentuje nam način življenja. Iza ove kockaste mašine stoji mašinerija koja preti da zavlada ljudskim glavama, životima, razmišljanjima. Ona promoviše javne ličnosti kao idole, uzore koji kao treba da nam prikazu model života koji ćemo mi ili prihvatiti ili odbaciti.Treba biti dovoljno pametan i oprezan u procenjivanju nečijih kvaliteta, a to je ponekad teško, jer je sve na televiziji idealizovano, "glamurozno"... Od toga se treba ograditi i na sve treba gledati iz nekog drugog ugla, jer ćemo jedino tako uspeti da stvorimo sopstveno mišljenje i ukus. Na TV-u se stvarno stašta može videti i čuti i zaista smo bili svedoci raznih skandala, afera, ali samo od naše procene zavisi da li ćemo neki program pratiti ili ne. To nam pokazuje gledanost, a činjenica da je ona izvikana ružičasta televizija najgledanija dovoljno govori o tome koje vrednosti se danas poštuju i prihvataju kao obrazac za "uspeh".E, tu dolazimo do kriticne tačke. Gde je granica dobrog ukusa i pristojnosti i da li ona uopšte postoji na nasoj televiziji? Sta nam se danas nudi?Jedni te isti ljudi, jedno te isto pričaju; koriste iste postapalice ,iste opaske, i mislim da postaju dosadni i sami sebi, a za nas, koji to pratimo, postaju ne samo beskrajno nezanimljivi, vec i bezlični. Da bar imaju šta novo i pametno da kažu, nego "prosipaju" fraze koje smo bezbroj puta već čuli i koje,kao i oni koji ih izgovaraju, postaju bezlične i gube svaki smisao, ako su ga ikad i imale. Živimo u vremenu u kome je TV program preplavljen komercijalom, lošom muzikom, nekvalitetnim zabavnim programom, lošim filmovima i serijama. To je i najjače oružje TV-a koji od mladih stvara nezrele,nesamokriticne,nesamostalne, pa čak i zavisne ljude. Zar je moguce da postoje mladi ljudi koji dozvoljavaju da njihovim životima upravlja mašina? Protiv ovoga se mora boriti beskompromisno i treba se lečiti od ove "bolesti zavisnosti". Slobodno tako mogu da nazovem gledanje TV-a, s obzirom da po nekim istraživanjima mladi u SCG, u proseku, gledaju TV 4 sata dnevno. TV postaje "najbolji prijatelj","rame za plakanje","zabavljač",nešto bez čega se ne moze zamisliti zivot i tako nas, iz dana u dan, sistematski uništava i od nas pravi "lake mete", naivce, mediokritete, za moje je vrhunska zabava menjanje kanala. Mozda imaju kontrolu na TV-om, ali da li imaju kontrolu nad sobom? Sigurno je da se, u potrzi za "dobrom zabavom" na televiziji osecaju superiorno,ali u odnosu na koga? Na same sebe? Lepo je imati veliki izbor, ali još lepše napraviti onaj pravi, tako što će se izvršiti selekcija,a nje skoro nikad nema. I dok se isprate svi "Fashion week-ovi", "City-ji", derbiji, "Matilde", "Esmeralde", "Milioneri" i šta već još, prođe vreme, prodje mladost. A da se pročita neka knjiga? Glupo pitanje kad se za to nema vremena, jer je u toku "Evrovizija" i uskoro pocinje "Rolan Garos", nešto mnogo važnije od knjiga. One mogu da čekaju,TV ne. Treba se ozbiljno pozabaviti ovim problemom "tv manijaka", jer ako se ovako nastavi, stvarno ćemo izgledati kao gorepomenuti voditelji. A da li to zaista hoćemo? Nadam se da je odgovor negativan jer ako je tako, hajde onda jasno i glasno da sebi i TV-u i drugima kazemo istorijsko NE. Ne! Necemo vise gledati TV po ceo dan i nećemo više "visiti" po kladionicama i surfovati po internetu dok nam oči ne oteknu i dok potpuno ne upropastimo svoj vid. Internet mogu slobodno nazvati mlađim bratom televizije. Istina je da pruža lakse i brze informisanje i komunikaciju, ali mnogo toga ima i u knjigama od kojih počinjemo da se outđujemo, kao i od novina, pisama itd. Doduše, to je negde i normalno jer živimo u XXI veku, ali mašine su napravljene da bi nam služile a ne da mi služimo njima! U ovu grupu spadaju i kladionice-najnoviji vid propadanja mladih i gubljenja njihovog dragocenog vremena-koje mladima omogućuju da na brz i jednostavan nacin zarade neku "kintu",a koliko je to siguran novac govori to da se današnji klinci odricu užine da bi "odigrali" još neku utakmicu. Dobra ilustracija pasioniranih "kockara" prikazana je u filmu "Kad porastem bicu kengur" u kome dva mladića po ceo dan provode u kladionici čekajuci rezultate utakmica sa tiketima u rukama. Tako sebe dovode u situaciju da zavise od igrača, njihovih povreda, privatnih problema, trenera, klubova itd. Mozda misle da je ovakav "biznis" isplativ i da kad-tad mora da dođe na red da dobiju. Neka samo tako nastave da stoje u redu za uplaćivanje kablovske, neki u redu za konekciju, a neki , kao ovi iz kladionice, u redu za isplatu. I tako da se vrtimo u krug i da čekamo da nas globalizacija obgrli pa da nam pomogne da živimo "kao sav normalan svet". A Evropa čeka ili mi čekamo nju???? Magdalena Pavlović ISKUSNI O PROBLEMIMA ADOLESCENATA!!!__________________________________
Problemi mladih. Sa kakvim se to problemima mladi susrecu u slobodno
vreme, nemotivisanost, apatija, problemi zavisnosti, TV, filmovi, serije, kladionice, igraonice. Nisam morala daleko da idem da bih pronašla nekog ko bi mi rekao ponešto o svemu ovome. U svojoj sopstvenoj školi imam dve predivne žene, profesora pedagogije, Ljiljanu Pizuricu, I profesora psihologije, Biljanu Letić. Na hodniku, u žurbi između časova, zamolila sam ih za mali intervju i one su, naravno, pristale .
Koliko već radite sa decom?
Biljana: Ja sam u Karlovačkoj već osam godina. Ljiljana: Ja radim nešo duže, već 25 godina, otprilike.
Koliko se sa godinama menja težina problema, koji se novi problemi pojavljuju?
Biljana: Recimo, ratne traume se pojavljuju kao problem u poslednjih 10 godina, neka deca su stvarno došla iz krajeva gde je bio prisutan rat, a to nije problem koji je postojao ranije. Zatim, onda nije bilo toliko narkomanije, koja je sve prisutnija u poslednje vreme. Ljiljana: Ja bih još, na primer, dodala, problem porodice. Pre 20 godina nije bilo toliko razvoda, roditelji su provodili više vremena sa decom. Mislim, ja to gledam iz nekog vaspitnog ugla, promenile su se neke moralne vrednosti, a porodica je, po meni, srž svih ovih dešavanja. Biljana: Da, to je tačno, roditelji odu na posao ujutru i vrate se tek uveče, praktično ceo dan nisu sa detetom. Ranije je to bilo drugačije jer se radilo od sedam do tri i nekako roditelj je uvek bio tu popodne. A sada se prosto juri za novcem, za egzistencijalnom sigurnošću. Eto, to čisto radi poredjenja, kao direktan odgovor na to pitanje, pre i danas.
Sa kolikim poverenjem se deca otvaraju?
Ljiljana: Mislim da to dobrim delom zavisi od nas, što znači, ako dete vidi da si ti sagovornik koji hoce da čuje, da pomogne, onda se otvaraju, ali, ako ih je neko poslao ili ako vi pričate sa njim samo zato što morate, zato što ih je neko uputio onda se, naravno, ne otvaraju, jer se to u startu oseti. Generalno, moj princip je uvek bio da se dovoljno pažnje posveti detetu, bilo da je to kraj radnog vremena ili bilo sta, najvaznije je da dete dobije potrebnu pažnju. Takođe, kada postoji problem dete ovde nije samo, već se razgovara uz prisustvo roditelja, bilo da su roditelji razvedeni, da ne razgovaraju jedno sa drugim ili dete sa roditeljima, važno je da su i oni prisutni, jer se, u principu, suočavaju mišljenja, to je jedini način da se dobije kompletna slika. Tako da, lično mislim, da dete dolazi sa poverenjem jer i mi svojim stavom, automatski utičemo na to. Biljana: Da, saglasna sam, dosta su iskreni kada sami dođu, jer dešava se, na primer, neko drugi kaze: "Ajde, idi porazgovaraj sa njim", onda taj stepen iskrenosti ne postoji, ali mi uvek ostavimo, ono što se kaže, otvorena vrata. Nikada, nikoga nećemo terati - možeš ako hoćeš. Znači, kada dođu po preporuci, onda postoji taj blok. Jednom sam dva čas sedela sa jednim učenikom, vrteći se oko iste stvari, sve dok treći čas nismo došli do problema, već kada sam mislila da prekinem, odjednom, otvorio se. Mora se biti strpljiv i uglavnom oni ne dolaze tu na ćaskanje već zato što imaju neki problem. U principu ne odbijaju da govore. Ljiljana: Često, prvi put dolaze sa nekom predrasudom, a vi, svojim stavom, morate da im pokazete da ste vi tu da im pomognete, da vi niste inkvizicija, a oni ubrzo postaju vrlo slobodni i čak često dolaze, jer osecaju da su tu rado viđeni, da su tu zastićeni. Imaju taj dobar osećaj i to se vidi po njima. Recimo, svaki čas mi uleću da mi kazu da su nesto popravili, da su nešto uradili, a čak i ne mora biti vezano za problem koji smo imali, nego oni prosto dolaze samo zato što se tu dobro osećaju, mi i ne moramo da ih zovemo stalno, u krajnjem slučaju, I nemamo toliko vremena. Pitanje je samo koliko je dete svesno svog problema.
Kako se bore sa problemima, koliko im treba da se suoče?
Biljana: Mi sa njima pravimo čitave strategije kako će, šta će. Neretko i stavljamo sve to na papir. Važno je, kada se dete suoči sa problemom, da ima volju i da ga reši. ^esto čak i pravimo ugovore, recimo za dve nedelje šta sve treba da se uradi, pa onda kada te dve nedelje prođu, onda se saberemo, vidimo šta je urađeno, a šta nije i onda i oni sami dobijaju volju za suočavanje, volju da idu napred, a to je, u stvari, važno.
Televizija, kompjuteri, serije, filmovi. Koliko problema proizilzi iz prekomernog bavljenja tim stvarima?
Ljiljana: Ovo pitanje je vezano i za prošlo jer kada ja na primer kazem, hajde sad da isplaniramo program za sutra, da napravimo režim dana, onda je to lepo reći, ali radna navika je izgubljena i o tome se radi, jer je njima lakše da ujutru, kada ustanu, gledaju španske serije, igraju igre na kompjuteru, postaju zavisnici. Onda meni dolaze deca, koja imaju veliki broj neopravdanih, što je isto problem. Zašto imaju problem, jer dođu u školu nespremni, pa onda provode vreme u dvorištu. Umesto da sebi isplaniraju dan, pa će onda imati dovoljnovremena i da pogledaju seriju, film, šta god, ali to su sve radne navike. Ali kada meni dođe učenica i kaže pa je po ceo dan gledam serije, jer ih ima na svakom programu, onda imamo problem, onda postoji problem sa ocenama i neopravdanim izostancima. Biljana: Zanimljivo je da oni učenici koji imaju neki hobi sa strane imaju manje problema sa učenjem. Oni koji se bave nekim sportom, nekim vanškolskim aktivnostima, oni koji imaju dodatna interesovanja imaju manje problema da usklade svoje obaveze, jer oni tačno znaju kada će imati vremena da uče, te onda to i ispoštuju, a samim tim i bolje prolaze u skoli. Neki su mi pričali da ustaju u četiri, pet, šest ujutro i igraju kompjuterske igre, po ceo dan i jednostavno ne mogu da prestanu, onda nemaju vremena ni za učenje.
Da se dotaknemo i problema bolesti zavisnosti, s obzirom da je to sve prisutniji problem kako kod mlađih generacija, tako i kod starijih. Kako uopšte neko počinje sa lakšim, pa, potom I težim drogama? Ljiljana: Ja sam pristalica teorije da nema podele na lakše i teže droge, moje je mišljenje takvo, iako se, vidim, na zapadu legalizuju neke droge. Kao da je normalno korišćenje marihuane. No, ja bih samo nekoliko stvari napomenula, šta recimo mi kao služba radimo. Ono sto je osnovno, a to je da na časovima razrednog starešine, organizujemo predavanja o narkomaniji. Na nivou škole, putem uključenja određenih stručnjaka, organizujemo predavanja deci iz prvih i drugih razreda i pružamo im određene informacije o onome sto je trebalo čuti u osnovnoj školi. često se u ta naša predavanja uključuju stručnjaci iz EMRRONE - EMPRONA kao organizacija na nivou grada Novog Sada, gde su uključeni i lekari i studenti na volonterskoj bazi takozvane vršnjačke edukacije. Mi smo slali i neke naše učenike na seminare i razne dodatne edukacije koje organizuje EMPRONA, a imali smo i jednu sjajnu ideju da sami napravimo jedno predavanje ili seminar u našoj školi, međutim, zbog nedostatka sredstava to još nismo učinili. Znate, kada uđete u razred i kazete da ćete sada malo pričati o narkomaniji, onda svi kazu: "jao, o tome smo govorili hiljadu puta", međutim, iako ja mislim da im je to samo izgovor, teško je tako raditi sa decom. Oni više ne primaju klasična predavanja i zbog toga je rad EMPRONE i dobar. Deca se više otvore kada im pošaljete studenta koji, još pri tom, govori njihovim rečnikom i pogotovo kada na tom, da kažem predavanju, ne prisustvuju profesori.
Da li se sa godinama spušta i ta granica kada se deca, po prvi put, susreću sa celim svetom narkomanije?
Ljiljana: Da, granica se uvek pomera naniže. Dece već ovde, iz osnovne škole dolaze sa nekim svojim iskustvima i taj problem je sve veći, bez obzira sto se mi trudimo da izvršimo neki svoj uticaj, da pomognemo, da nešto učinimo.
Zašto se uopšte i počinje sa nečim takvim?
Ljiljana: Mislim da je to prvenstveno radoznalost, pa zatim da neko ne ispadne "mamin sin", pa društvo, naravno i porodica. Najčešće su toneke raspadnute porodice, pune problema, gde niko ne posvećuje dovoljno pažnje deci ili porodice gde su roditelji razvedeni, a dete služi kao moneta za potkusurivanje, sto je i najčešće.
Kako se Vi borite sa tim? Ljiljana: Bila je situacija pre dve godine kada je jedna maturantkinja upala u loše društvo. Mi smo analizirali šta ćemo sa njom pošto je četvrta godina, neocenjena, sa velikim brojem nepravdanih. Ona je meni, posle svih onih tretmana, razgovora, rekla sledeću rečenicu:"Svi se u mom drustvu drogiraju". Problem. Međutim, ona je bila spremna za saradnju, bila je voljna i ona se i izvukla. Položila je sve ispite i malu maturu, sa malim zakašnjenjem i rekla mi da je upisala pedagogiju. Posle cele godine u "out-u", nedolaženja na časove, praktično cele izgubljene godine, tako nešto, takav napredak donosi zadovoljstvo. Neka je to i samo jedno dete spaseno, to je onda jedan pomak, jer ako neko uđe u to onda je jako teško izaći iz svega, a treba imati i snage. Oni koji uđu u sve to jako teško izlaze, u stvari, sve više tonu i onda teško da ima izlaska.
Koji je otprilike procenat dece koji ulaze u taj ceo svet, a koji onih koji izlaze?
Ljiljana: Teško, tačno, je reci koji je to procenat jer oni to kriju od vas. Neverovatno koliko sve kriju, koliko se sakrivaju u ćoskove i koliko ne priznaju istinu. Ipak, nažalost, veći je procenat onih koji ulaze u taj svet nego onih koji izlaze.Tu smo nažalost morali da prekinemo ovaj razgovor. Hvala!
Problemi mladih iz ugla mladih.
I šta sad reći. Mogla bih vam navoditi probleme, brojni su, lako je. Mogla bih vam navoditi rešenja, takođe brojna, takođe lako. A, mogla bih vam, navoditi i uzroke, pogađate, brojni, lako, da sve je lako iz ugla, njih, starijih. I šta sada hoćete, da kao ptičica ponavljam, po ceo dan sve probleme - neću (mlada, buntovna - sta cete). Sada da vam pričam o drogi, zašto mladi, uopšte dolaze u dodir sa njom, otkud ona, uopste, na ulicama. Nema potrebe, toliko se o tome govorilo i toliko će se govoriti, da bi sve ovo što bih ja rekla, bilo potpuno bespotrebno, te, sam, kako bih zaista nasla problem mladih izašla na ulicu i pitala svoje vršnjake, a evo kako to izgleda:
Dosada 26 % Zavisnost 21 % (alkohol, droga, pusenje) Porodica 16 % Ljubav 14 % Drugarstvo 9 % Strahovi 5 % Finansijski 9 %
Dosada! To je danas najveći problem mladih! Odatle proizilaze i svi ostali problemi! Sta sada hoćete, vi "pametne" glave, vi "veliki ljudi"? Ko bi rekao da mladi, na kojima svet ostaje, za svoj najveći problem imaju dosadu?! Pored svih neotkrivenih stvari, pored svih nenapisanih, nepročitanih knjiga, neispričanih priča, neiživljenog života, pored celog sveta, STANITE SVI, JER, AVAJ, MLADIMA JE DOSADNO! Oprostite, sada na ovome što ću reći, Vi, pošteni ljudi, oprostite, i način na koji ću to učiniti, ali moram, moram, jer me je sramota što se mladima nazivaju. "ti" ljudi.Sram da NAS bude! Sram! Pored svih ovih ratova koje treba Mi da sprečimo, pored svih ljubavi koje treba Mi da proživimo, pored sve dece koju treba Mi da izrodimo, Nama, cenjenoj mladeži, je dosadno.Oprostite što sam ovako burno reagovala, ali ja sam samo želela da napravim jednu priču o svim "ozbiljnijim" i ozbiljnim problemima mladih. Ova anketa me je porazila. Zato, mladi, da, Mi koji citamo ove redove, treba da se osvrnemo, da pogledamo, na sta ce ovaj svet ličiti sa nama.Pa, tako, umesto napisanog teksta o problemima, umesto kraja ove. kritike ostavljam samo tri tackice (.,za bukvaliste), neka pise neko drugi .
Ivana Miloradov |
