C
 
e
 
P
 
I
 
T
 
Broj 4, januar 2004.
|
|
BOŠ 
|
|

 

Tema broja:
Znanje na klik

SADRŽAJ

_____impresum______

e-volucija

Centar za proučavanje informacionih tehnologija Beogradske otvorene škole

Masarikova 5/XII, Beograd

Gl. i odg. urednik
Nenad Golčevski

Uredništvo:
Iva Nenić
Tanja Milovanović
Nataša Radović

ISSN 1451-8112

Izdavanje ovog časopisa pomogla je fondacija
"Olaf Palme"

   
 

 

Tema 4. broja: ZNANJE NA KLIK

Marija Kujačić, Republički zavod za Internet i informatiku
Danijela Šćepanović, Odeljenje za strateški razvoj obrazovanja Ministarstva prosvete i sporta
Nataša Radović, koordinator Cepitovog kursa "Mala škola novinarstva"

UVODNIK UREDNIKA BROJA...............................................................................
Nenad Golčevski
Cepit

 
 
 

Neka opšta mesta
 
   

Danijela Šćepanović:

Kod nas se sve češće organizuju konferencije i seminari posvećeni različitim temama gde je u većoj ili manjoj meri zastupljena tema obrazovanja. Izmenjen status i povećano interesovanje za obrazovanje zasniva se na činjenici da se nalazimo u procesu prelaska iz industrijskog u informaciono društvo, a da se savremena ekonomija sve češće karakteriše kao "ekonomija zasnovana na znanju" (knowledge based economy).

U budućnosti neće biti toliko važno posedovati diplomu kao znak da ste "akumulirali jednu količinu znanja, veština i sposobnosti" koliko će biti važno ta znanja, te veštine i te sposobnosti stalno menjati i obnavljati. Tvrdi se da je društvo u kome živimo društvo brzih promena, čija je ekonomija, kako sam već pomenuula, zasnovana na znanju a koje se često naziva informaciono društvo. Ove izraze srećemo u različitim evropskim stateškim dokumentima koji opisuju društvo budućnosti a posebno u dokumentima koji ukazuju na evropski cilj: da 2010. godine Evropa, između ostalog, postane vodeće društvo održivog ekonomskog razvoja.

Imajući na umu da se naša zemlja priprema da postane deo ove zajednice, pitanje je koliko smo mi spremni da postanemo deo takvog društva i koliko smo sposobni da izađemo u susret potrebama za brzom transformacijom različitih delova javnog sektora pa i sistema obrazovanja.

Mnogo je zahteva koji se stavljaju pred sektor obrazovanja: veći obuhvat (više učenika/studenata po glavi stanovnika), lakši pristup (fleksibilno organizovana nastava), inkluzija (uključivanje osoba sa posebnim potrebama), efikasnost (bolja usluga za manje finansijskih sredstava) i još mnogo toga...

Tu je takođe i čitav niz novih sposobnosti koje ne važe samo za učenike i studente već i za svakog zaposlenog, a koje u informacionom društvu postaju deo stručnog znanja bilo koje vrste. To su pre svega komunikacijske veštine, sposobnost za samoučenje i samoobrazovanje, socijalne veštine, sposobnost za timski rad, sposobnost prilagođavanja promenama - fleksibilnost, sposobnost kritičkog mišljenja, sposobnost da se pronađe i obradi informacija. Sve u svemu, tražiće se visok stepen medijske i informatičke pismenosti.

Budućnost obrazovnih sistema zasniva se na sposobnosti za samoučenje - to je njegov najbitniji element a e-learning tu ima veliku ulogu.

U jednom od dokumenata Evropskog saveta kaže se da obrazovanje na daljinu Internetom nije paralelan proces već da predstavlja deo efikasne integracije info-komunikacionih tehnologija u obrazovanje i obuku.

Ključno je to što se nove tehnologije ne mogu posmatrati izolovano od sistema obrazovanja. Ove veštine odnose se na čitav sistem obrazovanja, na svim nivoima, (osnovno, srednje i visoko) uz stručno znanje iz oblasti kojom se neko konkretno bavi. Savremeni čovek, radnik, neko ko je zaposlen u firmi mora često da se usavršava, jer je paradigma ili filozofija permanentnog obrazovanja vodeća u svetu tržišne privrede. Sam izraz "ekonomija zasnovana na znanju" tretira ljudske resurse kao one koji moraju da obnavljaju svoja znanja kako bi se sistem održao i kako bi bio profitabilan, tj. uspešan i u socijalnom i u ekonomskom smislu.

 

Mesto znanja u savremenoj ekonomiji
 
   
Nenad Golčevski:

Ali ta velika društvena promena je takva da je u nju teško uperiti prstom, uočiti je u našoj neposrednoj okolini, naročito NAŠOJ neposrednoj okolini. Ona podrazumeva jednu interakciju procesa promena koji se odvija u svim oblastima društvenog funkcionisanja. Uzmimo kao jedan pojednostavljeni primer

proces proizvodnje i pitanje konkurentnosti na tržištu, te njihov uticaj na vrstu znanja koja se od zaposlenih traži i na važnost koju takvo znanje ima u društvu i ekonomiji. Tako, ako ceo proizvodni proces u nekoj organizaciji zavisi od toga koliko dobro poznajete materiju, koliko su vaša znanja aktuelna, koliko ste vešti u plasiranju svog proizvoda/usluge... - onda je za očekivanje da će vaši napori biti usmereni ka tome da do takvog znanja i takvih stručnjaka dođete, te da ćete upravo takvo stručno znanje smatrati najvažnijim resursom svoje organizacije.

Danijela Šćepanović:

Da, može tako da se posmatra. To je u svetu već uočljivo u statusu e-obrazovanja (e-learning) u velikim korporacijama. To je, naime, već postalo jedno združeno polje za koje se koristi termin corporate learning - ljudi u organizacijama pohađaju kurseve na daljinu kako bi savladali određene usko stručne oblasti. To ide uz opis radnog mesta: jedan deo radnog vremena posvećen je redovnim radnim zadacima a drugi izgradnji određenih, neophodnih kapaciteta zaposlenih - dakle, učenju. U organizaciju se uvode razvojni programi i upravo ti programi im omogućavaju da opstanu na tržištu među konkurencijom. Što više ulaganja u edukaciju zaposlenih, veća je mogućnost da kompanija bude uspešna.

Taj proces vode stručnjaci (obično je to Human Resource Department) koji poznaju odlike obrazovnog procesa, poseduju menadžerske i druge sposobnosti. Nije retkost ni da se za takve poslove angažuju specijalizovane agencije koje izrađuju planove i realizuju obuke i usavršavnja.

 

Osnovni pojmovi

Korisno je da se za početak u prostoru naše obrazovne zajednice usvoje i razlikuju osnovni pojmovi koji se odnose na obrazovni proces a od značaja su za učešće informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) u njemu.

Otvoreno učenje i obrazovanje na daljinu jesu koncepti koji dugo postoje u oblasti obrazovanja. Oni se javljaju još krajem XIX veka i mnogo su stariji od obrazovnih programa koji uključuju IKT.

E-obrazovanje (e-learning) čini svaki obrazovni program koji koristi informaciono-o-komunikacione tehnologije kako bi unapredio nastavni proces. U pitanju su, dakle, različiti delovi obazovnog procesa, različite nastavne metode i mediji koji se u njih uključuju.

Onlajn obrazovanje na daljinu je uži pojam od e-obrazovanja, a podrazumeva obrazovne programe koji se u potpunosti ili u najvećem delu zasnivaju na upotebi Interneta u nastavnom procesu. Njihov razvoj se oslanja na razvoj samog medija.


Kratak istorijat

Obrazovanje na daljinu je pokret koji je nastao prvenstveno kako bi se prevazišle različite prepreke (vreme, prostor, skromna finansijska sredstva) i izašlo u susret pre svega marginalizovanim grupama (npr. ženama) koje u tadašnjem obrazovnom sistemu nisu imale adekvatan pristup obrazovnim sadržajima. Tada je tehnologija bila znatno drugačija. Pisma su se prenosila kočijama, a u pismima su bili sadržaji koji su se učili, praktično ono što bismo danas nazvali nastavnim materijalima. Pojedinci su mogli da se prijave da dobijaju ta pisma. Generacije i generacije misionara, prosvetitelja na ovaj način širili informacije i znanja.

Obrazovanje na daljinu nikada nije bilo mejn-strim, ono je uvek bilo alternativa, često osporavano i odbacivano. Taj stav se menja tek u poslednjih nekoliko godina i to pre svega u zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike, kada se u koncept obrazovanja na daljinu ugrađuju mogućnosti savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija. Negde od početka devedesetih godina prošlog veka taj spoj obrazovanja na daljinu uz upotrebu IKT-a dobija naziv i formu onoga što danas zovemo onlajn obrazovanjem na daljinu.
Dobar primer za ovaj razvojni put je britanski Otvoreni univerzitet - institucija koja već dugo pruža usluge obrazovanja na daljinu, a koja je osnovana 1969. godine. Univerzitet je u Velikoj Britaniji u prošlosti bio često osporavan zbog velikih troškova koje je država imala u za njega, da bi taj isti Univerzitet danas imao veliki ugled ne samo u Velikoj Britaniji već i u svetu.

Obrazovanje na daljinu podrazumeva prostornu udaljenost između nastavnika i učenika, a za premošćavanje te razdaljine potrebni su mediji. Ti mediji mogu biti vrlo raznovrsni - od pomenutih kočija do današnjeg Interneta često se zaboravlja i na čitavu listu medija između ovih ekstrema koji mogu da se koriste u obrazovnom procesu. Takođe, ne treba zaboraviti da je svaki medij dobar za obrazovni proces ako omogućava ostvarenje obrazovnih ciljeva.

 

Obrazovanje na daljinu u Srbiji
 
 
Na našim prostorima obrazovanje na daljinu se nije razvijalo na onaj način i onim intenzitetom kao u drugim sredinama. Zapadne zemlje su npr. u okviru svojih obrazovnih sistema razvijale različite oblike i forme obrazovanja, između ostalih i obrazovanje na daljinu, a u skladu sa svojom ekonomijom, kulturom, geografskim uslovima i dr. U mnogoljudnim zemljama kao što su Indija, Kina, Brazil, Australija, tradicija obrazovanja na daljinu je vrlo popularna, živa i duga pre
svega zbog geografskih faktora. U Jugoistočnoj Evropi razvoj takvih programa nije podstican usled uticaja postojeće ideologije, koja je "uprosečavala" i "ujednačavala". Nisu postojali alternativni oblici obrazovanja, niti podsticane alternativne forme bilo čega. Učenje na daljinu i otvoreno učenje su upravo takvi, nestandardni i neformalni oblici obrazovanja. To je pristup obrazovanju gde akcenat nije na formi već na sadržaju i gde je važno povećati obuhvat a pri tome ne zanemariti kvalitet. Na našim prostorima takve obrazovne forme često su shvatane kao dodatni vid učenja a ne kao dodatna vrednost postojećeg sistema obrazovanja.

Važno pitanje je i da li postoji interes, motivacija i spremnost da se nešto novo nauči i sazna na ovakav način, uz posredovanje IKT-a.
Ako se pitamo da li takva interesovanja postoje kod nas, može nam pomoći istraživanje koje je 2003. realizovao tim sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu. To su još uvek neobjavljeni rezultati pa će biti naveden samo ovaj koji je interesantan za našu temu - interesovanje za obrazovanje na daljinu.
Od 1104 ispitanika - studenata i učitelja Učiteljskog fakulteta, na pitanje:
Kada biste imali mogućnost izabrali biste:

  • tradicionalni način učenja
  • obrazovanje na daljinu
  • kombinaciju tradicionalnog obrazovanja i obrazovanja na daljinu,

849 (76,9%) ispitanika je odgovorilo - kombinaciju tradicionalnog obrazovanja i obrazovanja na daljinu. Ohrabrujuće je to što interesovanje postoji, a naročito to što je ono najveće baš za onaj vid obrazovanja na daljinu koji u svetu trenutno beleži najviše uspeha - takozvanu distribuiranu nastavu. Ovaj termin odnosi se na kombinaciju tradicionalnog obrazovanja i obrazovanja na daljinu, gde su uključeni najbolji elementi i jednog i drugog oblika obrazovanja.

Pri interpretaciji ovog rezultata treba imati u vidu i da studenti i učitelji iz naše zemlje mahom nisu imali iskustva sa obrazovanjem na daljinu, ali ipak, pokazuje se, prepoznaju njegove prednosti (pre svih visok stepen fleksibilnosti koju ono nudi).

Ovo istraživanje je pokazalo i da samo 22% ispitanika u potpunosti veruje da dostignuća stečena putem obrazovanja na daljinu treba da budu vrednovana ravnopravno sa dostignućima stečenim putem tradicionalnog učenja, dok se dodatnih 40% uglavnom slaže sa tom konstatacijom. Kod nas se još uvek ne veruje da se na ovaj način može steći isti kvalitet obrazovanja kao na tradicionalan način. Mnogo njih smatra da obrazovanje na daljinu nema isti status kao tradicionalno obrazovanje pa je i to prepreka njegovom razvoju.

 

Proces Vs efekat

Istraživanja koja se bave poređenjem efekata ova dva oblika obrazovanja pokazuju da nema značajne razlike između rezultata koje donosi tradicionalno obrazovanje i obrazovanje na daljinu.

Odeljenje za obrazovne telekomunikacije Univerziteta Severna Karolina proučavalo je rezultate 218 različitih istraživanja koja su realizovana od 1945. do 1997. - A Brief History of Distance Education, Bizhan Nasseh, Ball State University. Rezultati i izveštaji svih istraživanja koja su se bavila odnosom kvaliteta tradicionalnog obrazovanja i obrazovanja baziranog na tehnologijama, tj. obrazovanja na daljinu, pokazali su da studenti postižu podjednake rezultate bez obzira na to da li je obrazovanje organizovano na daljinu ili u učionici. To je veoma značajan podatak.

Marija Kujačić:

Dolazimo do pitanja šta je važnije: proces ili rezultat. U našoj sredini postoje ustaljene predstave o tome šta znači kvalitetno obučavanje i učenje, kao i doza otpora prema inovacijama.

Cilj obrazovanja je sticanje znanja, veština, a ne izvršavanje ustaljenih procesa. Način na koji se došlo do znanja treba da bude predmet pažnje, ali samo kao sredstvo koje pomaže da se postigne željeni rezultat, a ne kao cilj. Pogotovo za obrazovanje kao proces koji traje čitavog života. U zemljama sa razvijenim savremenim obrazovnim sistemom (mislim pre svega na zemlje Evropske unije) potvrdu o posedovanju potrebnog znanja i veština dobijate na osnovu pokazanog znanja, način kako ste ga stekli je u drugom planu, pogotovo za više nivoe obrazovanja, kao i obrazovanje i usavršavanje odraslih.

Merenje znanja i veština je važna tema, i u smislu šta se meri, (npr. sposobnost prepoznavanja, reprodukovanja ili primene znanja) a i kako se meri, u kojim uslovima i kojim metodama.


Vrednovanje obrazovanja na daljinu

Dobar primer na koji se može ugledati jeste Otvoreni univerzitet iz Milton Kinsa u Velikoj Britaniji. Ovaj Univerzitet nudi redovne, magistarske i doktorske studije preko daljinskog učenja, sa dobro osmišljenim sistemom provere znanja. Na sajtu Otvorenog univerziteta Velike Britanije mogu se naći ponuđene teme za istraživačke radove. Brojni studenti su završili magistrature, doktorate i istraživačke projekte a da su mentora videli svega nekoliko puta.


Danijela Šćepanović:

Na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji 48% studenada nije iz Velike Britanije, a od tih inostranih studenata 75% su Grci. To su oni studenti koji su nekada, dok nije kod nas započela kriza, bili ovde na studijama. Sada, njih skoro da nema ovde. Mnogi od njih su sada na Otvorenom univerzitetu Velike Britanije. Njihovo znanje je cenjeno i oni dobro prolaze kod poslodavaca, jer poslodavci cene ovakve studente. Poznato im je da su to studenti koji su vredni i uporni, jer učenje na daljinu, učenje kod kuće, zahteva dosta motivacije i odricanja. Do sada je na Otvorenom univerzitetu studiralo preko dva miliona studenata, iz Velike Britanije i celog sveta. Obrazovni centar BBC-ja ima sektor za ovakvu edukaciju. Imaju predavače iz celog sveta, nisu zatvoren sistem, već baš suprotno, potpuno otvoren. Otvoreni su prema potrebama lokalne sredine ali imaju i internacionalnu dimenziju.

 

Obrazovanje je roba

  

Nenad Golčevski:

Iz različitih razloga, kulturoloških, socioloških, psiholoških, kod nas postoji neka vrsta otpora prema obrazovanju na daljinu, koja se često opravdava argumentom o neadekvatnosti, tj. inferiornosti takvih obrazovnih programa prema onim

 

tradicionalnim. Ali u toku su promene. Verovatno najpoznatija svetska institucija u oblasti obrazovanja na daljinu jeste "Otvoreni univerzitet" iz Velike Britanije. On ima sličnu tradiciju kao naši radnički univerziteti, koji su se bavili nekom vrstom permanentnog obrazovanja, prekvalifikacijama i dokvalifikacijama, a nakon promena iz devedesetih godina prošlog veka, oni koji su uopšte opstali počeli su da primenjuju programe slične onima koje nude modeli "Otvorenog univerziteta" u Velikoj Britaniji i sličnih u Zapadnoj Evropi.

Marija Kujačić:

Mesta gde su se obrazovali odrasli, mi smo ih nazvali radnički univerziteti, funkcionisali su po principu tržišta: organizovali su obrazovanje za profile koji su bili potrebni na tržištu. Kasnije je naišao period kada znanje niti druge prave vrednosti nisu bile vrednovane, da bi u poslednjih nekoliko godina ponovo počelo njihovo afirmisanje u društvu. Ponovo su aktivni centri za obrazovanje odraslih, obučavaju se veštine korišćenja informacionih tehnologija, upravljanje projektima, veštine upravljanja u raznim oblastima, što je slično kao u razvijenim zemljama. Tržišno funkcionisanje se oseća i u zvaničnom obrazovnom sistemu, tako da neki fakulteti ne mogu da upišu sve koji bi želeli da studiraju, a neki, poput mašinskih, koji su zastali u osavremenjavanju nastavnih sadržaja upisuju manji broj studenata.

Šta je potrebno zdravoj privredi, kakvi stručnjaci da bi ona dobro funkcionisala? Tu postoji neki odnos - potrebno je oko 10% ljudi koji jako dobro poznaju teoriju i nije potrebno da imaju neka velika praktična znanja. To su ljudi koji rade na istraživanjima i razvoju u nekoj firmi, korporaciji. Zatim 30-40% ljudi koji znaju dobro teoriju, ali i probleme u praksi, jesu oni koji bi dizajnirali, projektovali rešenja. A ostalih 50-60% ljudi treba da budu čisti praktičari. To su potrebe zdrave ekonomije. Naš obrazovni sistem daje 90% ljudi koji dobro znaju teoriju, a vrlo su nesnalažljivi u praksi. Ako se koriste tehnologije u učenju, ako je učenik aktivan u procesu učenja to znači da je i to znanje koje stiče primenljivije, brzo može da se aplicira. Rešava se problem proizvodnje eksperata, koji jako puno znaju teoriju ali ne i praksu, i koji su potrebni ekonomiji u veoma malom procentu. Nove tehnologije imaju i tu vrstu uticaja, obezbeđuju aktivno učešće gde se znanje operacionalizuje u procesu učenja. Lep primer za ovo je BOŠ-ov virtuelni kurs "Srbija u tranziciji". Polaznici su imali putem daljinskog učenja, mentora koji je koordinirao njihov rad, i uz čiju pomoć su pisali svoje eseje na teme koje se odnose na tranziciju. U takvom procesu aktivnog učenja vi ne možete biti samo repetitor nego ste motivisani da pravite svoje konstrukcije, da zaključujete, što jeste jedan od veoma važnih ciljeva obrazovanja - da vas navede da kritički razmišljate. Mi često ne znamo šta je uzrok nečega što nam se desilo, čak i ne razmišljamo o tome dovoljno duboko i dovoljno kritički a to treba da bude jedan od najvažnijih zadataka obrazovnog sistema.

 

Perspektive i mogućnosti

Nenad Golčevski:

Šta je potrebno da se podstakne razvoj učenja na daljinu kod nas?

Danijela Šćepanović:

Pre svega: nacinalna politika i strategija, zatim obrazovne institucije - fakulteti i, konačno, studenti.

Ciljna grupa su studenti. Ono što oni treba da dobiju jeste udobnost studiranja, fleksibilnost, racionalno korišćenje vremena, nižu cenu studiranja - student ne mora da živi u mestu gde je univerzitet, već uči kod kuće, što će uticati na to da cena studiranja bude niža i sl. U odnosu na tradicionalno obrazovanje ovde se gradivo može lakše osavremenjavati i brže se mogu dobiti nove informacije. Takođe, sam pristup informacijama je mnogo lakši. Na primer, neko može da se studira dok je u bolnici ili u zatvoru. Naša sredina je zatvorena za ovakva razmišljanja, ali ja ne vidim zašto to ne bi bio oblik resocijalizacije, zašto nekim ljudima ne dati šansu? Takvih primera u svetu ima i na taj način se društvo može osloboditi nekih problema.

Marija Kujačić:

Nove tehnologije ne smeju da budu same sebi cilj i treba da su u funkciji kvaliteta. Klasični proces učenja ne treba odbaciti već ga treba upotpuniti tehnologijom.

Neke jake svetske kompanije koje se bave informaciono-komunikacionim tehnologijama, kao na primer "Intel", imaju razrađene programe za korišćenje IKT-a u oblasti obrazovanja. Neke zemlje regiona Jugoistočne Evrope su već uključene u ovaj program i njihova prva iskustva su jako pozitivna, u smislu podizanja nivoa motivisanosti i kompetencije nastavnika, a pre svega rezultata ovakvog načina obrazovanja. Program podrazumeva akcenat na aktivnom učenju i generalno unapređenje kvaliteta nastave.

Zanimljiv je i primer profesora sa jednog američkog univerzitata koji je koristio samo diskusionu grupu u komunikaciji sa svojim studentima. Radeći konsultacije sa njima, on je tražio povratnu informaciju za svaku lekciju, jednom nedeljno se uključivao u diskusiju, a u međuvremenu su studenti međusobno razmenjivali mišljenja. Kada bi se profesor uključio, najčešće bi samo konstatovao da su studenti sami razrešili nejasnoće i intervencije profesora su bile minimalne. Ovo je primer kako aktivno učenje i konsultacije sa onima koji imaju sličan nivo znanja može dati bolje rezultate u procesu učenja.

Nenad Golčevski:

Tehnologije i same menjaju proces učenja.

Marija Kujačić:

Svaka nova tehnologija ga menja. Evo sada, pojava vajarles Interneta znatno menja proces, mesto gde učite, u parku, holu, bilo gde...


Efekti obrazovanja na daljinu: jednoumlje ili sinergija?

  

Pitanje iz publike:

Kod učenja na daljinu, sve učenje je sa jednog mesta, nema debate ... zar to ne proizvodi sužavanje svesti, uži pogled na stvari?
 


Marija Kujačić:

Mislite da li dolazi do gubljenja kreativnosti, do dehumanizacije, ujednačavanja...
Generalno na Internetu postoji opasnost da neiskusni budu manipulisani, mada je to najčešće njihov izbor. Što se daljinskog učenja tiče, teško da i zlonamerni mentor može da izmanipuliše grupu motivisanih polaznika. Mislim da i Internet, kao globalna mreža upravo pruža priliku da steknemo uvid u različite pristupe i mišljenja na istu temu. Na Internetu, zahvaljujući njegovoj hipertekstualnoj organizaciji, ne dobijaju svi iste informacije, nego svako bira pravac u kome će se kretati i istraživati - dolaziti do informacija.

Nenad Golčevski:

Virtuelni prostor za polaznike onlajn obrazovnih programa predstavlja učionicu gde se raspravlja o različitim temama. Tu se praktično spontano primenjuje koncept kolaborativnog ucenja, a on podrazumeva da učenici uče jedni od drugih. To je jedan od najefikasnijih načina sticanja znanja jer omogućava da u rasprave uđe veliki broj veoma raznovrsnih informacija. Obrazovni programi zasnovani na informaciono-komunikacionim tehnologijama praktično podrazumevaju korišćenje Interneta kao neke vrste biblioteke, a to znači dostupnost ogromnog broja izvora informacija, iz gotovo svih delova sveta. To je ono što razlikuje Internet od drugih medija (TV, radio...), gde iz jednog centra potiču sve informacije i idu ka velikom broju korisnika, a na Internetu postoji veliki broj onih koji proizvode informacije i veliki broj onih koji koriste te informacije. Dakle umesto principa "od jednog (centra-pošiljaoca) ka mnogim (primaocima)" Internet uvodi princip Ťod mnogo (pošiljalaca) ka mnogim (primaocima).

Postoje, naravno, različiti oblici obrazovanja koji uključuju upotrebu IKT-a. Neki od njih su otvoreniji i interaktivniji, dok su drugi unapred definisani i nepromenjivi. Ovi drugi mogu se uporediti sa tzv. tutorijalima, koji se dobijaju sa nekim softverima. To su do kraja definisani programi koji nemaju slobodu da reaguju drugačije u zavisnosti od toga šta pojedinca posebno interesuje ili mu nije jasno. Međutim, kod učenja na daljinu koje se zasniva na komunikaciji između studenata i predavača, ako postoji grupa od 30 ljudi od kojih 15 postavi pitanje, a drugih 15 može da odgovori na njega, onda tu nema govora o uniformnosti mišljenja - naprotiv.

 

$$$$$$ - ?

Pitanje iz publike:

Zašto učenje na daljinu treba da ima istu cenu kao i tradiocionalno učenje? Zar ne bi trebalo da tradicionalno učenje, pošto zahteva neki fizički prostor, zahteva više novca?
 


Danijela Šćepanović:

Ako posmatramo iz ugla institucije, kod tradicionalnog obrazovanja, cena po učeniku/studentu jednaka je za svaku godinu, a kod programa učenja na daljinu troškovi su veliki u trenutku započinjanja programa (ulaganja u organizovanje i postavljanje "na noge" sistema za učenje na daljinu uz pomoć IKT-a traži daleko veća ulaganja), ali se kasnije ti troškovi značajno smanjuju. Stoga na početku mora mnogo da se uloži, a kasnije taj program po studentu košta sve manje. Tako je recimo 1994. godine u Južnoafričkoj Republici započet program aktivnog učenja engleskog jezika samo putem radija. Kada se sračunaju troškovi od prve do poslednje godine dolazi se do cifre od jednog dolara po učeniku. Ali kada bi se računalo samo za prvu godinu, ta cifra bi po učeniku bila znatno veća. To je jedno menadžersko pitanje i pitanje države ili već organizacije koja investira. Znači postoje razni načini da se u obrazovanje na daljinu investira. Investira država, donatori, sami studenti, a stvar je politike i opredeljenja obrazovne institucije koja nudi obrazovanje da li će takve programe uvoditi i razvijati. To je dakle pitanje nacionalne politike finansiranja obrazovanja, čime se određuje količina i način raspodele novca koji ce biti uložen.
Kad neka institucija nudi obrazovanje na daljinu ona mora da odgovori na mnogo organizacionih pitanja, a pod jedan su finansije. Pod dva je razvoj kurikuluma, pod tri je tehnička podrška, posedovanje adekvatnog hardvera a zatim i softvera. Zatim, sve predavače treba uključiti u jedinstveni sistem administracije jednog univerziteta/fakulteta. To je jedan složeni organizacioni model a finansiranje je samo jedan od segmenata.
Iz ugla studenta to je pak sasvim drugo pitanje

Pitanje iz publike:

Učenje na daljinu je onda jeftinije?

Danijela Šćepanović:

Može da bude, ali to zavisi od načina na koji je organizovano i sa čime se poredi. Nije isključeno da bude i skuplje ali da ima bolje efekte, a moguće je i da bude neuspešno. Ništa ne treba uzimati apriori.
Takođe, ne sme se zaboraviti da je finansijsko pitanje samo jedna dimenzija koja se posmatra. Druge dimenzije su na primer: kome je na taj način pružena obrazovna usluga, ko je pripremljen za kvalitetniji život i rad a da to na tradicionalan način nije bilo ostvarivo. Tu se ne može meriti samo finansijska korist već i šira socijalna dobit.
Obrazovanje na daljinu može na duge staze da bude isplativo za onog ko ulaže i to tako što se jedan obrazovni ciklus ponavlja više puta i svake godine ima sve više i više studenata, pa je cena po studentu na kraju manja.
Nema dovoljno istraživanja o troškovnoj efikasnosti obrazovanja na daljinu.
Pristupi su veoma različiti. Na primer, na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji inostrani studenti plaćaju po 1000$ više od domaćih, a pokazali su da su uspešniji.
To je pokazalo jedno istraživanje, to može da znači da ako neko lično uloži novac postaje motivisaniji da postigne bolje rezultate kako uloženo ne bi propalo. Međutim, šta je sa onima koji su motivisani ali su siromašni. Njih svakako ne smemo zaboraviti.
Opet, ako je besplatno, ne osećate veliku odgovornost, možete i da padnete neku godinu, da jedno vreme provedete po kafićima, pa istu godinu drugi put dobijete besplatno. To opterećuje budžet a nekom drugom je uskraćena šansa.
U našoj zemlji se jako dugo studira a imamo najniži procenat stanovništva sa visokom stručnom spremom od zemalja u okruženju. To su dva ogromna problema.


Pitanje iz publike:

Nisu u pitanju samo ekonomski aspekti procesa učenja. Nekada je važna i sama činjenica svakodnevnog odlaska na fakultet.

Marija Kujačić:


Znate li šta su otkrili u Kanadi? U toj zemlji, naime, možete od kuće, preko Interneta da završite mnoge administrativne poslove. Možete da se preselite i da zatim onlajn tražite dokumenta sa novom adresom. Sve se može onlajn, usluge države prema građanima su automatizovane.
Pokazalo se, međutim, da 35% ili 40% gradana to ne želi, oni hoće da stanu u red i da popričaju sa onim iza ili ispred njih. To je vrsta socijalnih aktivnosti koje ljudima pružaju zadovoljstvo.
Ovde se radi o tome da je kvalitet imati izbor. Ne morate stvari da radite samo na jedan način, imate alternativu, izaberete ono što vam više odgovara iz nekih vaših, ličnih razloga.

CePIT-ov projekat "Virtuelna škola"

Nataša Radović:

CePIT je do sada organizovao šest virtuelnih kurseva, uglavnom u skladu sa načinom obrazovanja koji BOŠ inače pruža. Sadržinski posmatrano to su znanja iz humanističkih i društvenih nauka sa akcentom na građansko obrazovanje i na neke aktuelne društvene probleme.
Projekat je započet 2002, kada su organizovani prvi kursevi te vrste u Srbiji. To su uglavnom kratki kursevi koji traju 6-8 nedelja. Jedna ciljna grupa su srednjoškolci, a druga se sama izdefinisala jer je CePIT organizovao javni konkurs. Oni koji su se javili na taj konkurs bili su mladi, uspešni profesionalci, aktivisti NVO-a, političkih partija, ljudi kod kojih postoji stalna potreba za usavršavanjem. Uglavnom se radi o mladim ljudima koji su završili fakultete ili postdiplomske studije i prosto imaju želju i potrebu da se dalje usavršavaju.

Grupe su uglavnom od 20 do 30 ljudi. Da bi se polaznici upoznali pre početka kursa, organizuje se tzv. početni susret. Na tom susretu se održavaju uvodna predavanja, daju se uputstva za način učešća na kursu, obaveze polaznika, predavača, organizatora... Ipak, glavni cilj početnih susreta je da se grupa koja će kasnije da se susreće samo u virtuelnim okruženjima malo upozna užvo i integriše kao grupa. U protivnom se javlja realan problem nedostatka motivacije kod polaznika i to dobrim delom izazvane nedostatkom predstave o realnim osobama koje se nalaze sa druge strane ekrana. Iskustvo nam je pokazalo da izvestan procenat ljudi u toku kursa uvek odustane, tj. kurseve ne završi isti broj ljudi koji su počeli da ga pohađaju. Taj procenat je međutim manji ukoliko se na početku kursa organizuje jedan ovakav početni susret.
Što se tiče tehničkih specifičnosti CePIT-ovih virtuelnih kurseva, zbog objektivnih tehničkih okolnosti, tj. poteškoća, a pre svega zbog loših internet veza u Srbiji, svi naši polaznici dobijaju CD-ove na kojima se nalazi celokupan materijal koji sadrži: video-materijal, tj. video-zapise predavanja, uvodne tekstove i spisak preporučenih linkova koji su organizovani po određenim temama... uostalom, sami možete pogledati kako to izgleda na našem sajtu:
www.bos.rs/cepit

Nenad Golčevski:

Radi se naime o učionici konstruisanoj i postavljenoj u virtuelnom prostoru. Svaki kurs ima video-materijal koji prati sam tekst i temu koja je predviđena za određenu nedelju. Na taj način ostvaruje se neki neposredniji kontakt polaznika i predavača, a da istovremeno koristite i mogućnosti koje sam medij nudi, da se sjedine tekst, slika, audio-zapis i hiperlinkovi koji vode na neke druge sajtove.

Nataša Radović:

Što se dinamike i metodologije izvođenja kursa tiče, jedne nedelje se obrađuje jedna tema. U toku te nedelje polaznici imaju čet diskusije sa predavačima. Polaznici se podele u četiri-pet grupa, jer se tako postiže veća interaktivnost i omogućava bolja komunikacija nego u čet diskusijama u velikim grupama. Ako u grupi koja diskutuje preko četa ima 20 ili 30 ljudi, onda nastaje potpuni haos, takve rasprave ne mogu ni da se moderišu, niti prate. Čet diskusije su jedna vrlo praktična i vrlo konkretna stvar i one postoje da se neka pitanja, manje-više razjasne, ali isto tako je čet diskusije moguće organizovati i na drugačiji način, npr. kao simulacije. To smo mi imali upravo na kursu "Mala škola novinarstva", kada je simulirana situacija konferencije za štampu ili izveštavanje sa kriznih područja.
Ono što je bitno je da su polaznici motivisani i od njih se dobija povratna informacija koja je vrlo značajna. Profesor Branimir Stojković sa FPN-a, koji ima višedecenijsko iskustvo sa predavanjem u tradicionalnom školskom kontekstu, nakon prvih čet diskusija koje je održao izjavio je da mu u klasičnim predavanjima upravo nedostaje fidbek kakav dobija tokom čet diskusija.
Na sajtu se mogu naći dodatne informacije. Kursevi su besplatni. Oglašavaju se u štampi i na najpopularnijim veb sajtovima. Tehnička oruđa koja se koriste relativno su jednostavna - u pitanju je jedan softver za čet i jedan za forum, ali su oni uklopljeni u jedinstveni sistem za učenje na daljinu.

Pitanje motivisanosti


Nenad Golčevski:

Treba imati u vidu da su CePIT-ovi kursevi, bar zasada, besplatni, zahvaljujući podršci koju mi dobijamo od švedske fondacije "Olof Palme International Center". To je, kao što je neko već pomenuo, značajan faktor u održavanju nivoa motivacije kod polaznika. Naime, studenti koji plaćaju školarinu skuplje, brže i završavaju studije. U virtuelnim kursevima se javlja problem nediscipline i određenog broja studenata koji odustaju, ali je veliko pitanje da li bi taj problem ostao isti kada bi se ti kursevi plaćali. Što su kursevi skuplji to je veća verovatnoća da će ih veći broj studenata završiti.

Danijela Šćepanović:

Uvek postoji ta stopa odustajanja. To se prati i to je pokazatelj uspeha nekog programa. Sertifikati igraju veliku ulogu u motivaciji i odluči studenata da (ne)odustanu. Naravno da će manje studenata odustati od nekog obrazovnog programa koji donosi sertifikat jednog Harvarda ili nekog drugog Univerziteta ili škole sa zvučnim imenom. Trend je danas da se fakulteti reklamiraju, i onda koliko je njihov brand tražen toliko imaju upisa i toliku stopu pohađanja.
Postoje naravno i drugi snažni motivatori. Npr. stručno usavršavanje nastavnika je kod nas potpuno nov sistem koji podrazumeva napredovanje u zvanjima i veću platu onima koji su završili određeni broj sati obuke u roku od pet godina. Tako oni stiču određene veštine, kompetencije i dodatna znanja i bivaju nagrađeni za to, ne samo titulom nego i novčano. To je značaj motivacionih faktora.

Akteri razvoja obrazovanja na daljinu

Nenad Golčevski:

Pitanje je, međutim, koliko će takav način finansiranja moći da se održava i šta će se desiti kada se donatori povuku iz ove oblasti. Ko treba da razvija ovu oblast kod nas? Ko treba, pre svega, to da finansira a onda i ko da realizuje?

Marija Kujačić:

To je otvaranje pitanja informacionog društva i kako doći do njega. Jedan od prvih koraka je brz, siguran i jeftin Internet, svejedno da li je bežični ili ne, dostupan najširim slojevima društva. Znači idemo ka informacionom društvu, u kome je znanje jedan od najznačajnijih resursa. I onda kad se postave tu neke tačke oslonca, onda se posle ti problemi kao što je problem finansiranja rešavaju korak po korak.
Neki distance learning kursevi su veoma skupi, kao što su kursevi Svetske banke, ali je i vrednost sertifikata koji se dobija odgovarajuća. Kvalitetna obuka sada i u našim uslovima ima svoju cenu.
Stare verzije softvera na Internetu možete dobiti besplatno, noviju verziju plaćate, i tu važi zakon ponude i potražnje.
Postoje inicijative sa nekih fakulteta da se postave neki obrazovni sadržaji na veb strane za sada besplatno, međutim, ako bi se obezbedio i sertifikat o stečenom znanju, to će izvesno morati da se plati.
Mislim da ce se finansiranje daljinskog ucenja i kod nas rešiti po modelu razvijenijih zemalja. Država, kao i institucije koje ce se time baviti ce odrediti koje sadržaje i za koje ciljne grupe ce finansirati iz budžeta, a ostali ce placati.
Britanska, kanadska, americka, austrijska vlada imaju svoje portale na kojima neke grupe, npr. zaposleni u državnoj upravi mogu besplatno da pohadaju kurseve, dok ih ostali placaju. Državna uprava ulaže u znanje svojih zaposlenih, ali i ostalim gradanima je ono dostupno uz placanje. Mislim da je finansiranje kao mešavina budžetskog i komercijalnog jedno dobro rešenje.

Danijela Šćepanović:

Oduševljena sam time što vi radite, mislim da je to važno za svaki dalji razvoj u ovoj oblasti. Vaša iskustva su značajna. I izuzetno je važno približiti tu vrstu programa marginalizovanim grupama, mada, naravno, ima i onih koji razmišljaju samo o profitu.
Koje aktere možemo prepoznati, ko sve treba da se bavi ovim pitanjem?
Kada je u pitanju virtuelni univerzitet, bitno je da postoji nacionalna strategija i politika, posebno finansirani podsticajni programi. Softveri su skupi, infrastruktura takođe, te je potreban jedan okvir delovanja i nacionalna politika. Mislim da to treba da očekujemo od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, koji se predviđa novom koncepcijom zakona o visokom obrazovanju. Važno je imati politiku visokog obrazovanja i bolji sistem finansiranja koji bi omogućio podsticaj ovakvih programa. Osiguranje kvaliteta o kom smo pričali treba očekivati od Komisije za akreditaciju tj. Centra za akreditaciju visokog obrazovanja, koja deluje kao nezavisna institucija. Ona treba da akredituje institucije i programe. Programi mogu biti i tradicionalni i na daljinu. Neće se gledati koji je način pružanja obrazovnih usluga nego upravo rezultati nekog obrazovnog procesa.

Nova koncepcija zakona o visokom obrazovanju (objavljena na sajtu Ministarstva prosvete) ima jednu interesantnu rečenicu: "Pojedini oblici nastave mogu biti organizovani u formi učenja na daljinu, ali se ispiti moraju održavati u mestu gde je sedište institucije." To je tek koncepcija i dobro je da je obrazovanje na daljinu prepoznato, ali nije dobro što se ne prepoznaje mogućnost da se ispiti održavaju van sedišta institucije, tj. u nekom edukativnom centru. Na tome treba još da se radi.

U svetu, recimo Univerzitet u Japanu, koji je osnovan 1983. godine, ima 59 obrazovnih centara u državi. Takođe, Otvoreni univerzitet u Velikoj Britaniji ima svoje obrazovne centre. To može biti u biblioteci, to može biti neko odeljenje, punkt i sl. Za potrebe jednog regiona putuju profesori, pa umesto da trista studenata putuje za Beograd ili Niš, putuje pet profesora u Niš ili u neko drugo mesto. Ne treba se vezivati za fizički prostor. Na prvom mestu treba da budu isključivo kvalitet i rezultati, obrazovni ishodi a ne mediji.

Drugu grupu aktera čine obrazovne institucije/fakulteti. Oni treba da se organizuju tako da nude usluge obrazovanja na daljinu. To nije lako realizovati jer traži dodatni rad profesora: npr. neki treba da nauče Word, Excel i druge programe tj. da poseduju visok nivo informatičke pismenosti. To zahteva i promene u organizaciji fakulteta, administraciji, tehničkoj podršci i sl. i najvažnije pitanje kvaliteta obrazovne usluge. Važan je timski rad i ukljulenost svih zaposlenih na fakultetu.
Realizovanje obrazovanja na daljinu se na fakultetima u inostranstvu smatra delom radne obaveze profesora, tj. to nije dodatni rad.
Kod nas su neki fakulteti siromašni, drugi pak bogati. Postoje fakulteti koji su već spremni i koji mogu da pristupe ovom zadatku reorganizacije, a postoje oni koji to ne mogu ni za 10-15 godina. Sa razvojem infrastrukture i uopšte sa promovisanjem ovog vida obrazovanja imamo šansu.
 

 

Šta dalje?

Nenad Golčevski:

Šta mi možemo da učinimo da ovu oblast o kojoj smo večeras govorili promovišemo i razvijemo u našoj sredini? Da li je poželjno formirati neku asocijaciju, organizaciju koje se bave razvojem ucenja na daljinu ili e-learninga, lobirati, vršiti pritisak na javno mnjenje, pronaći novinare koji ce stalno pisati o tome?

Marija Kujačić:

Sve je pitanje interesa. Mi ne volimo da čujemo tu reč, jer uvek
 
 

shvatamo to u nekom negativnom kontekstu. Distance learning će i ovde zaživeti onda kada puno ljudi bude imalo interesa da to radi, da uči na daljinu, tj. onda kada će se tako stečeno znanje društveno vrednovati. To će biti najbolja promocija ovakvog načina učenja, dugoročno gledano. Kratkoročno, mene je recimo fascinirala kratka reportaža o odbarni magistarskog rada u Centru za video-konferencije Britanskog saveta. Jedan mentor je bio profesor sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji, a druga dva su profesori sa Tehničkog fakulteta u Novom Sadu. Njih četvoro: kandidat i dva profesora, koji su iz Novog Sada došli u Beograd, i mentor sa Berklija, koji nije napuštao SAD, učestvovali su u video-konferenciji. Prvi put kod nas je na ovaj način odbranjena magistarska teza - bez fizičkog prisustva svih članova komisije. Ušteda ovakvog metoda neuporediva je sa klasičnim, sa finansijskog aspekta ali i sa aspekta vremena.
Mislim da ideja daljinskog učenja ima neki prirodan razvoj i sazrevanje. Obično se počinje prikupljanjem informacija sa Interneta, brzina kojom se to može uraditi vas veoma brzo ubedi da to treba da koristite. Druga faza je uključivanje u forume, diskusije na mreži, koje će svakog uveriti da Internet nije sredstvo za kontrolu i usmeravanje razmišljanja. Sledeća je faza učenje na daljinu.


Danijela Šćepanović:

Sva ova saznanja sa javnih tribina možemo da sumiramo i u što kraćem i što manjem obimu ih pošaljemo Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje (ako se uspostavi), koji je zadužen za politiku i strateški razvoj visokog obrazovanja, da eventualno isto tako dobar papir pošaljemo fakultetima, odnosno rektoratima u našoj zemlji. To je pod jedan.
Pod dva - Komisija za akreditaciju treba da dobije bar neke osnovne informacije o trendovima u svetu i o strateškim opredeljenjima drugih država kao i o iskustvima CePIT-a. To je druga institucija.
Treće, zemlje u okruženju su u proteklih 10 godina finansijski podržavane od strane Evropske unije za razvoj upravo ove oblasti o kojoj mi večeras govorimo - obrazovanja na daljinu. U Bugarskoj postoji Centar za obrazovanje na daljinu, u Albaniji postoji Centar za razvoj obrazovanja na daljinu, Rumuniji, u Mađarskoj postoji osam centara za razvoj obrazovanja na daljinu. Postoji evropska mreža koja povezuje sve institute i centre za razvoj obrazovanja na daljinu. Znači, to su na nacionalnom nivou institucije koje imaju za zadatak da promovišu, edukuju, pružaju usluge i rade sve one poslove koje rade i slične institucije po svetu.
Nacionalni centri u jugoistočnoj Evropi su bili podržavani od strane Evropske unije, čiji program "Minerva" je nešto na šta mi možemo da se oslonimo u budućnosti, te program koji takođe finansira EU "Tempus". Imamo mogućnosti da svake godine sve više tih programa koristimo, tako da hteli - ne hteli, ipak će ove stvari nekako doći do nas, brže ili sporije, to zavisi od nas. Da smo smo do sada osnovali Nacionalni centar, sa tri osobe, sa pet, pa sa sedam, imali bismo već nešto na šta možemo da se oslonimo i što može da se razvija.
 
e-volucija ISSN 1451-8112
Centar za proučavanje informacionih tehnologija
www.bos.rs/cepit, tel. 381 11 30 65 830