NOVE UMETNIČKE FORME

Jovan Čekić, teoretičar umetnosti, likovni kritičar, umetnik, filozof po obrazovanju
Aleksandar Maćašev, web dizajner, web umetnik, arhitekta po obrazovanju
Zoran Pantelić, kuda.org
Nataša Radović, koordinator Cepita, moderator teme

Umetnost i jezik medija
(Status Code 10.1.2 101 Switching Protocols)

Valter Benjamin je u svom čuvenom eseju o tehničkoj reprodukciji zagovarao tezu kako se sa pojavom fotografije i filma menja stvar sa pojmom reprodukcije: original se gubi i nastaje jedna gomila identičnih stvari. To nije istina, jer je ipak postojao originalni snimak (negativ), koji je tek nestao sa pojavom digitalne tehnologije. Jedna od stvari koja se razvija, nanotehnologija, jeste zapravo ono što će tek proizvoditi identične stvari. Sredstvima nanotehnologije, na primer, atomska struktura čaše može da se kompletno iskopira, čime nastaje čaša identična pravoj. Nemate samo predstavu čaše nego je ona u materijalnom smislu i identična svojoj kopiji.

Naredna stvar u ovoj priči jeste genetski inženjering i uopšte bioinženjering i genetika. Vrlo je važno da kod nove tehnologije, za razliku od modernih tehnologija, kao što su atomske centrale ili raznorazni biološki otrovi i slično, koje su nekako išle paralelno i bile uvek kontrolisane od strane države, nove tehnologije konvergiraju i pretpostavlja se da će se u jednom momentu sastaviti u jednoj tački. Ono što jeste vrhunac a što smo mi prvi put imali prilike da vidimo jeste Fon-Nojmanova mašina. (Kjubrikova Odiseja - Obelisk).

Ponašanje umetnosti u novom dobu s obzirom na to da je ušla u digitalni prostor (što ne znači da će u njemu ostati) kao i na kretanje sveukupne tehnologije nameće pitanje malih analogija sa pojavom npr. fotografije. Šta smo imali tada? Neki motivi, posebno iz klasicističkog slikarstva, ponavljali su se u prvim fotografijama. To je najčešće bilo naivno, i moglo bi se reći, čak i loše. Tek kasnije je medij kao što je fotografija ili film došao do svog jezika, do samog jezika medija i dobili smo ono što nazivamo umetničkom fotografijom, filmom (koji sad delimo na komercijalni, art film itd.).

Danas se nalazimo u prvoj fazi u kojoj se nalazila i fotografija kada govorimo o digitalnom prostoru, sajber prostoru i digitalnoj umetnosti. Tu su dva ključna problema. Prvi je što ima mnogo oponašanja stvari, gde ljudi jednostavno iz nekog ranijeg iskustva - a to je iskustvo linearnih medija, kao što su: film, klasična fotografija - digitalnim aparatima, kamerama itd. ponavljaju nešto i samo ga prebacuju u digitalnu formu. Taj jezik je još uvek ostao neistražen. Sam sajber prostor se otvara na nov način - postoji interaktivnost, koja je najnovija i do sada najmanje istražena. Na drugoj strani stoji fenomen interfejsa, koji najcešće ponavlja logiku pisma. S obzirom na to da smo poslednjih par hiljada godina živeli u jednoj kulturi pisma, mi tek treba da otkrijemo interfaejs i jednu novu kulturu ekrana. Ono što se sada događa je paralelno traganje na jednoj strani za jezikom, potpuno novim jezikom, oslobađanje od tih kopija. Primer za poslednje je, recimo, fotografisanje klasičnih aktova poslednjim digitalnim Nikonovim aparatom - mene to ne zanima.

Sledeća stvar koja će postati jako zanimljiva je interfejs. Pre par dana IBM je objavio nove studije o tome u kom pravcu ćemo se kretati u sledećih 10 godina. Njihovo viđenje cele priče je zanimljivo: naime, u toj studiji je rečeno kako se javljaju problemi u raskoraku između brzine kompjutera i interfejsa. Važan problem je činjenica da linearnom logikom pisma beležimo jedan interfejs, i mislimo na isti način kao što smo mislili knjigu (koja je jedan od najboljih softvera iz kulture pisma). Nismo otkrili, sa jedne strane, sam jezik digitalnog prostora, a sa druge, ponavljamo matricu knjige i principa linearnog mišljenja.

Stvar je tek u začetku i moguće je reći da će sa novim pokušajima da se napravi "open TV" - interaktivna TV i slično, prostor sigurno otvoriti.

Jedan primer: "Vašington post" je objavio intervju sa čovekom koji je pokrio 70% Milana najbržim kablovskim Internetom koji u ovom trenutku postoji na planeti. On je od našeg telefonskog Interneta brži 200 puta, a od najbržih američkih DSL-a do 20 puta. Pokazalo se da - nema sadržaja. Njegov ključni problem je što on nema sadržaj koji bi se kroz takvu mrežu mogao da progura. Tu se priča zatvara, usled nedostatka novih jezičkih formi koje bi bile zanimljive i velikog problema interfejsa.

Nenad Golčevski:

Vi kažete da je sasvim logičan pomak na telo u savremenoj umetnosti neka vrsta odgovora. Da li je ovo odgovor na potiskivanje tela u tehnologijama kao što je Internet, gde se cela komunikacija prebacuje na reči?

Jovan Čekić:

Internet je na vrlo primitivnom nivou - na nivou pisma, bliži je logici pisma nego logici digitalnog. Kad sam govorio o telu, hteo sam da kažem da umetnost otvara jednu novu funkciju tela ali u jednom mnogo širem i kompleksnijem sklopu. Mislim da će budući Internet mnogo više uključiti telo. Najznačajniji pomak koji se tiče Interneta jeste da ste vi, ma koliko bili fascinirani ekranom, uvučeni u jedan događaj. Prvi put nastaje jedna veoma ceremonijalna stvar, neko ne može umesto vas da surfuje, četuje, a kad god surfujemo, četujemo ili gledamo neki umetnički rad, mi jesmo deo događaja. To je ključni pomak u odnosu i percepciji koji se formiraju kada odete u galeriju. Ovde ste sve vreme uvučeni u jedan događaj, i ključno je da će sam događaj sa desne ruke, ako tako terate miša polako, da se "spušta" na čitavo telo.

Aleksandar Maćašev:

Što se tiče novih tehnologija, one se mogu okarakterisati kao fascinantna nova igračka, kao što je svaki novi medij koji se pojavi. U prvo vreme se fasciniramo samim medijem i medij postaje poruke, a tek kasnije ga koristimo kao nosač. Ja bih se u okviru ove teme najviše koncentrisao na probleme produkcije i distribucije na Internetu.

Svaki novi medij ili disciplina u svom ranom stadijumu žive na iskustvima prethodnih. Web art i dizajn su u ovo naše vreme već stigli do jednog prepoznatljivog, autentičnog jezika. Jezici različitih medija uvek utiču jedni na druge, a to je sada već prilično očigledno. Savremeni TV spotovi ťskupljajuť vizuelni materijal sa Neta, web sajtovi se posle Ťdečijih bolestiť razvoja sopstvenog jezika opet koriste iskustvima štampanih medija, a ovi opet posežu za čitavim arsenalom estetike dinamičkih slika.

Pored istaknutih problema Ťnovog medijať i razmene među medijima spomenuo bih i zanimljivo pitanje izlagačke prakse na Internetu. Ovakva praksa omogućava jedno veoma široko polje delovanja i postoji mogućnost da čitav proces obavi jedan čovek. U domenu web-arta možete sami isprodukovati svoje delo, distribuirati ga i promovisati. Moguće je izbeći inertnosti tradicionalnog prostornog izlagačkog sistema. Na tu temu sam napisao jedan tekst ŤIzlagačke prakse sopstvene sobeť koji možete naći na mom web sajtu www.the-mighty.com ili u magazinu Remont br. 8. Ostaje naravno da vidimo kako će to sve da funkcioniše. Ono što je meni zanimljivo kao konsekvenca Ťnovih medijať je nestajanje granica između dizajna, visoke kulture, mas kulture, reklame... bez obzira na ljudsku sklonost ka strogim kategorizacijama i esnafskim podelama.

Aspekt komunikacije putem umetnosti sada se raščlanjuje i celo polje komunikacije postaje mnogo šire. Naime, postoji sklonost da razmatranje ovih aspekata vezujemo za tehnološki postupak zato što je to vrlo često ekvivalentno preslikavano na tehnološke postupke u tradicionalnim umetnostima, na način kako se određena tehnologija etablirala u slikarstvu, u skulpturi, u grafici itd. Međutim, prenos informacije, čist komunikativni aspekt, usmerava nas upravo na to što je Jovan pomenuo, na jezik. Komunikacijske tehnologije su možda više nego ikada istakle problem koda i jezika. Tu estetski model ostaje po strani.

Komunikacijske tehnologije su postale vrlo "golicljive", jer je u pitanju novi medij za mnoge umetnike. Potpuno je prirodno da osećamo slobodu da istražujemo, eksperimentišemo sa tim. Već početkom 90-ih dolazi do prve pojave novih terminologija, poput net arta, veb arta itd. Javlja se potreba da kroz taj nov, začudan momenat nešto istraži, primeni i klasifikuje kao vizuelna, perceptivna stvar. To traži mnogo ozbiljniju percepciju i propitivanje toga šta sve u sebe uključuje elektronska umetnost. Pre svega treba istaći tehnološki momenat, interaktivni, tehnički aspekt veličine prostora, brzine, i na kraju elektronsku simulaciju, ponavljanje nečega što već poznajemo kroz hronologiju tradicionalne umetnosti. Tu nailazimo na čudnu poziciju mnogih ljudi koji penetriraju u polje komunikacije i koji nalaze različite kreativne modele subverzije u komunikaciji, koristeći razne elemente skretnica, diverzije - i koji delaju iz polja socioaktivizma. Vrlo se često ljudi koji deluju kroz elektronski prostor vezan za telekomunikacijske tehnologije, zbog kreativnog čina upotrebe tih tehnologija, vezuju za jedan kontekstualni konceptualni pristup. Neretko se dešava da na velikim festivalima elektronske umetnosti postoji selekcija koja prezentuje ljude koji kreativno deluju i rade nešto što se bazira na istraživanju taktickih medija (tactical media), polja koje razvija socioekonomski aspekt, dok se na drugoj strani 'zadržavaju' kategorije vezane za tradicionalne umetnicke discipline, nešto što još uvek ima upravo blisku vezu sa estetskim kategorijama.

Aleksandar Maćašev:

U današnje vreme poziciju umetnika volim da posmatram kao poziciju proizvođača i to proizvođača spektakla. Osim spektakla umetnik proizvodi kanal komunikacije. Internet je za sada, pored toga što je veoma širok kanal komunikacije, veoma klizav teren. Vrlo je teško detektovati koliko nas ljudi vidi, sa kim imamo dijalog, i koju smo vrstu komunikacije zapravo uspostavili.Najbitnija stvar u ovoj priči, osim politike i aktivizma je, što mene posebno raduje, mogućnost umetnosti da bude vrlo zabavna. U trenutnoj konstalaciji na marketu, uopšte sve što može da se vidi kao savremena umetnost, onakva kakvom je mi gledamo, konzumiramo i pravimo, možda gubi utakmicu sa velikim spektaklima kao što su film, utakmice itd. Nikada nije postojao imperativ da umetnost treba da bude zabavna, ali na početku ovog milenijuma imamo prilično veliko masmedijalno, maskulturno zasićenje spektaklom, što je super i umetnost bi možda trebala da isprati tu priču ne bi li učestvovala u utakmici. Chuck Palahniuk u romanu Lullaby spominje da nas Veliki brat više ne posmatra - on igra i peva. Spektakl kao moćno oružje zavođenja i sedacije. Nije ni čudo što su veliki imperatori za vreme kriza organizovali gladijatorske borbe i igre uz više igara, a manje hleba. Potegnute su i mnoge priče o manipulaciji uz pomoć zabave i mas medija za vreme Slobinog režima. Bez obzira što se fokusiraju na taj bitan fenomen mislim da su ipak malo preterane i da su glas kastrirane akademske kvazi elite.

U današnje vreme umetnik može da bude zabavljač, da vas zavede i da isprodukuje spektakl. Tu postoje velike mogućnosti usled upravo novih medija i nove tehnologije koja se pojavljuje. Priče o originalnosti, deplasiranosti eklekticizma, romantičnim genijalnim umetnicima same su po sebi deplasirane, a ideologija “cut - and - paste” je uveliko zaživela. Zabava u svakom slučaju, ali ne kao sedativna hedonija nego kao moćno oružje komunikacije i manipulacije.

Jedan od mojih prvih radova bavi se razgradnjom advertising kodova. Zove se adZ i nagrađen je na prvom Sajmu Kratke Elektronske Forme u REX-u. To su reklame napravljene Flash-u, simulacije koje se ironijski odnose prema komercijalnom web-u i reklami. Countdown and sons je na primer reklama koja odbrojava poslednje sekunde života. Maxwells demon prikazuje čuvenog Maxwellovog demona koji može da smanji entropiju bez dodatnog utroška energije, a kampanja protiv uzvraćenog pogleda sebavi problemom da nismo samo mi ti koji gledamo nešto nego nešto nas gleda sa ekrana.

Folie a Deux je web rad nastao u saradnji sa Andrejem Dolinkom za video festival Call me Sarajevo. Vrlo interesantna tema u okviru web arta je i komunikacija. Nama je bilo zanimljivo da podelimo ekran na pola i da se svako potpuno nezavisno pozabavi svojim delom. U sredini smo izdvojili 10-tak kategorija koje mogu da definišu nečiju realnost (šta ja mislim o poslu uopšte, a šta misli Andrej, pa šta mislimo jedan o drugom, o sopstvenim roditeljima, itd.)

Portrait je rad koji se bavi pitanjem roda/pola gde sam uzeo jedan svoj stari portret, napravio screensaver u kojem se ad infinitum pretvaram u ženu, pa ponovo nazad u muškarca. Nešto kao vague gender screensaver.

:) je chat performans izveden u okviru izložbe Konverzacija u Muzeju Savremene Umetnosti opet u saradnji sa Andrejem Dolinkom. Za tu priliku sam pristao na jedan izlagački kompromis. Web art, u principu, ne mora da se izlaže u galerijama. To je stvar koju možete da percipirate isključivo na Internetu, da je gledate u intimi sopstvene sobe i pogleda na sopstveni ekran. U okviru izložbe sam predložio dva web rada,a kuratori su tražili da ih više integrišem u fizički izlagački prostor. Da to ne bude neki računar za koji će ljudi da sednu, kliknu i gledaju ono što mogu da rade i kod kuće. Usled jednog takvog zahteva sam uradio živi chat izmedju nas dvojice gde smo sedeli jedan kraj drugog, a čitav chat se projektovao po nama. Čitava komunikacija je bez obzira na fizičku bliskost išla preko Mreže. Bilo mi je najzanimljivije poigrati sepitanjem identiteta na Internetu koji se struktuira obično kroz tekst i prikazati koliko je to transparentno ili ne.

Kontrola je projekat sa ovogodišnjeg Oktobarskog Salona koji nastao iz mog ličnog problema sa hegemonijom teksta u savremenoj kulturi pošto sam mnogo više sklon vizuelnim reprezentacijama. Ovde sam se pozabavio, upravo kroz tekst, fenomenom virusa koji je inače dosta popularan objekat u savremenoj art produkciji. Uglavnom su to bili pravi kompjuterski virusi koji su bili distribuirani, radili ovo ili ono, prenosili razne aktivističke ideje, ideološke modele .... Ovde sam hteo da se pozabavim pričom kako virus može da predje sa računara na čoveka, gde je ta tačka spoja i preseka. Moj zaključak je da je to jezik, da je to tekst, i da virus preko jezika može da pređe na čoveka. Možemo naravno da zađemo i u raspravu koliko je sam jezik virus! Ceo ovaj projekat se zasnovao na tome da sam osnovao jednu fiktivnu organizaciju koja se zove Kontrola, a koja se bavi nadziranjem Internet saobraćaja u SCG. Fiktivna organizacija je spam-ovala unaokolo ljude informacijama da postoji nekakav virus koji deluje kroz tekst. Sam virus ne postoji, bile su u pitanju samo dezinformacije koje su poslate na hiljade adresa. Tako da je pravi virus u ovom celom projektu upravo ta informacija o “postojanju nepostojećeg virusa”. Dezinformacija je virus koji deluje u jeziku.

Ljudi koji su dobijali moje mailove su različito reagovali, od toga – o čemu se radi, da su u panici itd. pa do pojedinaca koji su odmah shvatili da je tu nešto “fake” i da nešto malo škripi, - tu je, naravno, bila gomila rupa koja je ostavljena za prepoznavanje. Ceo case study možete videti na adresi www.kontrola.co.yu Ove radove kao i skoro moju kompletnu art produkciju možete videti na adresi www.the-mighty.com . Na toj adresi se nalazi moj privatni izlagački prostor BLACK PIXEL v.1.00 koji je takođe izložen na Oktobarskom Salonu kao delo primenjene umetnosti što ja lično smatram ilustrativnim apsurdom. Kao prateći materijal delio sam kutijice sa semplovima BLACK PIXEL sajta.

Nataša Radović:

Zanima me vaše mišljenje o samom momentu zabave u okviru savremenog društva, novih medija. Da li je to nešto što je neophodno za jedno umetničko delo?

Zoran Pantelić:

To je pitanje senzibiliteta. Ovo što smo videli je vrlo diskutabilno u smislu koliko je ljudima zabavno ili ne. Budući da govorimo o raznim aspektima i o eklektičkom načinu čitanja, aspekt života koji se transformiše u neko delo, bez obzira na to koji je medijum upotrebljen, treba da sebi stvori upravo određeni balans humora i ironije, pokrene pitanja nekog određenog istraživanja ili određene problematike.

I na kraju, Aleksandar je krenuo sa demonstracijom tog materijala kao ultra zabavnog - možda se on ultra zabavljao, a zapravo je sa druge strane vrlo ozbiljno detektovao neke stvari. Možemo dalje da raspravljamo oko te tematike, i koliko je dotakao neke probleme ozbiljno ili ne, ali mislim da je u suštini uvek postojao neki okvir, neka odredjena tema koja ga je uvlacila u proces realizacije celog projekta. Hedonistički pristup je nešto drugo, malo šira kategorija. Generalno, kad sam pomenuo koncept komunikacije, mislio sam na to kakav je kanal, koliko je sve ovo što je sada na veb sajtu ili na određenom CD-u, kako je distribuirano, koliko je rad u Flash-u velik, koliko zagušuje ili omogućava nekom korisniku da vidi, koliko je on čekao otvaranje stranice. Potpuno je druga stvar kad se to interno radi na sopstvenoj mašini, tada je to autonomna samodovoljnost. Tu sam i pomenuo problem socijalizacije, koji je od važnosti kada pričamo o sistemu umetnik-okolina. Ja isto dolazim iz jedne tradicionalne škole, Akademije umetnosti koja odneguje ego-tripere, jer se bavimo samima sobom i sopstvenim, internim doživljajem. Mislim da treba da postoji odgovornost, kao svest o mediju komunikacije.

Tržište je prvenstveno vezano za nove digitalne umetnosti, ali i povezano sa konzervativnim aspektima tržišta umetnosti. Mi još uvek pričamo o vrlo jakim kategorijama slike, nečeg materijalnog - peace of art, koje i dalje neprimereno vlada tržištem, što stvara spekulacije i neku vrstu svesno kontrolisane barijere, koja sprečava da se ovakvi radovi lako mogu prodati. Jer, svedoci smo i fijaska net arta, čitave prve generacije net-artista, gde su i Vuk Ćosić i Aleksej Šulgin i svi ostali koji su pokrenuli celu priču o tome da su želeli da sebe ustoliče kao prve veb artiste i da prodaju svoje radove. Naravno, od toga nije bilo ništa. Generalno, njihove intervencije deluju krajnje benigno sa današnje distance. Prosto, to je prirodan ulaz u novo neistraženo polje, krajnje legitiman stav da umetnik ima prava da pravi jednu vrstu kreativnog haosa, promišljanje na temu, jedan licni iskaz. No, pre svega je zanimljivo šta se želi sa određenim vebom postići. Mene bi više zanimalo kakav si ti feedback dobio sa Oktobarskog salona, kako su ljudi zaista komunicirali, da li je tvoja poruka shvaćena i kakav je taj povratni osećaj.

Aleksandar Maćašev:

Publika je mnogo više reagovala na the-mighty.com nego na Kontrolu. Verovatno zbog karaktera rada. Kontrolu su ipak shvatili kao neku vrstu napada, a manje kao umetnički čin. Meni je sad upala u uvo ta tvoja opaska o odgovornosti, to je vrlo zanimljiva stvar ne samo što se tiče savremene umetnosti nego uopšte reklamne industrije, dizajna i ostalih maskomunikacijskih kanala. Opet se vraćam na vizuelnu kulturu gde komunikacijom i odašiljanjem poruke zapravo radimo veliku stvar. Slanje poruke je velika odgovornost. A odgovornost je veća što je u pitanju veći broj ljudi. Upotrebiću advretajzerski termin - ciljne grupe; ciljna grupa svremenog arta, art publika je relativno zatvoren i definisan krug ljudi. Sa druge strane imamo advertising koji se obraća ogromnom broju ljudi. Taj broj uveliko nadmašuje broj konzumenata umetnosti. Reklamom i maskulturnim sadržajima možete učiniti mnogo više nego savremenim artom. U savremenoj umetnosti i dalje negde imamo taj recidiv romantičarskog tripa da ljudi stvaraju velike stvari, da su strašno bitni, da pomeraju granice. To je ok, ali je bitna i komunikacija, feedback. Što se tiče komunikacije konkretnog rada na Internetu, nije lako saznati od koga je sve to stiglo, šta taj misli o svemu tome, da li ja znam uopšte ko je to, ko je taj čovek. Gubi se taj socijalni momenat koji postoji na otvaranju, na izložbama gde se družimo, diskutujemo - postoje tribine, razgovori itd. Odatle mi je veoma zanimljiv problem identiteta na Internetu uopšte. Šta struktuira nečiji identitet na Internetu. Internet je u ranom stadijumu gde mi i dalje sopstveni identitet formiramo isključivo, maltene, kroz tekst. I Internet se negde javlja isključivo kao tekst. Bez obzira na svu silu multimedije, mislim da tekst i dalje apsolutno vlada celom pričom.

Zoran Pantelić:

Ono što bih ja dodao tiče se samoodgovornosti, toga šta mi zapravo činimo, i da li se priklanjamo fetišu zabave. Postoje primeri u savremenoj elektronskoj umetnosti - npr. vodeci festivali, kao što je i Ars Elektronika u Linz-u, koji pružaju vrhunski primer fetišizma tehnologije i isticu aspekt igre i zabave kao samoreferentni kvalitet. Jedna prozaična stvar razvoja određenih ideja koja može da animira, uvuče i interaktivno doprinese doživljaju samog kupca, pre svega, kreiranje neke vrste zavodljivosti, ali ništa više od toga. Mislim da je ono što je ovde pomenuto suština – a to je transformacija savremenog društva u društvo kontrole tj. otvoreno pitanje kako mi možemo da uticemo na to da se elementima zabave koristimo, poigravamo ali i odupremo i da delujemo kriticki i samosvesno. Jer korak dalje od ovoga što je Jovan rekao, po meni još drasticniji primer, jeste elektronski novac - elektronske kartice.

Jovan Čekić:

Evropa uvodi elektronske pasoše. Novac će imati čip, i više nećete prijavljivati koliko novca imate. Kad prođete, tačno će se znati u cent koliko imate kod sebe novca time što sprava iščitava vašu karticu. Ako ste tražili da ostanete npr. četiri nedelje a na vašem računu je npr. 2000 evra, nećete dobiti vizu na četiri nedelje nego na koliko je moguće u najminimalnijim uslovima da ostanete. Ako mašina izračuna da je to osam dana - dobićete vizu na osam dana.

Zoran Pantelić:

Mnogi ljudi (tehnološki pismeni) razvoj ovakvog koncepta uvlace u vrstu subverzije kroz komunikacijsku tehnologiju, oslanjajuci se upravo na otpor društvu kontrole. Cesto se dešava da se na umetnickim festivalima pojavljuju takvi ljudi koji kreativno deluju i ta vrsta kreacije dobija epitet umetnickog rada. Ali to sada poprima jednu širu platformu išcitavanja, i postavlja se pitanje da li cemo to gledati kao fikciju, kao umetnicki rad, ili pak kao nešto što poseduje vrlo konkretnu socijalnu primenu..

ostalog, već mešanje i gubljenje granica tih disciplina. Neke savremene slike liče na jako dobra dela savremenog dizajna i različite discipline mogu mnogo da uzimaju jedna od druge. Možda je to posledica novih medija, - možda i ne, ali je svakako jedna od ključnih situacija koja se danas javlja tako da ja sve te discipline stavljam pod “jednu kapu” vizuelne kulture.

Nataša Radović:

A šta je onda sa umetnošću danas?

Jovan Čekić:

Zavisi od toga kako ko razume umetnost. Za mene je važna komponenta jezik umetnosti, kao i pomeranje jednog horizonta smisla. Treba posmatrati čitav korpus. Postoji jedna jaka tendencija da se niz umetničkih dela "prebacuje" na jaku socijalnu i kontekstualnu ravan na jednoj strani, a s druge strane umetnost se okreće taktilnom. Dakle, jako mnogo radova je na neki način taktilno, bilo da se radi o holografskim stvarima na svetlu ili doslovno taktilnim stvarima. Iz filma "Minority Report" (Suvišni izveštaj) može se videti kako je tamo rešen interfejs. Tu se upravo radi o fuziji jednog bio-uma koji pluta u bazenu. Sledeći korak vezan za nove tehnologije jeste funkcija tela. Nije nimalo slučajno što se sada pojavljuje "Kil Bil", "Hero" kao odgovor mejnstrimu poput filma "Pritajeni tigar, skriveni zmaj" od pre par godina; Zapad se, prisiljen novim tehnologijama, mora okrenuti telu. Ako pogledate iz iskustva umetnosti, to nije naivno. Ukoliko se razmotri cela ta linija koja je krenula najpre sa cišćenjem jezika unutar same slike, američki apstraktni ekspresionizam sa Barentom Njumanom, Adom Rajnhartom i njima sličnim velikim umetnicima, preko konceptualne umetnosti 70-ih, koja se sada odvaja u jak bodi-art, pa zatim performans, pa instalaciju; to uključuje fotografiju i video na nov način, videćete da je taj prostor koji se otvorio uslovno rečeno sa jednom kasnom modernom od 50-ih pa do 90-ih, priprema za potpuno novu intergraciju. I u tom smislu je za mene sledeći korak upravo nova funkcija tela, koju treba da otkrije umetnost. I ona će biti vezana sa čitavim nizom komponenti u okviru konteksta i socijalne pozicije. Umetnik više nikad neće imati povlašćenu poziciju, kao što je imao do 1980-ih sa novom slikom. Od velikih zvezda 80-ih, ako ste listali Flešhartove ili "Art in America" i slično, zapravo je ostalo par ljudi na sceni, pre svega na nivou tržišta i prodaje, a ne u statusu značajnih umetnika, koji pomeraju granice. Čini se da više nema privilegovanog umetnika i za mene je divan model bila ova dodela MTV nagrada, gde su kao Madona, Britni i ona treća devojčica, kao, napravile skandal: u stvari su ozvaničile nešto što bi se u našoj kompjuterskoj tehnologiji nazvalo klaster (cluster), tri zvezde su se vezale u jedan klaster, ne bi li se repozicionirale na tržištu jer, gledano realno, svaka pojedinačno više ne može gore. Primenile su ili napravile potpuno jedan novi sistem. A taj sistem se danas radi da bi se pravili jeftini super kompjuteri. Dakle, prave se klasteri i za 10-15 hiljada dobija se monstruozno moćan kompjuter. Na delu je tehnološki pomak na telu socijusa, a ne na tome da Britni bolje peva od Madone, niti da Madona peva nešto drugo. To su nove forme socijalne interakcije o kojima moramo dosta da razmišljamo, a koje su upravo uslovljene novim digitalnim tehnologijama.

Mislim da je gotovo sa društvom spektakla, to je možda bio jedan period 60-ih i 70-ih, francuska teorija jako radila na tome, npr. nedavno je prevedena knjiga koja se upravo zove "Društvo spektakla". Ono što je ključno i ima veze sa identitetom jeste činjenica da ulazimo u nešto što se zove društvo kontrole, gde se radikalno menja pozicija umetnika i samim tim, dakle, bilo kakav identitet onoga "Mislim, dakle jesam.".

Jutros sam upravo našao poruku da Dženeral motors ima problema sa novim modelom automobila, kome je odmah po difoltu ugrađen digitalni satelitski radio, vrlo benigna stvar. Pre dve godine pojavio se veliki tekst u "Vajardu" o suludom američkom milioneru koji je kupio par satelita i na njih instalirao isključivo digitalni radio. To su sada bili razni komentari njujorških japija i uopšte tehno japija o tome, iz kog razloga jedan ekscentrik sada kupuje satelite da bi "furao" digitalni radio. Poenta je da je Dženeral motors ugradio upravo prijemnike za taj radio ali se ispostavilo da postojeća tehnologija, zahvaljujući tim radio aparatima, može trenutno da identifikuje gde se vozač nalazi, što je naravno odmah potegnulo član američkog Ustava o pravu ne samo na izražavanje nego i na slobodno kretanje. To znači da vas, faktički, ako ste kupili najnoviji model i seli u njega, trenutno mogu identifikovati - da li ste otišli kod mame, ljubavnice, na posao, ili eventualno da izvršite neki zločin. Cela priča sa društvom kontrole jeste upravo u tome da je zabava neka vrsta dobrovoljnog uključivanja u to: prijaviti se da si na nekom mestu i da niko ne brine da ćeš ti ne znam šta uraditi. I obratno, ako nešto uradiš, da se vrlo brzo zna da si ti taj. Jedna američka kompanija - Didžital endžels, krenula je u kampanju na zanimljiv način. Naime, u Kaliforniji postoji strašan problem sa psima koji se gube, Kalifornija je velika, ima puno raznih ljubimaca i trebalo je da se donese zakon po kome će svaki vlasnik ljubimca morati da ubaci čip-implant koji se zove "didžital endžels", koji će javljati gde je kuče, mače, piton ili već šta ste kupili, i odmah će da nas obavesti da je naše kuče piškilo u tuđem vrtu, ugrizlo nekoga itd. Iza toga, ista kompanija je ponudila nešto za bake i deke. Vi se brinete o svojim roditeljima. Oni imaju čip koji ne samo da će ih locirati nego će meriti njihov pritisak, rad srca, te ćete moći da sedite kod kuće i svoju mamu/baku/deku kontrolišete po pitanju toga da li im je porastao pritisak, da li su na ivici infarkta. Kroz brigu o psima i starima instalira se jedna kontrola koja uopšte nije naivna. Na primer, ja kao poslodavac neću da zaposlim gospođu kao čistačicu kad mi statistika pokaže da ona ima povišen pritisak i da je mnogo manje rentabilna, mora mnogo više da se odmara, pije kafu i sl. Kad malo bolje pogledate, ta "naivna" mreža koja se locira i čija je važna odlika dobrovoljnost, a na drugoj strani zabava, nije ništa drugo nego lagana instalacija društva kontrole. Polako se slaže jedna mreža, kocka - telo društva se zapravo menja. Društvo nadziranja koje je startovalo u sedamnaestom veku i završilo sa našim bolnicama i učionicama sada se transformiše u društvo kontrole. Nova tehnologija to upravo omogućuje. Za mene je ključno pitanje kako će umetnici odgovoriti na stvaranje društva kontrole. Umetnost će, ako se previše prebliži tom društvu, ako bude previše blizu gospodara, samo stravično služiti. To je možda najveći problem.

Nataša Radović:

Činjenica je da kada pričamo o umetnosti, ne možemo da izostavimo širi kontekst, kao i da je važan pojam kontrole. Mislim da se to moglo uočiti na ovoj izložbi koju ste vi organizovali, gde je postojao art deo - radovi umetnika.

Zoran Pantelić:

Ne znam koliko je vas imalo priliku da vidi izložbu Svet informacija, koja je bila ovde u muzeju na Ušću. Jedan deo te izložbe činio je projekat koji smo mi producirali za Srbiju - to je jedan kompleksniji projekat, koji još od 2000. godine putuje po svetu. "World Information Org" je glavna stvar koja upravo usmerava spotlight na problem informacija, tj. informacijskog društva, i na razvoj društva kontrole. Mi smo tu napravili uvod u celu priču i baš naglasili ovo Jovanovo pitanje šta će umetnici da urade i kakva će reakcija da bude na zadatost u određenom kontekstu u kojem mi danas živimo. Upravo, to je suština pravljenja jedne takve izložbe i posebne kategorije pozivanja umetnika koji barataju tom problematikom. Sad je pomenuto nekoliko primera - ima ih puno koje smo mi odabrali, s obzirom na uslove i budžet, potrudili se da dovedemo neke od ljudi koji su vrlo bitni za razmišljanja i delovanja u tom polju, pre svega "Critical Art Ensemble" iz SAD, onda "Zero One". Ovde su neki od primera i samih protagonista koji su bili vezani za našu izložbu.

Jovan Čekić:

U ovome što si rekao ima vrlo zanimljivih stvari. Čuvena hakerska grupa iz Nemačke je upravo napravila softver za koji više nije potreban Internet. Dovoljno je da ga daunlouduješ i da koristiš najobičniju telefonsku vezu. Može se napraviti potpuno paralelna alternativna mreža u koju niko više ne može da upadne ukoliko ne poseduje dotični softver. To je jedan aspekt. No, ono što je meni mnogo zanimljivije jesu izvesna istraživanja CIA vezana za hakere, a tiču se njihove optimalne radne sposobnosti koja je na vrhuncu do 20-e godine. Najveći problem sa hakerima je što oni menjaju jezik na otprilike dan i po, tako da klasičnim metodama ne možete da ubacite "krticu", niti da nađete špijuna od 16 godina, a i ne možete da naučite taj jezik koji se menja iz sata u sat. To je podstaklo velikog francuskog teoretičara Virilija da napiše delo "Informatička bomba": on smatra da naredni najveći problem u savremenom društvu nije upotreba "malih" atomskih bombi, nego mogućnost da u jednom trenutku hakeri naprave nešto što se zove informatička bomba i čitavu planetu dovedu u veliku opasnost.

Aleksandar Maćašev:

Pitanje kako smaći jaram moguće kontrole u vezi je sa artikulacijom priče o zabavi. Što smo bliži centru moći uz pomoć zabave, to smo više sposobni da podrivamo i izbegnemo moć. Upotrebljavamo isti kanal komunikacije, gde sa jedne strane zabava može da bude sedativno sredstvo, kao što generalno ljudi uglavnom misle, a sa druge strane može da bude dobro aktivističko sredstvo.

Jovan Čekić:

Nije problem u Mocartu, problem je u Salijerijima!

Nataša Radović:

Meni je zanimljiv taj aspekt koji ste vi spomenuli, da nema više privilegovanih umetnika, tržište propada pa se postavlja najpraktičnije i najbanalnije pitanje - kako prodati dela?

Aleksandar Maćašev:

Radi se, u stvari, o problemu kako prodati jedno net ili veb delo. Kada ono što napravite stavite na Internet, pitanje je kako će to da se proda, šta je taj unikatni imenitelj dela. Dokle god postoji nešto materijalno u rukama, to može da se proda. Postavlja se pitanje kako kupiti i prodati delo veb arta koje može da se skine sa Interneta, da se ima na svom računaru. Jedno od rešenja jeste da se proda URL, jedinstvena adresa na kojoj se nalazi taj veb art, bez obzira na to što vi opet delo veb arta na sajtu možete nekako da skinete, da ga imate na svom hard disku - pravi vlasnik tog umetničkog dela će biti onaj koji kupi Internet adresu na kojoj se delo nalazi. To je jedno od rešenja koje očigledno nije zaživelo. Ti umetnici se nisu baš obogatili.

Zoran Pantelić:

Tržište nije propalo, govorim samo o nekim kategorijama u kojim tržište nije uspostavljeno. Inače, tržište je jedinstvenije i postaje sve sigurnije i upravo u ovakvom društvu kontrole nastaje način kako biti subverzivan čak i u tim ekonomskim odnosima na tržištu.

Jovan Čekić:

Ono što je možda najvažnije za Internet i za pojavu Interneta jeste mikroekonomija. Ako malo pažljivije osmotrite, mnogo je bolje prodati 100 komada po 5 $ nego jedan URL za 500. To jeste logika mreže. Ona upravo funkcioniše na mikropomacima, mikroekonomiji i čini mi se da slično u sadašnjem trenutku stoji i sa prodajom znanja. Vi na Internetu možete ponuditi jedan mikropaket i odmah nakon toga nuditi knjigu na Amazonu za 25 $. Za tu spregu koja se često vidi najbolji su primeri poznati časopisi, gde možete pročitati 2-3 teksta, ali čitav broj ipak morate kupiti. Obično su udarni tekstovi oni koji, naravno, nisu na Internetu. To je neka međuforma koja se istražuje, i čija je glavna odlika u ovom trenutku sopstveni oblik mikroekonomije, i to je realna novost koju je doneo net. Ako date 2 ili 5 $ - previše ne izgubite, a može se desiti i da dobijete nešto.

Zoran Pantelić:

Teška je situacija, pre svega kada govorimo o razvoju digitalne umetnosti, jer to vezujemo za resurse i infrastrukturu. Moramo biti svesni, a pogotovu ljudi koji rade na Internetu, da su resursi limitirani. Usled toga se javlja drugi problem - percepcija analize takvih radova, pošto bi radove trebalo pratiti kroz neku vrstu kritike i medijske teorije koja nije implementirana kod nas. To dovodi do još jednog novog problema, kako radove digitalne umetnosti uopšte izlagati. To nije samo problem u Srbiji, već problem generalno, svetski fenomen, deset godina relativno novog i svežeg iskustva. Moja iskustva sa Manifesta 4, manifestacije na evropskom nivou, nisu uopšte vezana za problem novca. Frankfurt, Manifesta 4: svi uslovi su ispunjeni da bi se moglo reći bilo šta, ali postoji konceptualni problem kako predstaviti takvu stvar. I dalje postoji problem vezan za elektronsku mrežu. Reč je o publici koja mora imati komunikativnu vezu sa delom, i ako ne postoji razvijena svest o tehnološkoj pismenosti publike, vrlo često dolazi do nedostatka komunikacije, do nerazumevanja dela. Tu počiva jedan suštinski problem, jer postoji autonomni okvir umetnika koji uživa u nečemu i koristi određeni softver da odradi nešto na nivou jedne krajnje procene, oduševljenja. Ali, koliko je to implementirano i koliko se to kroz neku galeriju ili neki sistem umetnosti kod nas distribuira, veliko je pitanje. Osvrnuo bih se na iskustvo asocijacije Apsolutno, kada smo 1997. godine imali prezentaciju našeg web rada 'Apsolutna rasprodaja'. Bio sam iznenadjen i zatečen, jer svi mi zajedno sa Draženom Pantićem koji je pokrenuo OpenNet, sa Dejanom Sretenovićem, zajedno sa publikom, svi smo tupo bili zavezani u jednom trenutku, potpuno onesposobljeni da govorimo o tom radu... jednostavno nismo znali da razvijemo agendu o tome o čemu pričamo i kako da rastumačimo problem web umetnosti. I onda sam shvatio gde je suština izostanka komunikacije. To je jedan od razloga zašto smo vrlo jasno usmereni na aspekt edukacije u Centru za nove medije – kuda.org. Tek razvojem ambijenta, na više nivoa - pre svega: nivo artikulacije same publike, zatim generalna tehnološka pismenost (i umetnika i publike), zatim tehnološki resursi i uslovi da se nešto može realizovati,... najzad, razvoj kritike - stvar tada postaje znatno kompleksnija. S druge strane, ima mnogo umetnika koji su prirodno zainteresovani za penetriranje u neku materiju. Generalno, potencijal postoji, ali je problem u zaštiti, protekciji i promociji.

Aleksandar Maćašev:

Što se tiče lokalne scene, postoji sve i svašta. Postoji problem izlaganja na webu u okviru standardnog umetničkog sistema. Osudjeni smo na neki prostor, galeriju u kojoj se nešto događa. Navešću jedan primer sa ovogodišnjeg Oktobarskog Salona gde je napravljen ambijent u kom je promovisan disk koji je autorsko delo galerije Remont. Ovo nije standardna priča gde postoji računar u galeriji, neko sedne pa nešto “konzumira”, a nakon toga žena koja čuva galeriju sedne i igra Mines. U pitanju je veoma prijatan ambijent čija je prostorna artikulacija integralni deo dela. Manovič je u jednom skorašnjem eseju “Generation Flash“ spomenuo da postoji geopolitička podela Istok – Zapad, gde je net art bio razvijeniji na Istoku.

Net artisti su se najviše bavili HTML-om i jednostavnim formama izražavanja. Težište se pomerilo na Zapad gde umetnici raspolažu visokom tehnologijom, ali i vrlo usko stručnim znanjem. Umetnici su sada hakeri, programeri, i postoji ogromna količina novca i sredstava da bi se nešto izvelo. Situacija kod nas je specifična i zanimljiva i zbog velikog protoka besplatnog softvera. Za male pare možete nabaviti bilo koji piratski program. Ta situacija produkuje veliku količinu dobro osposobljenih ljudi. Naravno ostaje pitanje kvaliteta koje je mnogo dublje od toga da li neko zna da napravi jednostavnu animaciju.

Zoran Pantelić:

Živimo u trenutku u kome dolazi do ekspanzije kreativnih programera. To je spoj programera koji imaju svest o strukturi interfejsa. Unutra-spolja, to je odnos prema tehnologiji kojim se bave. Uocava se velik jaz tehnološke pismenosti i mnogi umetnici kod nas i dalje pricaju o korišcenju softverskih paketa odredjenih kompanija, koji se kreiraju za odredjenu vrstu vizuelne obrade, spektakularnosti i jednu vrstu ilustracije. Sve se češće naziru interdisciplinarni spojevi programera i "svesnog vizuelca" koji vešto barata tim pojmovima i poseduje svest o hronologiji događaja, o tome šta se desilo kroz razvoj konceptualne umetnosti, i to upotrebljava u današnjoj softverskoj aplikaciji. To je osnovni minus koji se može uočiti, incestualna publika koja prati likovnu umetnost, zapravo, a i ti ljudi retko kad dođu u galeriju, jer je ne osećaju kao svoj prostor. To je suštinska stvar. IT sektor se približio umetničkom, pre svega u konceptualnom smislu.

Jovan Čekić:

Problematično je kako se danas može raditi.
Dva primera. Deset godina unazad ljudi ovde rade spot za advertajzing od tri do pet hiljada maraka. Oni zapravo misle u 3-5 hiljada maraka. Kada biste im dali 500 000 evra, oni bi napravili isti spot. Jer jednostavno tako misle. Nisu oni zbog toga krivi, prosto je takva logistika. Na venecijanskom Bijenalu izložen je jedan rad, gde padaju providne zavese, neke folije, i kroz to se emituje jedan video. Imate situaciju da recimo pomeranje ruke traje čitavih deset min. I to je zaista bio šok, i potpuno je bilo fascinantno kad je to viđeno na Bijenalu. Ono što stoji u pozadini tog rada jeste da je sniman najnovijim kamerama koje beleže 1000 sličica u sekundi, a takva kamera ne postoji u Evropi. Vi ne možete misliti takav rad ako ne posedujete tu tehnologiju. Bilo koji Univerzitet koji se bavi umetnošću smatra da je dobro opremljen ukoliko poseduje Pentium IV. Oni jednostavno misle u okviru Pentiuma IV. To je sve, kao što naši advertajzeri misle u okviru 5000 evra. Tu je ključni problem. Za napredovanje unutar priče mora se imati mogućnost da se misli kroz novu tehnologiju. Nova tehnologija pretpostavlja timski rad. Ona nema taj fantazam o subjektu koji će korporirati sve. Dečko će uzeti kameru, ubaciće to, izmontiraće, onda će od toga da napravi fleš, pa da isprogramira? Takav dečko ne postoji na ovoj planeti i nećete ga naći ni u Amsterdamu ni u Liverpulu. Postoje samo grupe koje praktikuju timski rad i ono što mi naziremo iza rada jeste jedan vrlo ozbiljan tim.