SADRŽAJ

Tema broja
JEZIK I INFORMACIONO-KOMUNIKACIONE TEHNOLOGIJE

Jezik i IKT - uvodnik urednika broja,
Tanja Milovanović

Uticaj informacionih tehnologija na srpski jezik,
Vlado Đukanović

Strukturisanje konverzacije u elektronskim ćaskaonicama,
Biljana Radić-Bojanić

Jezik u službi informacionih tehnologija i obratno,
Aleksandar Kavgić

Od rukopisa do interneta: kako su mediji uticali na engleski jezik,
Saskija Baumgardner, Kerolajn Kofman, Stefani Merer, Ketrin Pavic, Sara Stihelin

Prikaz knjige:
Jezik i internet, Dejvid Kristal

Katalog linkova

_______impresum________

e-volucija

Centar za proučavanje informacionih tehnologija
Beogradske otvorene škole
Masarikova 5/XII, Beograd

Odgovorni urednik
Nenad Golčevski

Uredništvo:
Tanja Milovanović
Iva Nenić
Nataša Radović
Milina Petrović

ISSN 1451-8112

Izdavanje ovog časopisa pomogli su fondacija
"Ulof Palme"
i
Ministarstvo kulture
Republike Srbije

STRUKTURISANJE KONVERZACIJE U ELEKTRONSKIM ĆASKAONICAMA
Biljana Radić-Bojanić, Filozofski fakultet, Novi Sad

Karakteristike jezika elektronskih ćaskaonica, koji umnogome liči na jezik svakodnevnih razgovora, velikim delom su rezultat okolnosti u kojima tekst nastaje, te je potrebno ukratko opisati sam proces elektronske komunikacije da bi se one u potpunosti razumele.

Izvestan broj ljudi istovremeno koristi program čiji se server nalazi na jednom kompjuteru. Lokacija kompjutera nije bitna, a program korisnicima omogućava da istovremeno komuniciraju kucanjem iskaza na tastaturi. Drugim rečima, program omogućava da sve ono što jedan korisnik otkuca na svom kompjuteru svi drugi dobiju i pročitaju koji trenutak kasnije, pod uslovom da su im kompjuteri dovoljno brzi i veza sa internetom dovoljno pouzdana. Korisnicima stoji na raspolaganju tastatura sa svim znakovima na njoj (slovima, brojkama, znakovima interpunkcije) i monitor na kome vide svoje i tuđe iskaze, poređane hronološkim redosledom. Bitno je reći da nije u pitanju redosled kojim su iskazi poslati na server, nego redosled kojim server iskaze šalje na kompjutere korisnikâ. Ovo čini komunikaciju nejednakom utoliko što korisnici kompjutera na bržim serverima poruke dobijaju brže, ne moraju da čekaju i prate razgovor onom brzinom kojom se ona zaista odvija, a korisnici sa sporijim kompjuterima ili kompjuterima na sporijim serverima mogu neko vreme i da ne dobijaju iskaze drugih, a kad ih dobiju, to može da bude niz od više desetina iskaza čije je prosleđivanje kasnilo.

Mnogo bitnija do tehničkih detalja jeste društvena interakcija, tj. promena i reorganizacija komunikativnih uloga sagovornikâ i njihovog međusobnog odnosa. U situaciji svakodnevnih razgovora svaki učesnik u jednom trenutku može da nosi ulogu govornika, dok su drugi učesnici slušaoci, a već sledećeg trenutka te se uloge menjaju, u skladu sa time ko govori. U elektronskim ćaskaonicama situacija je malo složenija, naročito zbog odsustva audio-vizuelnog kontakta. Učesnici se, u celini uzev, dele na dve grupe: na one koji aktivno učestvuju u razgovoru i time su istovremeno i govornici i slušaoci, i na one koji razgovor samo prate, a ništa ne pišu, i time imaju samo ulogu slušaoca. Svi aktivni učesnici istovremeno kucaju svoje iskaze i čitaju iskaze drugih, što za početnike predstavlja veoma komplikovan proces. Ovde je bitno napomenuti da učesnici ne čitaju sve iskaze sa jednakom pažnjom, nego samo prate iskaze vezane za temu koja njih interesuje i na koju oni odgovaraju sopstvenim iskazima. Iz ovoga se zaključuje da u svakom razgovoru koji se odvija u elektronskoj ćaskaonici može da se izdvoji nekoliko tema o kojima je reč i, shodno tome, nekoliko grupa sućaskača koji učestvuju u razgovoru o tim temama.

U spontanoj komunikaciji licem u lice, kao i u elektronskom ćaskanju, sama činjenica da se komunikacija odvija često je mnogo bitnija od informacija koje učesnici razmenjuju. One nisu od velike važnosti, niti je bitno da budu pouzdane i proverene. Ono što je bitno u ovoj vrsti komunikacije jeste odnos koji se razvija među sućaskačima, baš kao i odnos sagovornika u govorenoj komunikaciji. Fondakaro i Higins (1985: 87) tvrde da je cilj govorene komunikacije uspostavljanje kontakta među sagovornicima, čime se naglašava društveni aspekt komuniciranja, što opet u velikoj meri liči na ćaskaonice, u kojima izuzetno veliku ulogu igra izgradnja društvenih odnosa.

Kako kaže Tolmak-Lejkof (1982: 239), govorena komunikacija počiva na neposrednosti i spontanosti, emotivnoj neposrednosti, oklevanju, ponavljanju i povremenoj nejasnosti, a govor se smatra kolokvijalnim, punim topline i dobrim načinom da se prenesu osećanja. I po ovim karakteristikama, komunikacija u elektronskim ćaskaonicama veoma liči na govor, naročito zbog velike emotivne uključenosti, koja je neminovna. Drugim rečima, ćaskači izgrađuju stavove o temama o kojima je reč i o drugim ćaskačima sa kojima komuniciraju, brane svoja mišljenja, napadaju ona sa kojima se ne slažu i često se trude da ubede druge u ispravnost onoga što govore. Teme ne moraju da se odnose na bilo kakvu određenu oblast, nego jezik služi prvenstveno tome da se uspostave i održavaju odnosi među ljudima. U takvoj komunikaciji stiče se utisak da pravilâ nema, da vlada anarhija iznikla iz anonimnosti ćaskača, koji mogu da budu šta god hoće i kako god se predstave. Samim tim njihova odgovornost za napisane reči je smanjena, a sloboda izražavanja povećana. Ovo ponekad može da dovede do veoma nepoželjnih situacija u kojima se neki učesnici oslobađaju frustracija kroz veoma agresivno izražavanje, vređanje i omalovažavanje drugih. S druge strane, ista ta anonimnost može da pomogne onima koji su nevešti u kontaktima licem u lice da se oslobode, možda čak dožive transformaciju svoje ličnosti i u elektronskom ćaskanju pronađu način komunikacije u kome mogu da ostvare svoj puni potencijal, te značajno doprinesu virtuelnoj zajednici čiji su deo.

Preklapanje u govoru/pisanju i upadanje u red govorenja/pisanja i u situaciji svakodnevnog razgovora i u elektronskom ćaskanju ne smatra se nepristojnim. Ovde će, stoga, biti reči o formalnoj strani organizacije dijaloga u ćaskaonicama, tj. o redu i razmeni. Red predstavlja jedinicu društvene interakcije koju karakterišu tri osnovna elementa: sadašnji govornik, mesto prenosa i prelaza govora od jednog ka drugom govorniku naizmeni č no i kraj ( Savić 1993: 119), a razmena je dijaloška smena iskaza (Savić 1993: 61). Ove dve pojave vrlo su korisne u analizi raznih vrsta konverzacija, zato što otkrivaju šta se zaista dešava u nekim aspektima upotrebe jezika, tvrdi Fershueren (1999: 37). Iako u jeziku postoje neke institucionalizovane vrste konverzacija, kao, na primer, u učionici ili sudnici, koje od početka nameću određenu strukturu, veći deo razgovora je neformalne prirode i stoga podložan nižem stepenu strukturisanja i manjem broju pravila. Razmena koja se dešava u razgovoru otkriva nešto o onima koji razgovor vode, kao i o samom toku i procesu razgovora (Savić 1993: 119). Tako se razgovor može sastojati od neprijatnih tišina ili od mnogo preklapanja, što zavisi i od komunikacionih navika određene zajednice i od određene vrste konteksta (Verschueren 1999: 37). Osim toga, ovakva vrsta analize otkriva na koji način sagovornik bira sledećeg govornika i kako se odvija interpersonalna saradnja (Savić 1993: 120). "Konverzaciono je pravilo da u jedno vreme govori jedan govornik, a da sledeći govornik može preuzeti red govorenja nakon što ga prvi završi. Ovo pravilo ima psihološku realnost u činjenici da pažnja govornika ne može biti podjednaka ako bi se istovremeno govorilo i slušalo" (Savić 1993: 120). Do razmene u dijalogu dolazi na mestima na kojima se prirodno pravi pauza, kada govornik zastane da bi udahnuo ili kada više nema šta da kaže (Mey 1993: 271). Preuzimanje reda govorenja može se desiti i samoinicijativno, pa u takvim situacijama može doći do preklapanja, tj. situacije kada dva govornika govore uglas. Ovo se uglavnom može sprečiti raznim signalima, često neverbalne prirode, kojima sagovornici daju do znanja da obraćaju pažnju na ono što im se govori, ali i da oni sami imaju nešto da kažu. Neka istraživanja (Savić 1993: 121) pokazala su da su red, razmena, preklapanja i prekidanja govornika i kulturno uslovljena ponašanja, pa se stoga kroz prizmu date kulture ti postupci nužno vrednuju kao pristojni ili nepristojni.

Razgovori u elektronskim ćaskaonicama na prvi pogled krše većinu pravila i principa reda i razmene, zato što se može učiniti da je u pitanju samo niz nepovezanih iskaza, bez naročitog redosleda i smisla. Ponekad se u ćaskaonicama sa manjim brojem učesnika gde razgovor ima samo jednu temu čini da postoji struktura i da iskazi imaju svoj red, dok u ćaskaonicama sa većim brojem učesnika to ne izgleda tako (v. primer). Može se ipak reći da i dijalozi u ćaskaonicama imaju svoju strukturu i da i ovde funkcionišu principi reda i razmene, ali na neki drugi način. Na redosled iskaza u ćaskaonici utiče nekoliko faktora: brzina servera koji svaki učesnik koristi i brzina reagovanja samog učesnika (čitanje prethodnih iskaza, smišljanje vlastitog, kucanje i slanje u ćaskaonicu). Već je rečeno da zbog različitih brzina servera dolazi do toga da redosled iskaza nije isti na ekranima svih ćaskača, pa se zato može steći pogrešan utisak o tome ko je prvi šta rekao. Osim toga, brzina ćaskača igra veliku ulogu, pa oni koji su brži i iskusniji često su u prednosti, jer njihovi iskazi dominiraju razgovorom.

U primeru se vide mnoge karakteristike dijaloga u elektronskim ćaskaonicama: (1) veći broj učesnika (ukupno osam, obeleženi slovima A-H), (2) nekoliko isprepletenih tema (pozdravljanje, zadirkivanje, pijanstvo, traženje pesme na internetu), (3) nekoliko manjih grupa ćaskača koji međusobno komuniciraju (A i B, B i D, B i E, B i H) i (4) naizgled upadanje u red govorenja/pisanja.

(napomena: A - Cha0s, B - Michelle1, C - peter, D - rage, E - oBSeSSioN, F - Spectre, G - [RND], H - Tom, ? - ne zna se kome se obraća)

Na prvi pogled se vidi da <Michelle1> dominira razgovorom, jer ima najveći broj iskaza i najčešće stupa u komunikaciju sa drugima. Isprva se pozdravlja sa učesnikom po imenu <Cha0s> (redovi 1-9), zatim se zadirkuje sa učesnikom po imenu <rage> (redovi 9-20), pa je onda on i ostali zadirkuju da je pijana i da se zato tako ponaša (redovi 21-27). Ona menja temu i spomene da traži pesmu na internetu i ostali joj se pridruže u tom razgovoru (redovi 28-43). Na kraju <Michelle1> se pozdravlja sa <Tomom> (redovi 44-52). U toku tog dominantnog niza iskaza mogu da se pronađu i mikrorazgovori, kao kad <Spectre> pozdravlja <Rhondu> (red 31) ili kad se drugi učesnici obraćaju nekome od prisutnih, ali se na osnovu ovog redosleda iskaza ne može zaključiti kome tačno govore/pišu (redovi 25, 26, 34, 39, 40). Ovi mikro razgovori u situaciji elektronskog ćaskanja ne mogu se smatrati upadanjem u red govorenja/pisanja, pošto je to izuzetno česta pojava uslovljena programom za ćaskanje. Ovakve situacije liče na porodične večere ili žurke u toku kojih se nekoliko razgovora odvija istovremeno, gde svaka grupica ima svoju temu i ne smeta drugima.

U elektronskim ćaskaonicama teme se menjaju neprestano i nezaustavljivo, a svaki učesnik uglavnom traži i čita iskaze koji se odnose na ono što ga zanima. Može se desiti da taj isti ćaskač prati i druge teme, i ponekad i o tome nešto kaže, ali pitanje je u koliko istovremenih razgovora neko može da učestvuje, naročito zato što, osim u toj javnoj ćaskaonici, on može da održava i nekoliko razgovora u privatnima. Svaki učesnik ima priliku da nešto kaže i time doprinese komunikaciji, ali ostali ne reaguju isto na sve iskaze: neki iskazi pokreću žive i zanimljive razgovore, koji opet kasnije prerastaju u neke druge teme, dok drugi nisu dovoljno dominantni, zanimljivi ili inspirativni, pa ih učesnici ignorišu. Drugim rečima, svako ima pravo da nešto kaže, ali neće svaki iskaz izazvati iste reakcije. Brzina i inovativnost igraju ulogu tihog nadglasavanja sporih i dosadnih. Pored toga, veoma je značajna činjenica da ćaskači moraju brzo da reaguju, jer im iskaz može postati nebitan za datu temu ako zakasne, što takođe govori u prilog tvrdnji da se teme brzo menjaju. Oni takođe moraju da paze na dužinu svojih poruka, jer dugački i glomazni iskazi dovode prvo do dužeg kucanja, a zatim do zastoja na serveru. Sve ove činjenice utiču na to da se u elektronskim ćaskaonicama stvara nova struktura reda i razmene i da se dosadašnja shvatanja organizacije komunikacije moraju menjati i prilagođavati novom načinu komuniciranja.

Literatura:

Danet, B. (2001). Cyberplay . Berg. Oxford, New York .

Fondacaro, R. i Higgins, T. (1985). "Cognitive consequences of communication mode: a social psychological perspective." U: D. Olson, N. Torrance, A. Hildyard, (ed.). Literacy, Language and Learning . Cambridge University Press. Cambridge: 73-101.

Mey, J. (1993). Pragmatics. An Introduction . Blackwell. Oxford, Cambridge.

Savić, S. (1993). Diskurs analiza . Univerzitet u Novom Sadu. Filozofski fakultet. Novi Sad .

Tolmach-Lakoff, R. (1982). "Some of my favorite writers are literate: the mingling of oral and literate strategies in written communication." U: D. Tannen, (ed.). Spoken and Written Language: Exploring Orality and Literacy . Ablex Publishing Company. Norwood: 239-260.

Verschueren, J. (1999). Understanding Pragmatics. Arnold. London.