UTICAJ INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA NA SRPSKI JEZIK
Mr Vlado Đukanović
 Već u naslovu ovoga teksta mogli smo se poigrati sa jednim uočljivim uticajem informacionih tehnologija na srpski jezik. Uz malo nepažnje, naslov je mogao glasiti i ovako: IT uticaj na srpski jezik . No, vratićemo se ovom problemu kasnije.
Više nema sumnje da informacione tehnologije menjaju svet. Više nema sumnje da promenjeni svet traži promenjeni jezik. I promene u jeziku se dešavaju, bar što se srpskog jezika tiče, onako kako su se dešavale vekovima pre no što su na istorijsku scenu stigle informacione tehnologije - bez ikakve kontrole. Postoji, međutim, jedna bitna razlika. Jezičke promene nekada su bile razvučene kroz vreme, trajale su decenijama i vekovima. Informacione tehnologije su, u određenom smislu, ubrzale vreme i nagomilane, a nefiltrirane promene učinile dostupnim neuporedivo većem broju ljudi nego što je to ikada u istoriji bio slučaj. I mada ovakva konstatacija može zazvučati katastrofično, jezik funkcioniše, istina po principu samoodržanja, ali funkcioniše. Najopštija dijagnoza trenutnog stanja glasila bi: promenio se kvalitet komunikacije, povećao se kvantitet komunikacije.
I eto prvog razloga za radost: informacione tehnologije značajno su proširile mogućnosti globalne komunikacije. Svet, druge kulture i drugi jezici nikada nam u istoriji nisu bili dostupniji, bliži, i tekstualno, i audielno, i vizuelno. Što su nam bliži i dostupniji, to postoji veća mogućnost da utiču na nas.
Otuda sledi i prvi razlog za zabrinutost: uticaj informacionih tehnologija na jezik otkriva nam se, možda najuočljivije, u oblasti leksike, tačnije kroz novu terminologiju koja ih prati. Opšte je mesto da razvoj materijalne kulture mora pratiti odgovarajući razvoj jezika, drugim rečima, kada neko izmisli točak i kada on postane široko upotrebljavan proizvod, (najčešće) mora postojati i reč za njega. Pojedini narodi u pojedinim periodima imaju globalni uticaj na materijalnu kulturu i tako stvari stoje otkad je sveta i veka. A globalni uticaj na materijalnu kulturu nužno se odražava i u jeziku. Neki jezici su u velikoj meri leksički emitenti, drugi su u manjoj ili većoj meri leksički recipijenti. Ovako je bilo u prošlosti, ovako je u sadašnjosti, ovako će, slutim, biti i u bliskoj budućnosti. Problem je što neki ljudi (ne samo u Srbiji, naprotiv, širom sveta, i ne samo danas) ovakvo stanje stvari vide kao problem, što se osećaju jezički depriviranim. Verovatno naslućujete da se radi o stranim rečima (tuđicama).
A suština je prilično jednostavna. O njoj je davne 1856. godine pisao jedan od prvih srpskih filologa, Jovan Bošković: "U svakom jeziku ima tuđih reči. One dođoše i dolaze u jezik na različne načine, a ponajviše susednim ili međunarodnim saobraćajem; osim toga hrišćanstvom, grčkom i latinskom učenošću, državnom nadmoćnošću ili kulturnom pretežnošću drugoga naroda. I naš jezik primio je u se mnoge tuđe reči: u svezi sa predanjem crkve i škole, po srodstvu, pod moranje, što su krasne i udesne, ali više puta i za to, što ljudi leni behu [1] da u svom narodu nađu zgodan izraz za nešto, ili da nekoj za njih novoj stvari nadenu ime."
Sociolingvistička suština problema je, dakle, nekima bila jasna još pre 150 godina. A mi se vraćamo u naše vreme u kome je previše onih što brinu za sudbinu svog jezika pod najezdom tuđica.
Nema sumnje da danas međunarodnom komunikacijom u praktično svim oblastima života dominira engleski jezik. [2] Naša tema su informacione tehnologije i mislim da neće biti prejaka reč ako se kaže da u toj oblasti engleski jezik dominira apsolutno. Možda ta apsolutna dominacija engleskog jezika u oblasti informacionih tehnologija ne bi ni zasluživala toliku pažnju da su se informacione tehnologije zadržale u okvirima uske grupe posvećenih stručnjaka, recimo onako kao što kvantna fizika i njena terminologija još uvek ostaju usko stručna pojava. Ne, informacione tehnologije su se infiltrirale u svakodnevni život običnog čoveka (ne baš u svakom delu svetu istom brzinom i u istoj meri, ali to je samo pitanja vremena), i to ne na površinskom terminološkom nivou koji bi od vas zahtevao da znate šta je Internet, hardver, softver, program . nego mnogo dublje, na nivou nužne pismenosti.
Rekoh na početku da možda najuočljiviji uticaj informacionih tehnologija na jezik predstavlja nova terminologija koja ih prati. Dodajem: juče terminologija, danas opšta leksika. Evo jednog zgodnog primera.
Kompjuter odavno nije nova stvar. Kompjuter toliko nije nova stvar da se u srpskom jeziku našla i reč za njega - računar . I ta reč sasvim lepo funkcioniše, iako je pre tridesetak godina bilo ljudi koji su objašnjavali kako to nije "dobra" reč jer kompjuter ništa ne "računa". No, bilo kako bilo, obe su reči preživele u srpskom i obe žive u svakodnevnoj, opštoj upotrebi. U početku behu računari silne i voluminozne mašine, a onda su se lagano smanjivali. Tako su neki kompjuteri postali dovoljno mali da mogu stati na radni sto, pa su se na engleskom zvali desktop computers . Neki su postali i manji, pa su mogli stati u krilo ; takvi su se na engleskom zvali laptop computers . A neki su se toliko smanjili da staju na dlan; takvi su se zvali palmtop computers .
Pogledajmo kako stvari funkcionišu u engleskom jeziku. Desktop je gornja površina ( top ) stola ( desk ); izvanredna tvorbena fleksibilnost engleskog jezika omogućava poigravanje u stvaranju novih reči: lap "krilo" + top "gornja površina" = laptop , palm "dlan" + top "gornja površina" = palmtop . I dok su računari bili najčešće desktop computers , u srpskom jeziku nije bilo leksičkih problema. Sasvim su nam bila dovoljna dva sinonima za jednu stvar - računar/kompjuter . Ali sa onim što se na engleskom zvalo laptop computers i palmtop computers pojavili su se problemi - da li to na srpskom treba zvati "laptop" ili "leptop", "pamtop" ili "palmtop", da li treba pisati "lap-top" ili "lep-top" itd. [3] A zašto im ne bismo dali srpske nazive? Tako ja nisam bio lenj pa sam u trenutku inspiracije smislio čak tri reči, nastolnik, nakrilnik i nadlanik , koje se sasvim lako dovode u vezu sa odgovarajućim engleskim rečima. Ovaj svoj leksički eksperiment izložio sam pred omanjim skupom informatičara, a u kontekstu razgovora o problemima prevođenja kompjuterske terminologije.
Zanimaju li vas reakcije prisutnih informatičara, koji su prethodno listom bili za to da sve treba prevesti na srpski jezik? Bez izuzetka su glasile ovako: "Ma, daj, to je hrvatski!" Ili: "Pa to je novogovor!" Čekajte da raspravimo. Šta ovde nije srpski? Jesu li reči sto, dlan i krilo srpske? Jesu. Je li sufiks -ik, odnosno -nik srpski - spomenik, zakonik, vlasnik, čajnik, uvodnik, zvučnik itd. Jeste. Jesu li sve tri reči napravljene po tvorbenim pravilima srpskog jezika? Jesu. Sve je, dakle, srpsko, samo izgleda opći dojam nije srpski. Ukratko, eto dokaza da je alhemija ozbiljna nauka: od tri srpska jezička sastojka smućkate reč koja zvuči - hrvatski!?
No, šalu na stranu, ovaj primer vrlo ozbiljno ilustruje jedan od važnih problema srpskog jezika - naš jezik je tvorbeno veoma nefleksibilan. Mi, zapravo, imamo dovoljno prefiksa i sufiksa, ali postoji nešto u našem jezičkom kodu što nas sprečava da ih koristimo u iole ozbiljnijoj meri. Izgleda da je naš jezički kod ozbiljno narušen još krajem 19. i početkom 20. veka. Srpski lingvisti se uljuljkuju u spoznaji da naš jezik nudi dovoljno jezičkih elemenata za tvorbu, ali još uvek niko nije postavio pitanje zašto te tvorbene elemente praktično više uopšte ne koristimo za stvaranje novih reči, nego mnogo radije posežemo za stranim rečima, prilagođavajući ih (manje ili više) svom jeziku.
Deo odgovora verovatno leži i u tempu razvoja koji donose informacione tehnologije, a koji daleko prevazilazi mogućnosti bilo kog jezika da apsorbuje taj razvoj i stvori lokalnu leksiku; poseban problem predstavlja fluktuacija i kratak period raspada nove terminologije - reči sve češće žive tek po nekoliko godina i menjaju se s novim tehnologijama.
Treba vam dokaz? Dokaz: laptop/leptop . Dok smo se mi dogovarali da li ćemo tu spravu na srpskom zvati i pisati laptop, lap-top, leptop ili lep-top , ona je izašla iz upotrebe. Došlo je vreme notebook računara. Znate li kako se to kaže srpski?
Ako ne znate, nemojte brinuti, jer uvek ima razloga za radost. Drugi razlog za radost mogao bi predstavljati aktuelni svetski trend lokalizacije softvera na mnoge jezike. Tržišna logika navela je velike softverske kompanije, a najpre najveću, da svom snagom krenu putem jezičke podrške i za druge jezike osim engleskog. Ova pogodnost korišćenja softvera na maternjem jeziku najpre je došla do većih svetskih jezika, ali poslednjih godina stiže i do manjih. Tako u ovom trenutku Majkrosoft lokalizuje svoje proizvode na četrdesetak jezika, a u planira se lokalizacija na još tridesetak jezika. Ako operativni sistem Windows i programski paket Office 2003 na srpskom jeziku još uvek nisu stigli do vas, otvorite stranicu google.com i pogledajte spisak jezika koje Google podržava. Pronađite srpski jezik, podesite ovaj pretraživač, izaberite ćirilicu ili latinicu i uživajte pretražujući mrežu svih mreža na svom jeziku i pismu, ma koje od dva naša pisma smatrate svojim. Interes velikih kompanija je sasvim jasan, to je materijalni interes da svoje proizvode prodaju što većem broju korisnika na što većem broju jezika. Ovaj materijalni interes imaju i mnoge manje kompanije, a biće ih sve više. S druge strane, manji i mali jezici za sada dobijaju uglavnom nematerijalnu satisfakciju. Oni lagano, ali sigurno ulaze u svet savremenih informacionih tehnologija, još uvek sa korak-dva zakašnjenja, ali i to je mnogo više nego pre desetak godina, kada se informacionim tehnologijama pristupalo isključivo na engleskim jeziku.
Sve ovo zvučalo bi sjajno, kada ne bilo drugog razloga za zabrinutost . Naime, u procesu istovremene lokalizacije na više jezika posao se optimizuje uz korišćenje savremene tehnologije koja počiva na tzv. translacionim (prevodilačkim) memorijama, tj. bazama podataka koje sadrže ogromne količine prevodnih parova. Na primer, programski paket Office 2003 sadrži oko 1.500.000 reči na engleskom jeziku. Pomnožite to sa 40 ili 70 jezika, dodajte 10-15% (koliko su prevodi u proseku obimniji od originala) i dobićete blagu predstavu o obimu takvog prevodilačkog posla. A to je tek jedan paket programa jedne kompanije. U narednih nekoliko godina najveće kompanije, poput Majkrosofta, imaće u prevodilačkim memorijama milijarde reči na desetinama jezika, ako ih već i nemaju.
Šta je tu problem, može se upitati neko. Problem je to što nema ko da pregleda sve te milijarde reči na desetinama jezika. Jezički se filtrira tek manji deo tog ogromnog jezičkog materijala, dok najveći deo ide u prevodilačke memorije potpuno bez kontrole. Suštinski, ideja koja stoji u osnovi ogromnih prevodilačkih memorija vodi ka ekstremno tipiziranom jeziku i sa ovim problemom susrešće se vrlo brzo svi jezici, bez izuzetka, jer prevodilačke memorije očigledno predstavljaju prelaznu fazu (fazu "brutalne sile") u razvoju prevođenja od klasičnog ljudskog prevođenja ka mašinskom prevođenju. Ako imate malo vremena, probajte da zamislite kuda sve ovo vodi.
A kada se vratite sa tog putovanja u budućnost, susretnite se sa trećim razlogom za radost . Razvoj informacionih tehnologija uslovio je razvoj nekih po jezik izuzetno blagotvornih jezičkih alatki. Na prvom mestu, i hronološki i praktično, stoje elektronski rečnici, bilo kao aplikacije koje se kupuju na CD -u bilo kao vrsta usluge koja je dostupna preko Interneta. Odmah za njima dolazi ono što postoji i za srpski jezik, ali za sada bez dobrog srpskog naziva - spelling checker . Neki vole da kažu "kontrolor pravopisa", neki vole da kažu "provera pravopisa", ali u oba slučaja reč "pravopis" ne odražava ono što taj programčić u srpskom jeziku zapravo radi. A on ispravlja gršeke u kcanju (ovo su namerne greške, tek da se ilustruje gde srpski spelling checker ima šta da uradi). Onim što se kod nas obično podrazumeva pod pojmom "pravopis" bavi se programčić koji se na engleskom zove grammar checker , ali on za srpski jezik još uvek ne postoji, a nema ga ni na vidiku, jer ga je teško napraviti bez dobrih i savremenih klasičnih jezičkih priručnika u kojima se jezik opisuje i propisuje.
No, dobro, programčić za ispravljanje grešaka u kucanju sada imamo. Da li ga i koristimo? Ne, prvo zato što najveći broj ljudi i ne zna da on postoji, drugo zato što je srpska verzija programa u kome se on nalazi za naše prilike objektivno skupa. Ali ja se plašim da je u pitanju nešto treće, a to je treći razlog za zabrinutost . Naime, i kada bi svi koji koriste računar imali taj programčić, ne bi ga svi koristili. Testirajte sebe i svoje prijatelje. Ako ovo čitate, znači da koristite Internet. Ako koristite Internet, velika je verovatnoća da svakodnevno koristite i e-poštu. Otvorite svoje prijemno poštansko sanduče i pregledajte e-poruke u njemu. Koliko ih je napisano ćirilicom? Dobro, dobro, vama je primarno pismo latinica. Koliko ste poruka primili bez tzv. naših slova ( š, č, ć, đ, ž )? Koliko ste takvih poruka poslali? Koliko rečenica u tim porukama nema znakove interpunkcije, koliko je reči napisano malim početnim slovom, a trebalo bi da bude napisano velikim početnim slovom? Koliko je reči napisano spojeno, a trebalo bi ih pisati rastavljeno? Svi su skloni da ovu pojavu objasne brzinom, brzinom kojom se živi, brzinom kojom treba odgovoriti na desetine poruka dnevno. To se katkada i može prihvatiti kao razlog, ali je mnogo, mnogo češće u pitanju nedopustiva opuštenost. Ta masovna opuštenost u pisanju već je počela da nam se vraća kao bumerang i polako podriva opšti nivo pismenosti populacije pretvarajući, sve očiglednije, pismenost u pseudopismenost (ili grublje rečeno - u polupismenost). E-pošta i SMS poruke već sada su, u generacijama koje dolaze, najrašireniji oblik individualne pisane komunikacije na srpskom jeziku. Ako se nastavi trend ovaj opuštenosti u pisanju, nikakav pomoćni jezički softver neće moći da popravi stanje stvari. Ili će se jezik, po već spomenutom principu samoodržanja, prosto prilagoditi takvom stanju stvari?
I da ne zaboravim ono što sam spomenuo na početku: IT uticaj na srpski jezik . Ako ne vidite ništa loše u ovoj varijanti naslova, eto još jednog razloga za zabrinutost: informacione tehnologije donele su stravičnu količinu akronima u naš jezik. To i ne bi bio problem kada bismo mi znali šta ćemo sa njima, da li treba da ih preslovljavamo ili da ih ostavljamo u originalu (ako pišemo ćirilicom), da li treba da ih dekliniramo ili ne, kako da ih čitamo. Pretpostavimo da naslov ovoga teksta zaista sadrži akronim IT. Da li bi trebalo da piše Uticaj IT na srpski jezik , ili možda Uticaj IT-a na srpski jezik , ili možda ipak IT uticaj na srpski jezik , čisto da izbegnemo deklinaciju akronima. I kako se uopšte na srpskom čita akronim IT: /aj-ti/ ili /i-t/ ? Probajte negde da nađete odgovor ili da uhvatite neki sistem. Plašim se da vam tu ni ET ne može pomoći.
[1] Obratite posebnu pažnju na ovo Boškovićevo objašnjenje koje u suštini spada u domen socijalne psihologije. Naš večiti problem - duhovna lenjost.
[2] Mada je i ovakva tvrdnja u velikoj meri sporna. Naime, sve je teže govoriti o engleskom jeziku kao jednom entitetu. Možda bi bilo tačnije govoriti o engleskim jezicima, i to ne samo u tradicionalnom smislu (britanski, američki, kanadski, australijski itd. engleski), nego i u smislu onih brojnih transnacionalnih inkarnacija engleskog jezika, pa i metanacionalnih inkarnacija koje nastaju u velikim grupama govornika čiji je maternji jezik neki drugi (npr. velika grupacija maternjih govornika španskom koja u SAD koristi engleski jezik, ili takve grupe maternjih govornika kineskog itd.).
[3] Ako ste pomislili da se problem može rešiti terminom "prenosni računar", prevarili ste se, jer i tu postoji dvojstvo; naime, neki ljudi misle da bi jezički bilo ispravnije reći "prenosivi računar". Obaška što se praktično i desktop i laptop i palmtop računari mogu prenositi. O problemima s množinom da i ne govorim: laptopi ili laptopovi itd. |
