OD RUKOPISA DO INTERNETA
KAKO SU MEDIJI UTICALI NA ENGLESKI JEZIK?
Saskia Baumgartner, Caroline Kaufmann, Stefanie Mahrer, Kathrin Pavic, Sarah Staehelin
Abstrakt: U ovom apstraktu koncentrisaćemo se samo na tri najvažnije tačke razvoja medija. 1477. godine prvu knjigu u Engleskoj štampao je Vilijam Kakston (William Caxton). Ovaj događaj ima poseban značaj za standardizaciju engleskog jezika. Kakston je koristio dijalekt kojim se govorilo u oblasti Londona kao standard u pisanom engleskom jeziku. Oko 450 godina kasnije BBC je emitovao svoj prvi program. Spikeri na radiju, kao i kasnije na televiziji, govorili su jedino RP - Received Pronunciation, postavljajući to kao standard za govorni engleski. Danas RP predstavlja prestižni ili čak snobovski govor, a govori spikera na BBC-ju su vrlo različiti. Medij koji danas u velikoj meri menja jezik je internet. U kompjuterski posredovanim komunikacijama koriste se i pisani i govorni jezik i to uglavnom u elektronskoj pošti i čet sobama. Najzanimljivija karakteristika kompjuterski posredovanih komunikacija je upotreba skraćenica (npr. LOL - laughing out loud, - smejati se na sav glas, i smajlija, tj. emotikona. Ovim se na neki način jezik (pismo) vraća na svoju početnu tačku: izražavanje značenja slikama.
1. Uvod Jezik se neprestano menja. Jedne promene traju vekovima, a druge pak samo nekoliko godina, što se danas najjasnije vidi kroz jezik koji koriste mladi. Na jezik utiče mnogo faktora: klasa, društvo, razvoj nauke i političke okolnosti. Ipak, jedan od glavnih faktora su mediji. Od prvih zapisa pa do današnjeg internet jezika, mediji su imali ključni uticaj na jezik. U ovom radu daćemo pregled promena u jeziku koje su uslovili mediji od 8. pa do 21. veka. Krenućemo od prvih anglo-saksonskih zapisa, preko prve štampane knjige, prvih magazina, radija i televizije pa do interneta, i daćemo jasan uvid u to kako su različite forme medija menjale i oblikovale engleski jezik.
2. Zapisi Najranija forma zapisa u Engleskoj su anglosaksonski rukopisi. Oni su dragocen izvor za mnogo toga o anglosaksonskom svetu. Primer rukopisa "Beovulf" [1] pokazuje kako jedan takav rukopis može da pokrene naučnu diskusiju koja traje godinama.
Prvo ćemo objasniti kako su rukopisi nastajali, ko ih je pisao a ko posedovao. I na kraju, proučićemo uticaj rukopisa na engleski jezik.
2.1 Nastanak i posedovanje rukopisa
 Rukopisi su ispisivani na svinjskoj, telećoj ili kozjoj koži. Koža je morala biti dobro pripremljena pre nego što se iskoristi kao stranica za rukopis, a ta priprema je podrazumevala razvlačenje, brijanje i obradu kože kroz veoma dug i komplikovan proces. Kao proizvod ovog procesa dobijao se tanak list ili kožica na kojoj se moglo pisati. Rukopis se sastojao od nekoliko skupova na poseban način povezanih papira - papiri su bili labavo vezani kako bi se rukopis mogao lako razvezati i onda ponovo povezati pri kopiranju, tj. prepisivanju. Ovo je nažalost i povećavalo šanse da se delovi rukopisa izgube. (Herrington, 2004).
Tekstove su ispisivali pisari a priroda i namena tih tekstova je raznolika; između ostalog prepisivana su i dela Cicerona i Plinija (Brown, 2002c). Ali, najviše su se prepisivala, naravno, jevanđelja. Monasi su obučavani da lepo ispisuju slova, a neki od njih su bili i sjajni ilustratori. Rukopisi su ukrašavani slikama i ornamentima koji su bili usklađeni sa tekstom. Razlozi za veliku vrednost rukopisa su očigledni: s jedne strane bilo je izuzetno teško napraviti stranice za ispisivanje, a s druge, mastilo i boje za crtanje za tzv. iluminirane rukopise bili su veoma skupi. Ove skupe rane knjige su bile dostupne jedino izuzetno bogatim ljudima, a u srednjem veku to su bili plemstvo i sveštenstvo. Često bi plemić bio mecena (donator), što je obavezno značilo da je on platio izradu rukopisa, ali ne i da ga je kupovao za sebe. Radije bi ga poklonio manastiru (Brown, 2002b). 2.2 Pismenost Ukoliko realno sagledamo ko je izrađivao i posedovao rukopise, jasno je da oni nisu mogli da imaju veliki uticaj na jezik. Rukopisi su bili dobro koje je bilo u posedu male grupe ljudi. Većina ljudi nije umela ni da čita ni da piše. Čak ni učeni ljudi nisu umeli sve da čitaju i pišu, kako tvrdi Majkl Braun iz Britanske biblioteke: "[...] u vreme kad je produkcija knjiga bila manuelna aktivnost, 'pismenost' nije nužno podrazumevala umenje pisanja; dela su mogla biti diktirana kompetentnim prepisivačima i to čak i od strane najuglednijih učenih ljudi srednjeg veka." (Brown, 2002b). To ukazuje da čak i u krugovima gde su rukopisi bili široko distribuirani vlasnici rukopisa nisu nužno znali i da ih čitaju. Ova činjenica je zanimljiva s obzirom na to da smanjuje, po savremenim standardima, broj pismenih ljudi toga doba, čime se dodatno smanjuje i mogući uticaj rukopisa na tadašnji jezik. 2.3 Uticaj na jezik Jezik na kojem su pisani rukopisi nije bio standardizovan. Čak su i pisari pisali na sopstvenom dijalektu s obzirom na to da tada nije bilo ni govora o standardizaciji engleskog jezika. Tako je monah sa severa Engleske pisao potpuno drugačije od monaha iz Kornvola. Sve dok nije izmišljena štampa, jezik nije bio standardizovan (nije bilo potrebe za standardizacijom jezika). Jedna stvar je u vreme rukopisa ipak bila standardizovana: upotreba velikih i malih slova. Generalno gledano, anglosaksonski rukopisi su bili pisani malim slovima - minuscules, dok su velika slova - majuscules, bila rezervisana za "značajne" reči. To su svete reči (nomina sacra), one koje se odnose na Boga ili Bibliju. Ovo je vodilo i ka današnjoj upotrebi velikih slova. (Herrington, 2004). Ipak, rukopisi nisu imali toliki uticaj na jezik koliki su imali na razvoj anglosaksonske kulture. Prelepo iscrtani i ispisani rukopisi imali su uticaj na način na koji se u Engleskoj percipirala reletivno nova hrišćanska crkva. Ovo je bio i glavni razlog zbog kojeg su tradicionalni ornamenti ili slike inkorporirani u rukopise, čineći tako da ljudi osećaju kao da već nešto znaju o jevanđelju. Stara znanja o medicini, astronomiji i kalendaru, koja su ranije prenošena usmeno (sa kolena na koleno), mogla su sada biti sačuvana za budućnost. Različiti faktori doveli su do visoko razvijene kulture u Britaniji. 3. Uticaj štampe na engleski jezik Izum štamparske prese doveo je do značajnijih promena u engleskom jeziku. Prvo će biti izneta kratka istorija početaka štampe, a potom diskusija o njenom uticaju na engleski jezik. 3.1 Kratka istorija štampe  Štampa je postojala i pre nego što je Gutenberg štampao svoju čuvenu Bibliju. U Aziji i Evropi daske i ploče su se koristile za štampanje na tkanini ili papiru. Slova su morala biti izrezbarena u drvetu, za šta je trebalo dosta i vremena i para. Gutenberg je poznat kao izumitelj štamparske prese. Oko 1450. došao je na ideju da upotrebi pokretne modele. Pokretni modeli su bili korišćeni u Kini još od početka 11. veka, ali su oni pravljeni od gline. Gutenberg je koristio metal za modele i primenjivao ih je na drugačiji način. Godine 1455. u Majncu je štampana Gutenbergova Biblija. Gutenbergu je bilo potrebno dve godine da je završi (Gareth, 1997).
Vilijam Kakston se smatra prvim engleskim štamparem. Rođen je između 1422. i 1424. u Kentu, a između 1444. i 1449. odlazi u Briž. Briž je tada bio bogat, trgovački grad u Belgiji. Od 1462. do 1470. Kakston je bio upravnik Engleskog sektora za trgovinske poslove. Negde u to vreme počeo je da prevodi "The Recueyell of the Historyes of Troye" sa francuskog na engleski. Od 1471.do 1472. živeo je u Kelnu, gde je izučio štamparski zanat. Iste godine se vraća u Briž i konstruiše svoju štamparsku presu. Na ovoj presi je i štampana prva knjiga u Engleskoj. (Hellinga 1999: 65-68). Krajem 1475. ili početkom 1476. vratio se u Englesku u Vestminster, gde je i nastavio da se bavi štampom. Samo godinu dana kasnije štampana je i prva knjiga na engleskom tlu. Kakston je bio vrlo cenjen zbog pažljivog uređivanja izdanja i prevoda. Pošto je znao strane jezike (danski, francuski, latinski), sam je preveo mnoga dela. Tokom svog života preveo je preko stotinu knjiga [2]. 3.2 Uticaj štampe na engleski jezik 3.2.1 Lingvistička situacija Kad je Kakston počeo da se bavi štampom u 15. veku, suočio se sa činjenicom da još uvek ne postoji standardna forma engleskog jezika. To je bio kraj srednjoengleskog doba (Middle Englishperiod). Već oko 100 godina ranije francuski jezik je izgubio status prestižnog jezika. Godine 1399. na engleski tron je došao prvi kralj kojem je maternji jezik bio engleski - kralj Henri IV. Izbacivanje francuskog jezika je bilo i iz političkih razloga: od 1337. Francuska i Engleska bile su u Stogodišnjem ratu. Štaviše, Engleskoj je bio i potreban jezik administrativne namene, koji je mogao da razume svako, a ne samo uska elita (Culpeper 1997: 69). Latinski je korišten kao jezik nauke, ali i ovo polje preuzima engleski jezik krajem srednjoengleskog doba (Schiltz, 2004). 3.2.2 Novi standardi Kakstonova želja za standardizacijom jezika imala je i ekonomsku pozadinu. Štampanje knjiga na različitim dijalektima bilo je skupo, tako da je morao da odabere dijalekt koji je lako mogao da razume veliki broj ljudi, a istovremeno i da bude prestižan. Dijalekt koji je zadovoljavao oba uslova bio je istočni midlandski (East Midland). Njime se govorilo u oblasti (trianglu) najuticajnijih gradova: Londona, Oksforda i Kembridža. Ovaj novi standard je nazvan sudski standard (chancery standard). To je bila varijanta koju su koristili pisari u sudu ili vladi. Uglavnom se zasnivala na londonskom dijalektu sa elementima centralnog midlandskog. Za knjige koje je štampao Kakston je manje-više usvojio ovu varijantu. Vidimo da je formiranje široko prihvaćenog standarda engleskog jezika bilo rezultat različitih faktora. Jasno je da Kakston nije definisao standarde engleskog jezika, ali time što je forsirao određenu varijantu on je inicirao proces standardizacije engleskog jezika (Culpeper 1997: 69). 3.2.3 Sistematizovanje engleskog jezika Za uspostavljanje standarda engleskog jezika u 16. veku od većeg je značaja pojava rečnika, gramatika i udžbenika za transkripciju. Maršal Makluan (Marshall McLuhan) tvrdi: "Štampa je izmenila ne samo spelovanje i gramatiku nego i akcenat jezika, a učinila je da postoji i loša gramatika " (McLuhan 1962: 231). 3.2.4 Društvene dimenzije Izum štampane prese uticao je ne samo na engleski jezik nego i na društvo u celini. Štamparska presa je omogućila da se produkuje mnogo veći broj knjiga i smanjila je cenu kopije. Više ljudi je moglo da priušti sebi knjigu. Čitanje nije bilo više ograničeno samo na sveštenstvo i najviše društvene slojeve. Krajem 15. veka nepismenost je bila velika. Niža cena knjiga povećala je broj pismenih među nižim klasama i ženama (Schiltz, 2004). 4. Novine i štampa Ovo poglavlje je posvećeno štampi i jeziku koji se koristio u novinama. Kreće se od prvih novina koje su objavljene na engleskom pa preko razmatranja jezika koji je korišten u različitim novinama i koji su faktori bili odgovorni za ove razlike. 4.1 Nastanak novina U 17. veku prvi put su objavljene novine u Engleskoj. Vikli njuz ( Weekly News) npr. počele su ne baš redovno da izlaze od 1662. a London gazet ( The London Gazette) prvi put je izašao 1666. Kasnije su počele da izlaze i novine u SAD. Boston njuzleter ( Boston Newsletter) prvi put je štampan 1704. a Njujork gazet ( The New-York Gazette) 1725. U poređenju sa razvojem štampe u evropskim zemljama progres u Britaniji i SAD je bio neuporedivo veći. Po Dejvidu Kristalu (David Crystal) osnovni razlog za ovu razliku leži u činjenici sa su se "u prvim decenijama 17. veka u nekoliko evropskih zemalja objavljivale novine, ali cenzurisanje, porezi, ratovi i drugi slični razlozi nisu doveli do većeg razvoja" (Crystal 1997: 83). Takođe i u Britaniji je cenzurisanje ograničavalo sadržaj štampe sve do kraja 17. veka. U 19. veku došlo je do mnogo dinamičnijeg razvoja novinske produkcije "zahvaljujući uvođenju nove štamparske tehnologije i novih metoda masovne proizvodnje i transporta" (Crystal 1997: 83). Ove nove metode proizvodnje dovele su do nastanka nezavisne štampe posebno u SAD. Godine 1850. u SAD je izlazilo 400 dnevnih novina, a do kraja 19. veka taj broj je bio blizu 2000. Sa uzdizanjem senzacionalistčke štampe zarade su rasle i uzdigla su se prava novinska carstva. Najpoznatije novine ove vrste u Britaniji izašle su prvi put 1896: Dejli mejl (The Daily Mail). Od tog vremene štampa na engleskom jeziku dominira na prodajnim mestima širom sveta. Time je engleski jezik ustanoveljen kao jezik vesti. Ovaj razvoj je pojačan i "razvojem načina na koji su se sakupljale vesti". (Crystal 1997: 84). Pedesetih godina devetnaestog veka glavne novinske agencije jačaju posebno nakon što je izumljen telegraf. Osnivanjem Njujork asosiejted presa ( New York Associated Press) 1856. i Rojtersa (Reutersa) - koji je osnovao Paul Julijus Rojter (Paul Julius Reuter) 1851. u Ahenu, a kasnije prebacio u London - "veliki broj informacija koji je bio prenošen kroz telegrafske žice su bile engleske" (Crystal 1997: 84). Kako su agencije bile sa engleskog govornog područja, engleski postaje najznačajniji jezik za prikupljanje informacija u međunarodnoj štampi. Takođe treba uzeti u obzir da čak i male zajednice imaju sopstvene novine koje se bave pitanjima i temama lokalne zajednice. "One su igrale veliku ulogu u formiranju identiteta lokalne zajednice." (Crystal 1997: 84) Tako, novine nisu bile samo internacionalni medij nego i medij lokalne zajednice i objavljivane su i na maternjim jezicima ovih zajednica. 4.2 Jezik novina Sledeće pitanje se nameće: koje su osobine jezika kojim se pisalo u novinama? Prema Dejvidu Kristalu poseban stil jezika novina ne postoji. "Mediji su reflektovali sve aspekte ljudskog stanja i učinili da javnosti postane dostupan veliki broj stilova jezika, koji se već negde koriste - kako oni vezani za religiju, politiku, nauku, literaturu, tako i oni koji ukazuju na različite aspekte konverzacije (npr. diskusija, intervju, debate, argument, pismo)". (Crystal 1995: 380) Drugim rečima, novine su prilagođavale svoj jezik temi koju su obrađivale. Tako naučni magazin kao što je Nešenel džiografik ( The National Geographic) koristi naučni stil jezika. Međutim, novine ne samo da su prilagođavale jezik temi nego i publici koju su želeli da privuku. Tako su tabloidi kao što je San (The Sun) pisani jednostavnim jezikom sa istaknutim naslovima i velikim brojem slika. San je namenjen radničkoj klasi i torijevcima [3], a ozbiljnije novine kao sto su Gardijan (Guardian) i Tajms (Times) namenjene su levičarskim, srednjim slojevima društva, laburistima. (Reah 1998: 35). "Veliki broj tabloida kao što je britanski San pokriva drugačije teme od elitnih novina kakve su Tajms ili Indipendent (Independent). Ipak, očigledniji su kontrasti u prezentaciji. "'Popularni' i 'kvalitetni' britanski dnevnici u potpunosti se razlikuju po pitanju dizajna, tipografije, upotrebe fotografije i drugih vizuelnih tehnika." (Bell 1991:104). Sledeći navedeno, jezik kao i izgled novina odslikavaju društvenu grupu kojoj su novine namenjene i koja ih čita. Novine i njihov jezik takođe reflektuju kulturne vrednosti zemlje. "Štampani mediji različitih zemalja ili kultura razlikuju se na više načina." (Reah 1998: 54). Kroz jezik su izražene i određene kulturne vrednosti. "Npr. ukoliko određena kultura ima malo poštovanja za različite grupe, koncepte ili verovanja, onda i jezik kojim se izražavaju ideje ovih društvenih grupa, koncepata ili verovanja oslikava takav stav." (Reah 1998: 55). Ako novine npr. pišu o osobama koje su fizički ometene, o njima pišu kao o "hendikepiranima" ili još specifičnije "slepima" ili "bogaljima". Time ih označavaju po njihovom invaliditetu. Upotreba ovih termina oslikava koji stav društvo ima prema ljudima sa invaliditetom. "Mnogi ljudi sa invaliditetom su vrlo nezadovoljni ovom vrstom žigosanja. Oni odbacuju termin "ometeni", a preferiraju termin "različitih mogućnosti". (Reah 1998: 54). Jezik izražava i ističe stavove kao što su ovi jer novinski tekst operiše unutar sistema vrednosti određene kulture. Sledeći izneto, ne postoji nešto što možemo nazvati tipičnim novinskim jezikom. Jezik koji se koristi u štampanim medijima je prilagođen čitaocu i reflektuje vrednosti određene kulture. Ove vrednosti, a zajedno s njima i jezik, menjaju se tokom vremena. Tako se, takođe, menja i jezik koji se koristi u štampanim medijima. 5. Emitovanje televizijskog i radio programa Svi istraživači se slažu sa tvrdnjom da su danas mediji veoma uticajan žanr. Npr. Milroj tvrdi da su mediji uspešni u uvođenju inovacija i širenja novih idioma, ali televizija ne može da natera ljude da ih usvoje. (Bauer 1994:7-8). Štaviše, veliki broj ljudi usvaja način govora koji čuje na televiziji. Milroj u studiji koja se bavi radničkom klasom u Severnoj Irskoj tvrdi da je govor žena koje su često kod kuće same bliži standardnom govoru nego govor žena koje dosta vremena provode sa rodbinom. Te žene koriste više lokalizama i nestandardnih varijanti govora (Romaine 2000:84). Stoga, jezik kojim se govori na TV-u ili radiju ima uticaj na društvo. Jezik koji je prisutan u medijima se koristi za prenošenje poruka. Ipak on se koristi na drugačiji način nego u normalnoj konverzaciji licem u lice s obzirom na to da ne postoji interakcija između pošiljaoca i primaoca informacije. Tako recepijent nema priliku da prekine govor pošiljaoca. Lingviste jako zanima na koji način se jezik medija menja u društvu i kako on utiče na isto društvo. U sledećem poglavlju biće objašnjeno kako se jezik koristi u medijima, posebno iznošenju vesti. Ali pre nego što se detaljnije pozabavimo time sledi kratak opis početaka britanskog emitovanja TV i radio programa. 5.1 Stvaranje BBC-ja (British Broadcasting Company)  Istorija britanskog TV i radio emitovanja započinje 1919. godine eksperimentalnim programom. Godine 1922. šest radijskih magnata i nekoliko drugih manjih kompanija formira BBC. Na početku je BBC imao monopol u emitovanju. Zarada ove kompanije je bila relativno mala jer se uglavnom finansirala kroz novčane nadoknade za licence koje su plaćali distributeri radija, kasnije televizije, a ne kroz oglašavanje. Prvo radio emitovanje bilo je 14. novembra 1922. U narednom periodu program je bio poprilično ograničen između ostalog i zbog činjenice da je vlada strogo kontrolisala BBC s ciljem sprečavanja bilo kakvog kontroverznog programa. Džon Rit (John Reith) je bio prvi direktor BBC-ja. Njegov cilj je bio da emituje programe koji obrazuju, informišu i zabavljaju slušaoce (Cain 1992:9-12). Godine 1927. BBC - Britanska radio-difuzna kompanija (British Broadcasting Company) preimenovana je u Britansku radio-difuznu korporaciju (British Broadcasting Corporation) . Posle izuma televizije BBC je bio odgovoran i za programe koje prikazuje na ovom novom mediju. Samo je jedan televizijski kanal postojao u Britaniji do 1955. i samo tri radio servisa 1967. (Willis et al. 1992:422). Da bi dostigao današnji status, BBC je pretrpeo mnoge promene koje se odnose na program, politiku oglašavanja, monopol i uvođenje novih televizijskih i radio kanala (Willis et al. 1992:425-428).
5.2 Mediji i standardni engleski izgovor - RP (Received Pronunciation) Mediji nikad nisu bili toliko uticajni koliko su danas. Veliki broj ljudi provodi dosta vremena ispred televizora i verovatno tako više čuju jezik nego u konverzaciji. Shodno tome može se reći da se na društvo utiče više jezikom koji se pojavljuje u medijima. Tako se npr. u Molrojevoj studiji Belfasta u petom poglavlju govori kako na žene deluje televizija. Ali i jezik koji se koristi na ovom mediju utiče na društvo na drugačiji način. To je postalo očigledno kroz stalne javne žalbe zbog jezika koji se koristi u medijima (Bell 1991:1-3). Tako ljudi očekuju da spikeri na televiziji i radiju govore standardnim engleskim jezikom (RP). Do nedavno, BBC je zapošljavao jedino spikere koji su govorili RP-jem (Leitner 1983:32). Međutim, danas RP nije više prestižan, i drugi akcenti se mogu čuti na TV-u (Culpeper 1997:74). Na početku je BBC imao i Nadzorni komitet za engleski jezik, koji je propisivao izgovor - kako da se izgovoraju reči koje su problematične za izgovor (Leitner 1983:32). Zato ne iznenađuje žaljenje gledalaca i slušalaca na spikere koji ne govore RP-jem. Ipak, ovakva kritika je neprimerena u ovom slučaju s obzirom na to da se zasniva na subjektivnoj tački gledišta, koju vrlo lako potire činjenica da se i standardizacija jezika menja. Svojevremeno ispravno je bilo reći: 'Our father which art in heaven', a danas: 'Our father, who is in heaven'. Standardne varijante su se menjale, a to će se dešavati i u budućnosti. Svi živi jezici prolaze kroz promene. Labov ovo označava kao princip usklađivanja (Bauer 1994:2-7). 5.3 Vesti i jezik Na TV-u kao i na radiju vesti su od posebnog značaja. Na njih se gleda kao na žanr koji je bitan za uspostavljanje standarda jezika u medijima. Vesti su ozbiljan biznis kao i jezik koji se koristi u ovom žanru (Bell 1991:1). Suprotno većini interakcija licem u lice, taj jezik ne proizvodi pojedinac iz medija nego u procesu učestvuje mnogo lica. Novinari, urednici i spikeri su samo deo produkcije same vesti (Bell 1991:33). Njihov posao je da se od različitih fragmenata vesti kreira koherentan i razumljiv tekst. Jedan od načina koji se koristi u oko 20% BBC-jevog saopštavanja vesti je izveštavanje (posredni govor). On se koristi kao zamena ili dodatak za vanlingvističu sitiaciju, npr. vizuelni efekat kakav imamo recimo u intervjuima. Štaviše, cilj je da se integriše "medij kao spoljni izvor u formu koja odgovara ideološkom okviru institucije medija" (Leitner 1983:111). Ovo znači da je BBC-jevo izveštavanje standardizovano tj. izveštaj treba da odgovara određenoj formi, zbog čega se vest mora na poseban način obraditi, drugačije od načina na koji bi se recimo ona saopštila u svakodnevnom govoru. Novinarsko izveštavanje stvara i neku vrstu impresije distanciranja novinara od vesti koju saopštava neutralnim i činjeničnim sagledavanjem situacije. (Leitner 1983:112). Posebna priča je upotreba deiktičkih izraza - reči kao što su ja, ti, ovo, ono, danas itd., u jeziku vesti, što može biti problematično. Ova vrsta govora je primerena i pogodna kada sagovornici komuniciraju licem u lice. Međutim, danas, sa upotrebom savremene tehnologije kao što je televizija, pošiljalac i primalac informacije nisu nužno na istom mestu. Štaviše, upotrebom video-traka vremenska dimenzija je promenjena. Npr. neko može da snimi vesti danas a da ih pogleda sutra. U tom slučaju reč danas nije više ispravna. (Goodman et al. 1996:33). 5.4 Izgledi Kao zaključak se nameće činjenica da izgleda da ljudi nikad nisu bili toliko sitničavi po pitanju engleskog jezika kao danas, upravo zahvaljujući medijima. Najviše govora (i jezika) koje ljudi čuju dolazi sa televizije ili radija, budući da veliki deo vremena provode ispred TV-a. Oni očekuju da u vestima čuju standardni engleski jezik i zato BBC upravo upotrebom različitih varijanti engleskog jezika privlači pažnju. Treba naglasiti da je veliki broj ljudi uključen u produkciju vesti i koliko upotreba različitih formi govora kao što je deiktičko izražavanje u medijima može biti problematično. S obzirom na to da je televizija relativno novi medij, do poboljšanja može doći u budućnosti. Kao primer može se navesti i činjenica da će biti formirani i novi kanali i da će sa njima izaći na videlo i nove forme jezika. 6. Kompjuterski posredovan jezik 6.1 Kratka istorija kompjutera Krajem 70-ih godina prošlog veka prvi PC se pojavio na tržištu. Za mnoge ljude epl II je prvi 'istinski pravi PC'. On je prvi imao grafiku u boji, čitač flopi diska ali i čitač za audio-kasete. Sledeća ključna tačka u istoriji PC-ja je komodor 64 iz 1982. Bio je lakši za korišćenje od epla II, jeftiniji i ujedno najprodavaniji PC u tom periodu. Već tada je bilo jasno da će PC postati deo ljudske svakodnevice, ako ne svih ljudi, onda bar ljudi iz bogatijih zemalja. Sledeći veliki korak u istoriji kompjutera došao je sa internetom. Izum svetske mreže WWW - World Wide Weba, početkom devedestih omogućio je svima da budu onlajn. PC-jevi i internet imaju bitnu ulogu u pisanoj korespondenciji, čitanju vesti ili članaka, četovanju sa drugim ljudima. Najveći broj stvari za koje koristimo kompjuter ima veze sa čitanjem ili pisanjem, sa komunikacijom i (elektronskim) jezikom. Stoga ne treba da bude iznenađujuće što se sa upotrebom PC-ja i interneta menja i jezik. 6.2 Komunikacije kompjuterom Komunikacije kompjuterom (COMPUTER MEDIATED COMMUNICATION) označavaju ljudsku komunikaciju uz pomoć kompjutera (Herring 1996:Uvod). Najuobičajenija je pisana forma ove vrste komuniakcije. Najpopularniji od pisanih formi su svima blizak imejl i čet. Kada govorimo o ovom obliku komunikacije, nameće se pitanje da li on ima više veze sa govornim ili pisanim jezikom. I ne samo da je lingvistima jasno nego i tinejdžerima koji prvi put četuju da se u komunikaciji kompjuterom ne koristi jezik knjiga nego jezik sličniji govornom jeziku. 6.2.2 Sličnosti jezika komunikacije kompjuterom sa govornim i pisanim jezikom Postoji mnogo studija koje pokušavaju da odgovore na pitanje da li je jezik u komunikaciji kompjuterom sličniji pisanom ili govornom jeziku. U jednom delu studije Simeona Jejtsa (Simeon Yates) [4] poredi se upotreba ličnih zamenica u jeziku komunikacije kompjuterom, pisanom i govornom jeziku, jer se "glavne razlike između govornog i pisanog jezika ogledaju u odnosu prema sebi i drugom" (Herring 1996:40). Rezultati su pokazali da je sveukupna upotreba zamenica u jeziku komunikacije kompjuterom bliža pisanom jeziku, a proporcionalna upotreba svakog tipa zamenica ponaosob pokazuje više sličnosti sa govornim jezikom. U svakom slučaju ne može se dati jasan odgovor, u komunikaciji kompjuterom koriste se i pisani i govorni jezik. Najjednostvaniji način da se nađu sličnosti sa pisanim ili govornim jezikom je ne studija nego direktan uvid u imejl ili čet sobu, a odgovori su onda očigledni. Ono što je jasno jeste da se komuniakcija kompjuterom zasniva na tekstu kao što je i pisani jezik. Još jedna sličnost sa pisanim jezikom je da ne može niko da vas prekine, što je slučaj u govoru. Uvek može da se dovrši ono što želite da saopštite. Naravno da postoje različiti tipovi pisanog i govornog jezika, a jezik u komunikaciji internetom bi mogao da se označi kao mnogo ličniji, čime je sličniji govornom jeziku. Postoje neki načini i efekti koji se koriste u jeziku na kompjuteru, posebno u četovima kako bi se podržala ova lična i govoru slična atmosfera. Npr. crtice i tačke se koriste da bi se označila pauza, velika slova i uzvičnik koriste se da se nešto naglasi. Takođe, postoje i efekti za imitaciju zvuka, npr. zvona: ding dong ili pak smeha hahaha. Takođe nije neuobičajeno ni da se koriste efekti koji podražavaju gest, npr. kad sagovornici u četu hoće da simuliraju rukovanje ili grljenje, oni dodaju *shakes hands* ili *hugs* svojim porukama (Herring 1996:56-60) 6.2.3 Pomoćni alati u komunikaciji na kompjuteru Dosad smo utvrdili da se jezik posredovan kompjuterom koristi alatima i pisanog i govornog jezika i ne može se jasno vezati za jedan ili drugi. Ali on ima i samo sebi svojstvene osobenosti. Najpoznatiji je verovatno po skraćenicama. Ljudi kojima čet nije blizak mogli bi da imaju problema da razumeju mnogo skraćenica koje se koriste u četu. Tako npr. lol označava laughing out loud (glasan smeh) ili IMHO, znači In My Humble Opinion (po mom skromnom mišljenju). Za komunikaciju na kompjuteru je takođe tipična upotreba emotikona (eng. emotion + icon), koji se koriste da bi se prikazale emocije uz pomoć nekoliko karaktera. Najčešći emotikon je tzv. smeško ili smajli :-), koji označava osmeh. Skraćenice i emotikoni su od istinske koristi u neformalnoj imejl komunikaciji, četovanju ili odnedavno u SMS-porukama. I jednim i drugim se saopštava ono što se želi iskazati: misao ili osećanje - ali minimumom upotrebljenih karaktera. Na ovaj način se štedi vreme, prostor, čak i novac ako imamo na umu ograničeni broj karaktera koji možemo da koristimo u SMS-porukama. 7. Zaključak Rukopisi, koji su predstavljali prve zapise govornih dijalekata, izum štampane prese, koji je uzrokovao i postavljanje standarda za engleski jezik, novine i telegraf, koji su ustoličili engleski jezik kao jezik informisanja (vesti), radio i TV emitovanje i BBC, koji su izneli RP kao standardnu varijantu engleskog jezika i konačno engleski koji je izmenio jezik pojednostavljenjima reči i upotrebom emotikona da bi se naglasilo raspoloženje - pošto smo sve ovo naučili i videli kako se komunikacija među ljudima menjala kroz vekove, lako je uočiti da je nužno da se jezik menja u ovakvim okolnostima. Veoma interesantna tema ove diskusije je kako se engleski jezik uprostio. Celokupan jezik je prvobitno krenuo kao veoma kompleksan sistem odstupanja i slučajnosti. Sa štampom, radiom, TV-om i internetom on je u nekim aspektima redukovan na ono odakle je i počela pismenost: crtanje slika da bi se predstavilo značenje. 8. Reference Bauer, Laurie. 1994. Watching English Language. An Introduction to the Study of Linguistic Change in Standard Englishes in the Twentieth Century. New York: Longman Publishing. Bell, Allan. 1991. The Language of News Media. Oxford: Basil Blackwell Ltd. Brown, Michelle. 2002. An Introduction to Anglo-Saxon Manuscripts a. Anglo-SaxonEngland and the Book. (http://www.fathom.com/course/10701049/session1.html). [28-05-2004]. Brown, Michelle. 2002. An Introduction to Anglo-Saxon Manuscripts b. Reading andWriting the Manuscripts. (http://www.fathom.com/course/10701049/session1.html). [28-05-2004]. Brown, Michelle. 2002. An Introduction to Anglo-Saxon Manuscripts c . Spiritual and Secular Worlds. (http://www.fathom.com/course/10701049/session3.html). [28-05-2004]. Cain, John. 1992. The BBC: 70 Years of Broadcasting . London: British Broadcasting Corporation. Crystal, David. 1995. The Cambridge Encyclopaedia of the English Language . Cambridge: Press Syndicate of the University of Cambridge. Crystal, David. 1997. English as a Global Language . Cambridge: Press Syndicate of the University of Cambridge. Culpeper, Jonathan. 1997. History of English . London: Routledge. Gardham, Julie. 2004. http://special.lib.gla.ac.uk/exhibns/printing/, [31-5-2004] Goodman, Sharon, and David Graddol. 1996. Redesigning English. New texts, new identities. London: Routledge. Hellinga, Lotte. 1999. The Cambridge History of The Book in Britain III. Printing. Ed. By Lotte Hellinga et al., 65-107. Cambridge: Cambridge University Press. Herring, Susan C. 1996. Computer-Mediated Communication: Linguistic, Social and Cross-Cultural Perspectives . Amsterdam, Philadelphia. Herrington, John. 2004. A Brief Background in Old English Manuscripts (http://www.georgetown.edu/labyrinth/subjects/mss/oe/msguide.html). [28-05-2004]. Jucker, Andreas H. 2000. History of English and English Historical Linguistics . Stuttgart: Ernst Klett. Leitner, Gerhard. 1983. Review article: International Journal of the Sociology of Language. Language and Mass Media. Volume 40. Amsterdam: Mouton Publishers. 107-21. McLuhan, Marshall. 1962. The Gutenberg Galaxy. Toronto, Buffalo, London: University of Toronto Press. Reah, Danuta. 1998. The Language of Newspapers . London/New York: Routledge. Romaine, Suzanne. 2000. Language in Society. An Introduction to Sociolinguistics. New York: Oxford University Press. Schiltz, Guillaume. 2004. eHistLing - Modern English (http://www.ehistling.meotod.de/01_lec6.php) [27-5-2004]. Willis, Edgar E., and Henry B. Aldridge. 1992. Television, Cable, and Radio. A Communications Approach. New Jersey: Prentice Hall, Inc. Ward, Gareth. 21-4-1997. (http://www.dotprint.com/fgen/history1.html). [30-5-2004]. William Caxton. 2004. (http://www.bbc.co.uk/history/historic_figures/caxton_william.shtml). [31-5-2004]. OED. 2004. (http://dictionary.oed.com). Oxford University Press.[13-6-2004] [1] U Britanskoj biblioteci nalazi se jedini srednjovekovni rukopis anglosaksonske epske poeme Beovulf , koja datira iz ranog 11. veka. Beovulf je elegijski ep o avanturama Beovulfa, skandinavskog heroja. Nepoznato je kada je i ko ispevao poemu a jedini rukopis koji postoji je izvor velikog razmimoilaženja među naučnicima. Neki smatraju da je postojeći rukopis original, dok su drugi kategorično protiv takvog stava. Takođe, neki naučnici smatraju da je rukopis pre iz 9. nego iz 11. veka [2] http://www.bbc.co.uk/history/historic_figures/caxton_william.shtml [3]Torijevac je nadimak koji je između 1679. i 1680. dat onima koji su bili protiv oduzimanja prava na krunu Džejmsu, vojvodi od Jorka (rimski katolik). Međutim, od 1689, ime je označavalo pripadnike jedne od dve najveće parlamentarne stranke prvo u Engleskoj a kasnije i u Velikoj Britaniji. Glavni oponenti su im Laburistička partija, politička partija koja brani interese radnika. Formirala je 1906. federacija sindikata i savetodavnih političkih tela da bi obezbedili predstavnike radničke klase u parlamentu. (OED online). [4] See: Yates, Simeon J.: Oral and Written Linguistic Aspects of Computer Conferencing: A Corpus Based Study in Herring: 1996. 29-46 |
