Istorijat
Kako je sve počelo
Sumorne 1993. godine, kada je Srbiju potresala hiperinflacija, i kada su međunarodne sankcije dostigle vrhunac, u Beogradu je zaživela plemenita ideja, smišljena da pomogne darovitim studentima u vremenu haosa i beznađa.
Ovu ideju osmislili su g. Marinko Vučinić, g. Branko Dragaš i dr Refik Šećibović, stari poznanici kojima se pružila prilika da ostvare zamisao do koje su došli još u studentskim danima. Ona je realizovana u okviru projekta nazvanog Kredibel škola. Dr Refik Šećibović je pretočio dugogodišnje izučavanje obrazovnih problema u Jugoslaviji u ovaj projekat, pokazavši jednim malim opitom kako bi mogao da se izvrši deo reformi visokog obrazovanja u Srbiji. G. Branko Dragaš, direktor Kredibel korporacije, odlučio je da stane finansijski iza projekta Kredibel škole, uključivši ga u šire zamišljeni koncept pomaganja ustanova koje se bave obnovom građanskog duha i kulture, a g. Marinko Vučinić, direktor izdavačke kuće Tersit, koja je dala značajan doprinos pokušaju da se obnovi građanski duh Beograda, pomogao je uobličavanju Škole svojom imaginacijom, iskustvom i razboritošću. Kredibel škola počela je sa radom 17. novembra 1993, internom odlukom Kredibel banke.
Prvi polaznici Škole bili su najbolji studenti ekonomije i psihologije. Cilj je bio da se oforme ličnosti širokih vidika i shvatanja, koje će biti sposobne da razumeju složenost savremenog sveta, a ne uski stručnjaci skraćenih i ograničenih pogleda. U trenutku kada se zemlja našla u poluratnom stanju i kada je Srbija počela da se fatalistički udaljava od sveta, trebalo je najboljima omogućiti da ne potonu u opštoj klimi uzaludnosti. Zato je jedan od zadataka novoobrazovane Škole bio da najuspešnije osposobi da svoju zemqu i sebe sagledaju na racionalan i realan način, i da ne prekidaju veze sa svetom ideja, znanja i novih iskustava. Vodeći se ovakvim zadacima, Škola je za svoj moto izabrala staru latinsku mudrost Non scholae, sed vitae discimus. Odabranima koji bi se pokazali kao uspešni, bilo je obezbeđeno dalje zaposlenje u Kredibel korporaciji. Prvi polaznici Škole, tokom 1993/1994. godine označeni su kao "nulta generacija". Oni su kao opitna generacija imali da oprobaju projekat i da pokažu njegove vrline, ali i slabosti. Škola je počela rad u prostorijama na Terazijama, da bi se ubrzo preselila u prikladniji prostor u ulici Kralja Petra.
Prvi stručan prikaz Škole dala je Ana Pešikan, koja je rukovodila izborom kandidata za Školu. Ona je svrstala Kredibel školu u vid neformalnog obrazovanja koji se uklapa u slične svetske trendove. Kako je istakla: „Ova škola ne pretenduje da bude paralelna redovnim školama tj. da školuje stručnjake određenog profila i da im daje diplome. Ona pretenduje da pruža informacije, znanja, da bude skup pažljivo odabranih, kvalitetnih, raznovrsnih, ali u harmoničnu celinu dobro ukomponovanih znanja, koja su potrebna stručnjaku (svejedno koje struke) koji želi da svoj posao obavlja kompetentno i kreativno.“[1] U vreme kada je Škola nastala, ovo je bio usamljen pokušaj unapređenja znanja i veština, i širenja vidika najuspešnijim studentima.
Program Kredibel škole menjao se u skladu sa zanimanjima i potrebama polaznika, ali su uočljive bile tri oblasti:
- poslovno obrazovanje i vaspitanje
- opšta kultura i informisanost i
- formiranje Kredibel imidža. [2]
Sastav prvog Upravnog odbora Škole, kao i sastav stručnog tima odgovarali su programskom usmerenju Škole. Prvi upravni odbor činili su Branko Dragaš, Zoran Krstanović, prof. dr Ljubiša Rajić, dr Goran Pitić, prof. dr Ivan Ivić, prof. dr Đuro Šušnjić, dr Nikola Samardžić, dr Cane Tulić i mr Borivoj Rašuo. Stručni tim činili su dr Refik Šećibović, prvi direktor Škole, dr Goran Petković, mr Ana Pešikan, Angelina Marković, i mr Predrag Golubović.[3] Polaznik nulte generacije Tijana Nedeljković te godine počinje sa programom psiholoških radionica, koje se sa velikim uspehom i danas izvode u BOŠ-u.
Školske 1994/1995, upisana je "prva generacija Kredibel škole",[4] koja je pažljivo izabrana sa gotovo svih fakulteta društvenih nauka u Beogradu. Svečanost povodom otvaranja Škole je upriličena 14. oktobra 1994, u prostorijima u ul. Kralja Petra, koje su služile za scenografiju Kusturičinog filma Podzemlje/Underground. Od tada se 14. oktobar slavi kao Dan Škole.
Buduća orijentacija Škole će biti usmerena ka pridobijanju najboljih studenata završnih godina iz oblasti društvenih nauka i humanističkih disciplina. Na taj način, okupljani su najbolji studenti različitih usmerenja, koji su prvi put posle gimnazije mogli da se posvete širem krugu disciplina. Za predavače Škole predlagani su i dovođeni najeminentniji filosofi, naučnici i stručnjaci iz oblasti društvenih nauka, kao i istaknuti umetnici. Organizovane su tribine o aktuelnim političkim zbivanjima, uz učešće naučnika i političkih aktera. Završetak godine krunisan je letnjom školom, od 10. do 20. jula 1995, u bajkolikom ambijentu zamka Dunđerskih, u Bačkoj. To je bila prilika za polaznike da, uz pomoć prisutnih stručnjaka iz oblasti ekonomije, prava, sociologije, istoriografije, književnosti i umetnosti, napišuPredlog programa preporoda jugoslovenskog društva. Program je, nakon škole, štampan, a u uvodu je ostalo zapisano: "Program preporoda prve generacije Kredibel škole izgleda danas kao istinska utopija, jer zagovarati sveopšti društveni preporod u društvu koje je samo negacija utopijskog, više je nego izazov." Program sadrži tri dela: ekonomski oporavak, politički oporavak i kulturni preporod.[5] Ono što je odlikovalo polaznike i Školu u prvoj generaciji jeste veliki lični optimizam i njen uspešan razvoj.
U treću akademsku godinu, 1995/1996, ušlo se sa velikim očekivanjima. Organizovano je najambicioznije otvaranje nove školske godine, u konaku Kneginje Ljubice, 14. oktobra 1995. Na otvaranju je predstavljen opsežan izdavački program. Štampan je prvi Zbornik radova polaznika, prvi Zbornik radova predavača, i već pomenuti Program preporoda jugoslovenskog društva. Informator Škole štampan je na pet jezika. Zbornik radova predavača obuhvatio je radove sledećih stručnjaka: prof. dr Ljubomir Maksimović, prof. Vladeta Jerotić, prof. dr Đuro Šušnjić, prof. dr Kosta Čavoški, dr Nikola Samardžić, dr Dušan T. Bataković, prof. dr Ljubiša Rajić, mr Dejan Erić, dr Nebojša Janićijević, dr Goran Petković i mr Dejan Šoškić.[6] Zbornik otkriva opredeljenost Škole ka multidisciplinarnosti, kao i skladan odnos radova iz društvenih nauka i iz humanistike. Očekivalo se da će treća akademska godina dovesti do daljeg razvoja Škole. Međutim, iznenadne finansijske poteškoće Kredibel korporacije dovele su u pitanje planirani program. Iako su joj uskraćene mnoge pogodnosti koje je prethodna generacija imala, ova izuzetno motivisana treća generacija nije posustala, nego se još više međusobno zbližila i pokazala da je duh Škole opstao i da je moguće prevazići različite prepreke.
Prve godine Beogradske otvorene škole
Podstaknuti iskustvom ove generacije, saradnici su uz velike lične napore i odricanja uspeli da stvore uslove za dalji nastavak Škole. Na sastanku koji je direktor Škole, Refik Šećibović, održao sa saradnicima, krajem proleća 1996, doneta je, na insistiranje saradnika, odluka da se Škola ne gasi, iako je ostala bez ikakvih sredstava. Valjalo je, nakon udobnog iskustva finansiranja iz jednog moćnog izvora, preći na prikupljanje novca od fondacija, i osloniti se na volonterski rad saradnika. U novonastalim okolnostima Škola se registruje kao udruženje građana, tj. nevladina organizacija, pod imenom Beogradska otvorena škola. Svi osnivači Škole bili su prethodni saradnici Kredibel škole. Škola je odnegovala i podržavala elitu duha koju su vodili visoka profesionalnost, različite ideje i pogledi, dijalog, tolerancija, racionalnost i razboritost. Sve to pripada otvorenom duhu spremnom za primanje i davanje. Zato joj je i dat naziv Beogradska otvorena škola: on je upućivao i na uključivanje Škole u mrežu organizacija građanskog društva u Srbiji. Kao odgovor na pitanje Zašto Beogradska otvorena škola?, prof. Đuro Šušnjić dao je sledeće određenje šta BOŠ jeste/bi trebalo da bude:
Beogradska otvorena škola nije obična škola, iako se u njoj marljivo uči. U njoj se, naime, ne školuje uski stručnjak koji se ustručava da bilo šta misli i čini izvan svoje struke, nego razvija ličnost otvorenu za sutrašnji dan sveta... Isključivi cilj Škole nije da polaznici mnogo toga znaju, nego da nauče kako se stiče znanje.
Obrazovan je novi Upravni odbor u sastavu: dr Refik Šećibović, prof. dr Ivan Ivić, prof. dr Hasan Hanić, Marinko Vučinić, dr Jelica Minić i Angelina Marković. Za drugog direktora Škole izabran je Branko Vuksan, predsednik Upravnog odbora je postao prof. dr Čedomir Čupić, a potpredsednik prof. dr Vukašin Pavlović.
Školske 1997/1998. BOŠ je preseljen u Palatu Beograd - poznatiju kao Beograđanka. Izabran je treći direktor BOŠ-a, Vesna Đukić-Šećibović, a stalni tim Škole činili su Milorad Bjeletić, Andrej Eror i Slobodan Marković. Upisana je peta generacija polaznika, a došlo je i do inovacija u programu. Uveden je modularni sistem, a program je podeljen na pet celina: 1. Građansko društvo, 2. Savremenost, 3. Savremena ekonomija, 4. Regionalne studije, i 5. Veštine i stil, sa mogućnošću formiranja novih modula prema interesovanjima polaznika. Uskoro su se našli i novi pokrovitelji Škole: Fondacija Fridrih Ebert i Skupština grada Beograda. Nastavljajući sa praksom da studentima pruža najnovije i najkvalitetnije, Škola je u saradnji sa Institutom Evropskog univerziteta iz Firence (European University Institute in Florence), organizovala seminare iz Evropskih studija sa inostranim predavačima. Studenti BOŠ-a (akronim po kome studenti nazivaju Školu) imali su priliku da među prvima čuju pojedinosti o programu radikalnih ekonomskih reformi grupe 17 ekonomista.
Naišavši na veliko razumevanje u Fondu za otvoreno društvo u Beogradu, Škola je uspela da nastavi sa radom, akademske 1996/1997. godine. Polaznici četvrte generacije Škole bili su me|u prvim učesnicima Studentskog potesta 1996/1997, pokazujući da se ne mire sa bezakonjem i da su spremni da se aktivno uključe u rešavanje društvenih problema.
Do ovog vremena, pojavilo se nekoliko srodnih ustanova u Srbiji. Prema evideciji Centra za razvoj neprofitnog sektora, BOŠ je, tokom 1997, bio jedna od 33 nevladine organizacije iz domena obrazovanja i istraživanja u SRJ.[7]
Do 1998. narastao je broj neformalnih organizacije koje su se bavile obrazovanjem i civilnim društvom. Jedan od prvih priručnika koji je pobrojao ovakve inicijative smestio je BOŠ među 130 projekata u SRJ koji su se, u to vreme, bavili obrazovanjem za demokratiju i civilnim društvom.[8] Kao ustanova posvećena idealima građanskog društva, i kao deo akademske zajednice, BOŠ je odmah reagovao na usvajanje Zakona o visokom obrazovanju, kojim je značajno ograničena autonomija univerziteta, maja 1998. U prostorijama BOŠ-a održani su uvodni sastanci i rasprave koje su ubrzo dovele do obrazovanja Alternativne akademske obrazovne mreže - AAOM-a, u leto 1998, u čiji se rad aktivno uključio veći broj saradnika BOŠ-a.
Krajem 1997, BOŠ je, na sopstvenu inicijativu, posetila predstavnica Programa za podršku visokom obrazovanju (Higher Education Support Program - HESP), Instituta za otvoreno društvo iz Budimpešte, Zorana Gajić. Poseta se pokazala kao prekretnica u daljem razvoju Škole, jer je HESP bio i ostao najvažniji program za podršku visokom obrazovanju u regionima Centralne i Istočne Evrope. U to vreme HESP je otvarao razne mogućnosti za programe iz Srbije. Tada je počela podrška letnjim školama iz politikologije, ekonomije i sociologije.
Međutim, među tridesetak ustanova koje je HESP podržavao preko svoje mreže nije bilo nijedne iz Srbije. Delegacija HESP-a je tokom posete Školi uočila da bi BOŠ mogao da se uklopi u jednu od postojećih mreža koje podržava ovaj program - u mrežu nevidljivih koledža. Sledila je duga prepiska, razmena mišljenja i pomoć HESP-ovih stručnjaka. Uz veliku podršku i stručnu pomoć gđe Gajić, kao i uz veliki rad i zalaganje saradnika, Škola je uspela da zadovolji merila HESP-a, i da postane prva obrazovna ustanova iz Srbije koja je, najpre, dobila privremenu pomoć HESP-a, na proleće 1998, a zatim, u julu 1998, ušla u mrežu ustanova koje podržava HESP.
Sa obnovljenom verom u dalji razvoj, Škola je dočekala petogodišnjicu. Jubilej je proslavqen svečano, marta 1999, u Domu omladine, pod senkom nadolazećeg napada NATO-a na Srbiju. Svečanost je otvorena predstavom koju je pripremio Ljubivoje Tadić, a zatim je promovisan Zbornik treće, četvrte i pete generacije polaznika, čime je obnovljen ovaj važan izdavački poduhvat.[9]
Beogradska otvorena škola kao ustanova visokog obrazovanja
Sa ulaskom u HESP-ovu mrežu, došlo je do najvećeg preoblikovanja programa Škole, kao i do ustanovljenja akademskih programa i pravila koja su, uz manje izmene, opstala do danas. Šesta generacija upisana je akademske 1998/1999. po sistemu odabira studenata koji je znatno pooštren i otada uključuje nekoliko opsežnih testova, i intervju sa komisijom. Od ovog vremena, napušten je naziv polaznici i zamenjen nazivom studenti, što je ukazivalo na udaljavanje škole od neformalnog obrazovanja i približavanje Škole visokoškolskim uzansama. Ipak, BOŠ je zadržao jednu veoma važnu crtu neformalnog sistema - istrajavanje na neprekidnom usavršavanju nastavnih metoda. Uvedena su dva akademska, dvosemestralna, jednogodišnja programa za studente završnih godina osnovnih studija sa fakulteta društvenih i humanističkih nauka. Programi su nazvani, pomalo neodređeno, Glavni i Otvoreni. Svaki program od tada upisuje po 35 studenata. Glavni program sastojao se od tri obavezna modula u svakom semestru, i po jednog izbornog, od ponuđena tri. Obavezni moduli su bili Građansko društvo 1 i 2, Veštine 1 i 2, Tržišna privreda i Evropske studije. Iz spiska obaveznih modula se vidi i promena usmerenja Škole. Ona će sve više ići u pravcu akademskih programa za najbolje studente, kao i seminara za širu publiku koji se bavi građanskim društvom, demokratijom i evropskim studijama.
Promenjena je i misija Škole. Od opštehumanističkog gesla Non scholae, sed vitae discimus, prešlo se na čvršće određena očekivanja. Prema novoj misiji, "Cilj Škole je da omogući studentima da postanu samostalni, samopouzdani, poštovani građani, sposobni da deluju u okviru složenosti demokratskog društva.“[10] Iz ove misije, kao i iz programa, vidi se dvostrukost zadatka BOŠ-a, u tadašnjim okolnostima: 1. unapređenje znanja i veština kroz programe visokog obrazovanja, 2. naglasak na sadržajima koji vode ka uvođenju građanskog društva u Srbiji.
Pored toga, uvedena je i jedna novina - tutorski rad - koja je značajno obogatila akademski program. Ovaj metod počeo je da se primenjuje od 1992. u peštanskom Nevidljivom koledžu (Invisible College), a zatim je HESP napravio mrežu ovakvih ustanova u Poljskoj, Litvaniji, Slovač koj, Moldaviji i Kirgistanu. Ovoj mreži pridružilo se nekoliko ustanova koje su u već postojeće i razvijene programe uklopile tutorski rad, a među njima i BOŠ. Ovakva vrsta rada predstavlja individualan, elitni oblik obrazovanja, u kom svaki od studenata Glavnog programa bira za tutora istaknutog predstavnika akademske zajednice u Srbiji, sa kojim godinu dana radi na određenoj temi. Vidljivi proizvod ove saradnje je rad, najčešće prvi naučni rad studenta, koji se, na kraju godine, objavljuje u Zborniku radova Škole. Tako se naučno i stručno iskustvo jedne zajednice, bez prepreka, prenosi onima koji su najspremniji i najsposobniji da ga prime.[11] U prethodnih pet godina (1998-2003) kroz ovaj oblik rada prošlo je 175 studenata BOŠ-a, koji su pripremili isti broj naučnih radova, a koji su radili sa više od sto eminentnih stručnjaka iz zemlje i inostranstva.
Šesta generacija upisana je u jesen 1998. po novom programu i sa velikim entuzijazmom. Po prvi put je organizovana zimska škola, u istraživačkoj stanici Petnica studenti i profesionalni tim Škole prošli su obuku za rad na računarima. Krajem marta, Škola je prekinula rad zbog početka NATO intervencije. Padanje prvih bombi na Beograd, 24. marta, studenti su dočekali u Školi, na predavanju dr Milana Vukomanovića na temu Čovek kao religijsko biće. Rat je nakratko prekinuo izvođenje nastave, ali je ona obnovljena, početkom aprila, u ul. Maršala Birjuzova, budući da su postojala strahovanja da će zgrada Beograđanke biti jedna od meta intervencije. "Tako je, uz zvuke sirena, završena školska 1998/99. godina", zabeležio je jedan od tadašnjih studenata,[12] dok je drugi označio dolazak na predavanja u BOŠ, pod sirenama, kao kolektivnu terapiju.[13]
Ovo je jedina generacija BOŠ-a koja je izdavala svoj časopis, a polaznici ove generacije pripremili su i, 2000, objavili prvi BOŠ-ov leksikon iz oblasti ekonomije.[14] Rat je završen. Režim je ostao na vlasti. Raspoloženje u Beogradu je bilo sumorno, ali su Bošovci i dalje bili puni nade. Na proslavi dodeljivanja diploma šestoj, "ratnoj" generaciji, koja je održana sredinom oktobra 1999, u klubu XL, u Sarajevskoj ulici, predsednik Upravnog odbora BOŠ-a prof. Čedomir Čupić je rekao:
Tragajući za istinom i smislom života, ali i za istinom zajednice u kojoj živite, opredelili ste se da tražite izlaze i da se odupirete demonima rušenja, pustošenja i uništavanja. Vi treba da se suočite, bez zebnje i kritični kada su znanja i veštine u pitanju, strasni u poslu i ljubavi, a plemeniti u prijateljstvu. Divite se i radujte saznavanju i onima što život unapređuju, jer divljenje je svojstvo čestitih ljudi, a zavist niskih duša. Neka vas kroz život vodi razum, razboritost, lepota, mera, odgovornost i strast.[15]
Sedma generacija upisala se, akademske 1999/2000, u Školu, koja je bila veoma dobro tehnički oremljena, i koja je nakon pet godina mogla ponovo da ponudi studentima jednu školu izvan Beograda, zimsku školu akademskog čitanja i pisanja pod vođstvom prof. dr Ljubiše Rajića. Od ovog vremena prostorije BOŠ-a se kontinuirano nalaze na XVI spratu Beograđanke, a Škola je bila u stanju da pruži i računarsku učionicu, donaciju HESP-a, koja se svake naredne godine dodatno opremala, kao i biblioteku sa sve većim brojem stranih naslova.Građansko društvo I i II je ostalo kao jedini obavezan program, dok su od šest izbornih programa studenti mogli da biraju tri. Nastava engleskog jezika unapređena je uvođenjem TOEFL testa.
Ova akademska godina održavala se pod snažnim pritiskom režima na ustanove građanskog društva. Upadom specijalaca MUP-a u Beograđanku, maja 2000, BOŠ je morao da prekine rad na nekoliko dana. Kao odgovor na ovakvu klimu u Srbiji, sedma generacija je pokazala veliku energiju i spremnost da se aktivno uključi u politička dešavanja, pa može da se označi kao "prevratnička“. U hotelu "Lepenski vir“ studenti Glavnog programa su prošli obuku iz timskog rada i stekli veštine koje su im olakšale konstruktivan društveni angažman. Veliki broj studenata BOŠ-a, krajem akademske godine, uzeo je aktivno učešće u nastojanjima da dođe do demokratske promene vlasti u Beogradu. Nekoliko studenata nastupili su kao kandidati za odbornike ispred stranaka demokratskog usmerenja, a bilo je i više aktivnih saradnika Narodnog pokreta Otpor.
I saradnici, i predavači Škole, uključili su se u nastojanja da dođe do demokratske smene vlasti, organizacijom brojnih seminara širom Srbije radi mobilizacije stanovnika da postanu građani i da preuzmu odgovornost za demokratsku društvo u svoje ruke. Ovim aktivnostima Škola je samo nastavila programe građanskog obrazovanja koje je izvodila od leta 1996, kada je organizovana prva letnja škola za aktiviste stranaka demokratskog usmerenja.
Zanimljivo je setiti se da je, u vreme održavanja dramatičnih političkih izbora, BOŠ organizovao, od 22. do 24. septembra 2000, međunarodni okrugli sto: "Interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugostočnoj Evropi“. Ovo je bio prvi skup ovakve vrste u Srbiji, koji je, posle više godina, okupio stručnjake za religiju sa prostora bivše Jugoslavije.
BOŠ kao višestrana ustanova
Tokom 1999. i 2000. došlo je do uvođenja novih aktivnosti u BOŠ-u. Kada je upisana osma generacija, akademske 2000/2001, BOŠ je već imao sadašnju složenu strukturu. Mada formalno i dalje nevladina organizacija, BOŠ je, u stvarnosti, vršio tri funkcije. On je postao: 1. ustanova dodatnog visokog obrazovanja, 2. nevladina organizacija posvećena širenju građanskog društva, 3. istraživačka ustanova posvećena izučavanju alternativnih oblika obrazovanja i istraživanjima religije. U skladu sa ovim, BOŠ je podeljen na tri odeljenja: 1. Odeljenje za napredne dodiplomske studije, 2. Odeljenje za građansko društvo, 3. Istraživačko odeljenje. Pored toga, sve veća pažnja se upućivala bivšim studentima, koji su obrazovali Organizaciju bivših studenata (alumni) sa oko 400 članova.
Najvažnija promena u nastavnom planu za ovu godinu bila je reorganizacija Otvorenog programa, koji se od tada zove Program Evropska unija i Balkan. Time je afirmisano ranije usmerenje BOŠ-a ka Evropskim studijama. Sa istim ciljem, BOŠ je, uz podršku Fondacije Konrad Adenauer, obrazovao tim od demonstratora Škole koji je pripremio projekat promocije Evropske unije u Srbiji i pripremio projekat Budućnost i Evropa. Projekat je obuhvatio pripremu četiri obrazovne emisije o EU, kao i izdavanje časopisa Eurotranzicija. Emisije su naišle na širok prijem i prikazane su na najgledanijim televizijama u Srbiji i Crnoj Gori.
Ovo je i prva godina u kojoj je BOŠ dobio stalne strane predavače preko Programa građanskog obrazovanja (Civic Education Project) iz Budimpešte, kada je u BOŠ došao najpre dr Rori Kin (Rory Keane), a kasnije i dr Mark Dauns (Marc Downs). Uvedena je i letnja škola predstavljanja stručnih radova, čime je tutorski rad u BOŠ-u prigodno zaokružen.[16]
Poslednje dve generacije BOŠ-a studirale su u smirenijim okolnostima. Deveta generacija je upisala BOŠ u jesen 2001. godine. Ona je pre svega upamćena po tome što je veliki broj studenata pokazao interesovanje da se daqe angažuje u Školi. Iz njenih redova regrutovao se najveći broj demonstratora, čime je došlo do smene generacije među demonstratorima krajem godine. Deseta generacija je upisana, na jesen 2002, sa željom da se što više izjednače Glavni program iProgram EU i Balkan. Ovo je prva generacija u kojoj studenti Glavnog programanisu vodili glavnu reč u inicijativama. Posebnu pažnju javnosti je privukla tribina Evropa juče, danas, sutra, koju su organizovali studenti Programa EU i Balkan, uz učešće uglednih govornika.
BOŠ se, od male obrazovne ustanove, razvio u organizaciju u kojoj je, sredinom 2003, radilo tridesetak zaposlenih, a kroz koju je prošlo, u prethodnih deset godina, više stotina domaćih i stranih predavača.
Maja 2001, BOŠ je osnovao Centar za proučavanje informacionih tehnologija - CEPIT. Tokom 2002, ovaj Centar, uz podršku švedske Fondacije Ulof Palme, pokrenuo je značajan obrazovni projekat sa ciljem upotrebe savremenih informacionih tehnologija u obrazovnom procesu, građanskom obrazovanju i razvoju građanskog društva. Zapaženo je izdanje CEPIT-a Internet pregled: Beograd 2002.[17] Centar je tokom akademske 2002/2003. godine osposobljen da organizuje virtuelnu nastavu. Organizovana je mreža gimnazija u Srbiji koja je, preko CEPIT-a, uključena u projekat virtuelne škole sa temama iz oblasti demokratije i tranzicije. Pripremljeni su i kompakt diskovi sa nastavnim materijalom. Na ovaj način BOŠ je ušao u XXI vek, sasvim spreman za izazove nove tehnologije, prednjačeći, kao i u proteklom desetleću, u osavremenjavanju nastavnih metoda u Srbiji.
[1] Ana Pešikan, „Credibel banka u zemlji obrazovanja”, Credibel almanah, Tersit, Beograd 1995, str. 215.
[2] Zbornik predavanja Credibel škole, Tersit, Beograd 1995, str. 5 (u Zbornik je uključen i spisak predavanja tokom 1994/1995, str. 7–10).
[3] Informator Credibel škole 1995–1996, Tersit, Beograd 1995, str. 46–52.
[4] Radi lakšeg snalaženja, "nulta generacija" je kasnije označena kao prva, a "prva generacija" kao druga, pa nadalje do poslednje desete, da bi se u deset godina Škole uklopio isti broj generacija.
[5] Program preporoda jugoslovenskog društva: predlog / Credibel škola, prva generacija polaznika 1994/1995, Beograd, Tersit, 1995.
[6] Zbornik predavanja Credibel škole 1994/95, Tersit, Beograd, 1995.
[7] Branka Petrović i dr., Directory of Nongovernmental Non-profit Organizations in the Federal Republic of Yugoslavia, Belgrade 1997. O BOŠ-u na str. 249.
[8] Dragan Popadić i Mirjana Vasović (priređivači), Lekcije iz demokratije. Projekti iz oblasti obrazovanja za demokratiju i civilno društvo, Centar za antiratnu akciju, Beograd 1998, str. 55.
[9] Zbornik Beogradske otvorene škole. Radovi polaznika generacije 1995/1996, 1996/1997, 1997/1998, BOŠ, Beograd 1999. U ovom Zborniku dat je i istorijat prvih pet godina Škole: Slobodan Marković, "Uz petogodišnjicu Škole”, str. 9–12.
[10] Informator Beogradske otvorene škole 1998/99, Beograd, oktobar 1998, str. 7.
[11] Cf. Slobodan Marković, Reč urednika, Zbornik Beogradske otvorene škole: radovi studenata generacije 1999/2000, br. 4, Beogradska otvorena škola, Beograd 2001, str. 9–10.
[12] Zoran Skopljak, "Prvih šest godina. U početku beše ideja...", Argonaut, list studenata BOŠ-a, br. 1, str. 4.
[13] Isto, str. 5.
[14] Leksikon ekonomskih pojmova (redaktori Milica Bogdanović i Lazar Šestović), Dosije, BOŠ, Beograd 2000. Drugo izdanje izašlo je 2002: Ekonomija od A do Z. Leksikon ekonomskih pojmova.
[15] Isto, str. 6.
[16] O aktivnostima škole, u ovoj godini, videti članke u sledećim dnevnim listovima: Glas javnosti od 24. oktobra 2000, br. 803, "Škola za lidere”; Večernje novosti od 20. oktobra 2000, „Talenti u klupama”; Danas, od 23. oktobra 2000, br. 1120, "Dopunsko obrazovanje za talentovane studente” i Borba, br. 1718, februar 2001 „‘Petnica' za studente”.
[17] Goran Milovanović, Ivan Bakić, Nenad Golčevski, Internet pregled: Beograd 2002. Korisnici interneta u Beogradu, njihove karakteristike, ponašanje na mreži i političke orijentacije, BOŠ, Beograd 2002. v. prikaz u: Vreme, "Internet ponašanje: Pristojni, ali frustrirani", 16. januar 2003, str. 54–55
Slobodan G. Marković
