Organizacija društva, pravne norme i obrazovni sistem moraju da budu drugačiji kako bi sve to bilo uspešno u informacionom društvu. Promena je fundamentalna, odnos jednak onom između feudalizma i kapitalizma. Kao što su najbogatiji iz feudalizma koji nisu shvatili šta je to što donosi kapitalizam propali, tako sada preti opasnost da najveće korporacije i najbogatiji ljudi koji se bave klasičnom reprodukcijskom proizvodnjom propadnu, jer ne shvataju šta to novo vreme donosi.

Razvijene zemlje su se uplašile mogućnosti da se u vrhu svetske ekonomije pojave neke sada nerazvijene zemlje koje mogu shvatiti šta se dešava. Time bi za sto godina došlo do promene talasa u svetskoj ekonomiji.

Stvoren je akcioni plan prelaska iz industrijskog u informaciono društvo. Evropa je to uradila u leto 2000-te godine u Lisabonu i nazvala ga "e-Evropa".

G-8 su iste godine na svom sastanku napravili organizaciju koja je nazvana Digital Opportunity Task Force (G8 DOT Force http://www.dotforce.org), čiji je zadatak bio da naprave akcioni plan najbogatijih zemalja, koji je na njihovom prošlogodišnjem samitu u Kanadi i usvojen.

Cilj ova dva akciona plana je osigurati da zemlje OECD-a (http://www.oecd.org) postanu najpokretnije, najkompetentnije, ekonomski najmoćnije zemlje na svetu.

UN su tome prišle malo drugačije. One su isto 2000-te godine na Milenijumskom samitu shvatile da postoji fantastična šansa da se blagovremenim delovanjem nerazvijene zemlje uvedu u red razvijenih zemalja relativno brzo ukoliko se informaciono društvo prenese i na njih. Pod parolom "informaciono društvo za sve" odlučili su da se napravi Svetski samit o informacionom društvu na nivou šefova država i vlada - 2003. u Ženevi, a 2005. u Tunisu. Ta tri procesa, koja se paralelno dešavaju tokom 2000-te godine, donela su strahovite promene u legislativi, regulativi, načinu obrazovanja, medijima, u celom zapadnom svetu pre svega, ali i u mnogim zemljama u razvoju.

Informaciono društvo je jedan pragmatičan prelazak u jedan potpuno novi način života, proizvodnje, i on zahteva užasno brzu, jaku, odlučnu akciju. Danas je za najveći broj struka školska sprema, godine iskustva, opšte godine i slično potpuno irelevantno. Bitna je veština kojom čovek u datom trenutku raspolaže. Druga prednost ocenjivanja ljudi na osnovu veštine je to što vas teraju da stalno učite, jer potrebne veštine u društvu se stalno menjaju - ko stalno ne uči propada. Na taj način se diže nivo kvaliteta društva. Jer ako je danas Vord 97 a sutra Vord 2000 i vi niste naučili da pređete na Vord 2000, znači da vi niste sposobni. Permanentno obrazovanje se postiže ekonomskom prisilom.

Zahvaljujući masovnom pristupu širokopojasnom Internetu razvijen je softver za virtuelne pričaonice (chat room) gde se svaki učesnik prikazuje avtarom, trodimenzionalnim virtuelnim bićem koje može da bude onakvo kako korisnik želi - belo, crno, debelo, mišićavo, ćelavo itd.

Iz toga se kasnije razvila sekundarna softverska industrija. "Otvorile" su se virtuelne radnje gde možete da dodatno opremate svoj avtar: odete i kupite Kalvin Klajn odelo, i onda se pojavite u nekom chat roomu sa novim odelom. Naravno, to kupujete od ovlašćenog prodavca i Kalvin Klajn dobija procenat za korišćenje njegovog imena. Čitava nova industrija se razvila, novo bogatstvo se stvorilo i to sve na osnovu nove ekonomije znanja. A korejska država je bila dovoljno pametna da uloži ogromne pare da se izgradi širokopojasna infrastruktura Interneta dostupna svima.

kao i ostale zemlje na Balkanu, i mi sada prilagođavamo naše zakonodavstvo vašem sadašnjem zakonodavstvu, a vi istovremeno na osnovu plana "e-Evropa" pravite neko novo zakonodavstvo. Pa dok se mi ovde prilagodimo, vi ćete da uvodite neka druga. Hajdemo da napravimo neki dogovor da mi u stvari guramo u onom pravcu u kom vi gurate, pa da se negde sretnemo." I oni su na to pristali, u principu, s tim što su nam rekli da smo mi previše mali da bi se oni nama bavili pojedinačno kao zemljom. Pakt za stabilnost, koji se bavi našim regionom, s druge strane bio je zainteresovan, te smo mi, (Marijana Vidas-Bubanja i ja) zapravo inicirali da program "Elektronska Jugoistočna Evropa" u okviru Pakta za stabilnost krene u ovu saradnju. U okviru toga smo inicirali jedan skup na nivou ministara u Ljubljani u julu 2002. godine, kada je potpisano pismo o namerama da se napravi sporazum svih zemalja Balkana, koje bi praktično samoinicijativno pratile plan "e-Evropa" i svoje zakonodavstvo usklađivale sa budućim zakonodavstvom EU. Preko leta 2002. završili smo taj sporazum i potpisali ga u oktobru u Beogradu.

Postoji osnova da se mi mnogo brže pridružujemo Evropi, tačnije da paralelno sa Evropom pratimo razvoj informacionog društva. Mi smo na osnovu pomenutog sporazuma bili obavezni da uradimo neke stvari u toku 2003. godine, koje, nažalost, nismo uradili, mada je to bilo očekivano, jer je sve prethodno urađeno na mišiće. To je bila jedna manja grupa entuzijasta. Imali smo podršku na vrhu vlasti za sve to. Međutim, ta podrška je u jednom trenutku nestala, a u nižim redovima, administrativnim, postojao je ogroman otpor od samog početka.

U ovoj bici ideja i relnosti bilo je za očekivanje da će u prvom delu u nekom trenutku doći do zastoja i kraha i do toga je i došlo negde početkom 2003. godine. Poslednje što je urađeno u Zavodu za informatiku i Internet jeste "Nacionalna politika informacionog društva", koja je bila u skladu sa EU principima. I to je trebalo da bude usvojeno u Skupštini. Ja sam napustio Zavod za informatiku i Internet i moj naslednik nije imenovan. Ukupno osam meseci Zavod za informatiku nije imao direktora i nije radio ništa, tako da je propušteno neko udarno vreme, upravo sad pred Svetski samit o informacionom društvu. Mi smo u nekim stvarima sve doveli do nekih 85-90%. Vrlo je malo snage potrebno da se svi ti dokumenti, regulativi, ideje i programi koje smo mi pripremili pretoče u stvarnost, a potom treba mnogo snage da se to uradi i ostvari. Kada se ti propisi jednom donesu, kada se sve to postavi u neki zakonodavni okvir, onda ne bi trebalo da bude problema da se to i ostvari. Tako da smo mi tu negde. Svest postoji. Postoje mnogi dokumenti koji su gotovi i oni koji samo treba da se puste u opticaj i da se krene. Videćemo sada kako će neko drugi gledati na ovu stvar. Naravno, uvek postoji mogućnost da nova vlada Srbije bude potpuno nezainteresovana.

Cepit:
Rekli ste da postoji svest, a sa druge strane, dali ste primere kako birokratija može nešto da zaustavi. Da li mi treba da delujemo u javnom mnjenju da možda javno mnjenje postane svesno, da ono vrši pritisak na vlast? Da li treba delovati na neke centre moći, da li treba da se organizujemo politički i da li postoji neki predlog kako je to najbolje uraditi?

Anđelić:
Nedavno su me u Briselu pitali kako da nam pomognu. Ja kažem: "Vrlo jednostavno. Svaki put kad Solana dođe u Beograd, neka treća tačka dnevnog reda bude informaciono društvo. Prvi put kad to bude stavio na agendu, imaćemo priliku da se to reši i onda će sve odjednom da krene." Kada pričate sa ljudima iz politike, vidite da postoji svest, znaju o čemu se radi. Međutim, ne možete nikada da dođete na red od svih drugih problema koji se dešavaju i koji su svakodnevni, koji su trenutni i koji moraju odmah da se reše. Kod gašenja požara ne sme da se stane. Čak i ako oni to žele da rade, jednostavno nema nikog da ih gura i onda se bave nekim drugim stvarima. Treba agitovati direktno u centrima moći i preko medija. Posebno zato što je ovo relativno kompleksna priča i ne može da se ispriča u jednoj rečenici, potrebno je stalno pričati istu priču kako bi ona stalno bila u medijima. Razvijanje svesti u samoj birokratiji nije naročito važno, jer birokratija radi ono što joj šefovi kažu. Kada se stvar jednom pokrene, verujem da ce doći do podizanja svesti u okviru državne administracije. Državna administracija ne koči ovo ništa manje i ništa više nego što koči sve drugo. Njima je u prirodi da koče stvari i da održavaju status quo. Svaka birokratija bilo gde u svetu je takva, birokratija radi ono što joj se kaže da radi. Da, potrebno je, dugačak odgovor na kratko pitanje, potrebno je delovanje u javnom mnjenju!

Cena će drastično pasti a kvalitet se povećati. Ja sam vodio bitku od avgusta 2001. godine pa do februara 2003. da se taj monopol ukine, ubeđivali su me da je to nemoguće, da postoje tu neke ugovorne obaveze. Ja sam pitao neke drugare pravnike, rekli su mi da je to moguće. Interesi očigledno postoje. Pitao sam neke međunarodne pravnike. To je sad pitanje mišljenja. Možemo da se tučemo na sudu oko toga da li je to moguće ili nemoguće. Činjenica je da se tu neće ništa promeniti zbog tih vezanih interesa. Telekom Srbija je preduzeće koje prihoduje 1 000 000 evra dnevno u zemlji u kojoj ljudi zarađuju 200 evra mesečno. Svako suprotno mišljenje može vrlo lako da se ukloni.

Cepit:
Kako nisu mogli da naprave računicu da su mogli malo da snize cene i prodaju uslugu daleko većem broju ljudi nego da imaju 100, 200, 300, 1000 klijenata?

Što bi se mučili sa 1000 klijenata kad mogu sa 300 da zarade isto.

Cepit:
Tokom dužeg vremena to bi im se više isplatilo i ostali bi na istom mestu, ali, evo, uskoro će im pretiti konkurencija.

To razmišljanje je logično kada je u pitanju čovek koji, recimo, ima privatnu firmu pa razmišlja o dugoročnom interesu. Ovde je reč o ljudima koji vode jednu društvenu firmu ograničeno vreme i njih će biti na tom radnom mestu u narednih godinu-dve i apsolutno ih ne zanima šta će biti za pet, šest, deset godina. Njih zanima da za vreme za koje su oni na tom mestu maksimalno ostvare profit, jer će tako zadobiti neke poene i otići na neki drugi bolji posao. Nije to što su oni zli i nesposobni, već je takva priroda sredine u kojoj su se našli.

• Nacionalna politika informacionog društva u Srbiji (pdf)
• Deklaracija WSIS-a (pdf)
• Akcioni plan WSIS-a (pdf)