EFEKAT ONLAJN DEZINHIBICIJE
Dr Džon Suler
Apstrakt
Dok su onlajn, pojedini ljudi češće ili intenzvnije otkrivaju intimne podatke nego što bi to učinili u komunikaciji licem u lice. U ovom članku razmatrano je šest faktora koji su u međusobnoj interakciji i tvore efekat onlajn dezinhibicije: disocijativna anonimnst, nevidljivost, asinhronost, solipsistička introjekcija, disocijativna imaginacija i minimiziranje autoriteta. Personalne varijable takođe utiču na stepen u kome je dezinhibicija izražena. Pre nego da o dezinhibiciji promišljamo kao o otkrivanju koji je u osnovi, skloni smo da je konceptualizujemo kao prelaz ka složaju afekta i kognicije u okvru strukture selfa koji se razlikuje od složaja prisutnog u komunikaciji licem u lice. Uvod Svakodnevni korisnici interneta - baš kao i kliničari i istraživači 1-7 - primećuju da ljudi u sajberprostoru čine i govore ono što obično ne bi kada komuniciraju licem u lice. Opušteniji su, osećaju se manje sputanim i otvorenije se izražavaju. Ovaj fenomen je do te mere prisutan i izražen da se pojavio pojam kojim se označava - efekat onlajn dezinhibicije. Ova dezinhibicija može da se manifestuje u dva nazgled suprotna pravca. Ponekad, ljudi su spremni da podele veoma intimne detalje iz svojih života. Neuobičajeno su ljubazni i darežljivi, zanemaruju svoje potrebe kako bi pomogli drugima. Ovo bi smo mogli nazvati benignom dezinhibicijom. Ipak, dezinhibicija nije uvek tako korisna. Možemo posvedočiti o upotrebi veoma nepristojnog izražavanja, oštrog kritizerstva, o ljutnji, mržnji, čak i pretnjama na internetu. Pojedinci mogu posećivati mračno podzemlje interneta - mesta na kojima cveta pornografija, kriminal i nasilje - teritoriju koju normalno u stvarnom svetu nikada ne bi istraživali. Ovu pojavu možemo nazvati toksična dezinhibicija. Pojedini oblici benigne dezinhibicije mogu se posmatrati kao pokušaji da se razume i razvije sopstvena ličnost, da se razreše interpersonalni i intrapsihički problemi ili da se istraže nove emocionalne i iskustvene dimenzije sopstvenog identiteta. 8 Mogli bismo ove fenomene čak posmatrati i kao , kako je to konceptualizovano u psihodinamskoj teoriji, ili koja proizilazi iz humanističkih perspektiva. Nasuprot tome, toksična dezinhibicija može biti samo slepa katarza, neplodno kompulzivno ponavljanje ili acting out neprihvatljivih potreba, pri čemu nema nikakvog ličnog razvoja. 9, 10 Kao što je to slučaj kod svih pojmovnih dihotomija, u pojedinim slučajevima razlika između benigne i toksične dezinhibicije nije sasvim jasna i precizna. Primera radi, hostilnost u komunikaciji na četu za neke ljude može predstavljati terapeutski prodor. U toku odnosa koji se održava putem imejl komunikacije može doći do ubrzanog razvoja intimnosti koji je potom praćen kajanjem zbog stepena u kome je pojedinac otkrio svoju intimu - osećanjem da je izložen, ranjiv ili posramljen. Može se razviti ekscesivna, čak lažna intimnost koja kasnije uništava odnos budući da se jedan ili oba partnera osećaju anksiozno ili razočarano. Osim toga, u širokom spektru onlajn supkultura, ono što se smatra asocijalnim ponašanjem u jednoj grupi može biti sasvim prikladno u drugoj. Kulturna relativnost kao i složenosti psihloške dinamike zamagliće bilo kakav jednostavan kontrast između pozitivne i negativne dezinhibicije. Šta uzrokuje onlajn dezinhibiciju, bilo da je ona benigna, toksična, ili predstavlja njihovu kombinaciju? Koji elementi sajberprstora dovode do slabljenja psiholoških barijera koje koče skrivena osećanja i potrebe? Moguće je govoriti najmanje o šest faktora koji igraju značajnu ulogu. Kod nekih osoba, jedan ili dva od ovih faktora produkuju najveći deo dezinhibicije. Ipak, u većini slučajeva, ovi faktori su u interakciji, međusobno su isprepletani i nadopunjuju se što usložnjava i pojačava efekat dezinhibicije. Disocijatvna anonimnost Dok je osoba na internetu, za one koji je upoznaju nije jednostavno da ustanove ko je ona zaista. Čak i kada su korisničko ime i i imejl adresa vidljivi, ove infrmacije ne moraju mnogo govoriti o osobi - to je posebno slučaj ako je korisničko ime smišljeno tako da zavara a imejl adresa dobijena od velikog internet provajdera. Dobri poznavaoci tehnologije sa odgovarajućom motivacijom mogu da otkriju IP adresu sa koje neki korisnik pristupa internetu, ali većina ipak zna samo ono što im je neposredno saopšteno. Ukoliko to želi, osoba može da sakrije pojedine, ili sve aspekte svog stvarnog identiteta. Takođe može da menja svoje identitete. Kao što i sama reč kaže, osoba može da bude bez imena ili da ne koristi svoje pravo ime. Ova anonimnost je jedan od glavnih faktora koji tvori efekat dezinhibicije. Kada su u mogućnosti da odvoje svoje onajn ponašanje od stila ponašanja i identiteta koji manifestuju u ličnom kontaktu, pojedinci se osećaju manje ranjivim prilikom iznošenja vlastite intime ili acting out-a. Štagod da kažu ili učine ne može se direktno povezati sa ostatkom njihovog života. U procesu disocijacije, pojedinci ne moraju da tretiraju svoje ponašanje kao integrativni deo svog onlajn/oflajn identiteta. Onlajn self postaje podeljeni self. Kada se ponaša hostilno ili devijantno, osoba je u stanju da odbaci odgovornost za ovakve obrasce ponašanja - kao da su u umu koji je onlajn zabrane koje nameće superego i procesi moralnog rezonovanja privremeno stavljeni van snage. Štaviše, pojedinac može biti u stanju da sebe ubedi da ova onlajn ponašanja uopšte ne predstavljaju njega onakvog . Nevidljivost U mnogim onlajn okruženjima, posebno u tekstualnim, osobe koje su u kontaktu ne mogu da vide jedna drugu. Izuzimajući veb mastere i korisnike koji imaju pristup softverskim alatima pomoću kojih je moguće detektovati saobraćaj kroz onlajn okruženje (pod pretpostavkom da imaju želju da prate određenu osobu koja je jedna od verovatno stotina hiljada korisnika), kada pojedinac poseti određeni veb sajt, oglasnu tablu ili čak neku čet sobu, drugi korisnici ni ne moraju biti svesni njegovog prisustva. Ova nevidljivost ohrabruje da se posećuju mesta i rade stvari za koje osoba obično ne bi imala dovoljno smelosti. Mada se ova mogućnost skrivanja preklapa sa anonimnošću (anonimnost je prikrivanje identiteta), postoje nekolike bitne razlike. U tekstualnoj komunikaciji putem imejla, četa, instant mesidžing servisa i blogova, pojedinci mogu znati dosta jedni o drugima. Ipak, oni se i dalje ne vide i ne čuju. Čak i slučaju da je poznat identitet svih učesnika u komnikaciji, mogućnost da se bude fizički nevidljiv pojačava efekat dezinhibicije. Ljudi ne moraju da brinu tome kako izgledaju ili zvuče dok kucaju poruku. Ne moraju da brinu o tome kako drugi izgledaju ili zvuče reagujući na ono što su rekli. To što osoba vidi da partner u komunikaciji nabira obrve, odmahuje glavom, uzdiše, ima izraz dosade na licu, kao i druge suptilne i manje suptilne znake neodobravanja ili indiferentnosti može da deluje inhibitorno i da je spreči da kaže ono što je bila voljna da saopšti. Prema tradicionalnoj psihoanaltičkoj teoriji, analitičar sedi iza pacijenta kako bi eliminisao uticaj govora tela ili facijalne ekspresije, te da bi pacijent imao otvoren prostor da diskutuje o čemu god želi bez osećanja inhibranosti zbog toga kako analitičar fizički reaguje na sadržeje koje iznosi. U svakodnevnoj komunikaciji ljudi ponekad sklanjaju pogled kada govore o o nečemu što je veoma lično ili je od velikog emotivnog značaja. Izbegavanje kontakta oči u oči i licem u lice dezinhibira ljude. Tekstualna komunikacija sama po sebi nudi mogućnost ovakvog . Asinhronost Imejl komunikacija, kao i komnikacija putem oglasnih tabli je asinhrona. Osobe koje ih koriste nisu u interakciji u realnom vremenu. Mogu proći minuti, sati, dani, ili čak meseci pre nego što druga osoba odgovori na poslatu poruku. Činjenca da se ne mora odmah čuti nečiji odgovor ima dezinhibitorni efekat. Ako napavimo analogiju sa onime što se dešava u stvarnom životu, bilo bi to kao kada bismo mogli da se nekome obratimo a onda da magično odložimo njegov odgovor za trenutak kada smo voljni i spremni da ga čujemo. Trenutni odgovori druge osobe snažno oblikuju tok iznošenja intimnih informacija (obično u pravcu konformiranja socijalnim normama) zahvaljujući stalnom prisustvu povratnih infrmacija na osnovu kojih određena ponašanja bivaju potkrepljena a druga eliminisana. U komunkaciji putem imejla ili oglasne table kod koje povratna informacija stiže odloženo, misli pojedinca mogu stabilno i brzo da teku ka izražavanju benigne i toksične dezinhbicije koja prenebregava socjalne norme. Neke osobe asinhronu komunikaciju mogu da dožive i kao nakon što pošalju poruku koja je veoma lična, nabijena emocijama ili hostilna. Tako nešto čini se bezbednim. Kao što to onlajn psihoterapeut Kali Munro prikladno opisuje, osoba može da saopšti neku emociju i da potom (K. Munro, neobjavljena zapažanja, 2003). Solipsistička introjekcija Odsustvo komunikacionih znaka koji se javljaju u komunikacji licem u lice u kombinaciji sa tekstualnom komunikacijom može da vodi promeni granica selfa. Osoba može da ima utisak da je njen um na izvestan način stopljen sa umom onlajn partnera. Čitanje poruke koju je neko uputio može se doživeti kao glas u sopstenoj glavi, kao da je psihološko prisustvo i uticaj drugog asimilovan ili introjektovan u vlastito biće. Naravno, za to nije neophodno znanje o tome kako druga osoba zaista zvuči - određeni glas joj može naprosto biti pripisan. U suštini, svesno ili nesvesno, pojedinac može drugoj osobi da dodeli i određenu vizuelnu predstavu koja odražava njegovo mišljenje o tome kako ta osoba izgleda i ponaša se. Onlajn poznanik tada postaje deo intrapsihičkog sveta pojedinca, lik koji je delimično oblikovan načinom na koji se sam realno predstavlja kroz tekstualnu komunikaciju, a delimično na osnovu unutrašnjeg sistema reprezentacija zasnovanog na ličnim očekivanjima, željama i potrebama pojedinca. Kada postoje sličnosti između onlajn poznanika i bitnih drugih u životu pojedinca, kao i kada nedovoljno jasne aspekte ličnosti onlajn poznanika pojedinac zamenjuje predstavama prethodnih odnosa, ili sadržajima iz romana i filmova, transferne reakcije podstiču oblikovanje ovog opaženog i introjektovanog karaktera. Slično kao kod autora koji piše komad ili roman, elaboriranje introjektovanog karaktera dovodi do toga da on stiče subjektivnu realnost, te pojedinac može da počne da doživljava pisanu komunikaciju kao da se odigrava u njegovoj glavi, u imaginaciji, u njegovom intrapsihičkom svetu. Čak i kada nema onlajn odnosa, mnogi pojedinci vode ovu imaginarnu konverzaciju tokom dana. Ljudi fantaziraju o flertovanju, o svađi sa šefom, ili o iskrenom razgovoru sa prijateljem o svojim osećanjima. U svojoj mašti, tu gde je sasvim bezbedno, ljudi se osećaju slobodnim da kažu i urade stvari na koje se u stvarnosti ne bi osmelili. U tom trenutku relanost osobe je njena mašta. Tekstualna komunikaija putem interneta može da se razvije u introjektovanu psihlošku tapiseriju u kojoj pojedinac sam tka ove izmišljene uloge, i to najčešće nesvesno, manifestujući pri tom izraženu dezinhibiciju. Sajberprostor može postati scena, a mi smo tek igrači. Dok čita tuđu poruku, osoba može <čuti> nen glas koristeći sopstveni. Tokom čitanja može biti pristna subvokalizacija zahvaljujući kojoj se zvuk sopstvenog glasa projektuje u tekst koji je neko drugi napisao. Ova konverzacija može se iskusiti nesvesno, kao razgovor sa samim sobom, što podstiče dezinhibiciju - razgovarati sa samim sobom bezbednije je nego pričati sa drgima. Nekim ljdima razgovor sa samim sobom može izgledati kao suočavanje, i može da pokrene mnoga važna psihološka pitanja. Disocijativna imaginacija Ukoliko iskombinujemo mogućnost da lako pobegemo, odnosno disociramo se od onoga što se dešava onlajn sa psihološkim procesom stvaranja imaginarnih karaktera, dobićemo unekoliko različitu silu koja uvećava efekte dezinhibicije. Bilo svesno li nesvesno, pojedinci mogu da osećaju da imaginarni karakteri koje su stvorili postoje u drugačijem prostoru, da njihova onlajn persona živi zajedno sa drugim onlajn osobama u izmišljenoj dimenziji, odovojenoj od zahteva i odgovornosti koje nameće stvaran svet. Oni cepaju, odnosno disociraju onajn fikciju i oflajn činjenice. Emili Finč, autorka i advokat koja je proučavala krađu identiteta na internetu, sugerisala je da pojedine osobe vide svoj onlajn život kao vrstu igre u kojoj važe pravila i norme koje ne važe u svakodnevnom životu (E. Finch, neobjavljena zapažanja, 2002). Ove osobe veruju da mogu da ostave svoju igru i igrovni identitet za sobom onog trenutka kada isključe računar i vrate se svojim svakodnevnim poslovima. One odbijaju da prihvate da su odgovorne za ono što se dešava u izmaštanom svetu koji nema nikakve veze sa realnošću. Efekat disocijativne imaginacije jasno se očitava u okruženjima karakterističnim za igre fantazije u kojma korisnik neprestano kreira imaginarni lik, ali može i da utiče na mnoge dimenzije onlajn ponašanja. Razlika između ovakvih onlajn i socijalnih okruženja može da bude nejasna kod ljudi sa predisponiranom teškoćom u razdvajanju lične fantazije i socijalne realnosti. U našim savremenim životnim stilovima koji su određeni medijima, snaga imaginacije u kompjuterskim i video igricama može da utiče na testiranje realnsti. Mada anonimnost pojačava efekte disocijativne imaginacije, disocijativna imagnacija i disocijativna anonimnost obično se razlikuju s obzirom na kompleksnost disociranog dela selfa. Pod uticajem anonimnosti osoba može da pokuša da ostavri nevidljivi ne-identitet, što rezultira redukovanjem, pojednostavljivanjem i fragmenacijom izražavanja selfa. Kod disocijativne imaginacije, izraženi, ali pocepani self može značajno da bude usložnjen. Minimiziranje statusa i autoriteta Status koji osoba ima u svetu komunikacije licem u lice ne mora biti poznat i ne mora imati podjednako snažan uticaj i u onlajn komunikaciji. Osobe od autoriteta izražavaju svoj status i moć načinom odevanja, govorom tela kao i raznolikim drugim satusnm simbolima. Odsustvo ovih znakova u tekstualnim okruženjima sajberspejsa redukuje uticaj njihovog autoriteta. Čak i kada drugi znaju ponešto o oflajn statusu i moći osobe od autoriteta, ta uzvišena pozicija ima manji efekat na njeno onjaln prisustvo i uticaj. U mnogim internet okruženjima svaki pojedinac ima podjednake mogućnosti da izrazi sebe. Svako započinje sa istog nivoa, bez obzira na status, bogatstvo, rasu ili pol. Mada nečiji identitet u spoljašnjem svetu u krajnjoj liniji može da oblikuje moć u sajberprostoru, veština u komunikaciji (uključujući i pisanu komunikaciju), istrajnost, kvalitet iznetih ideja i tehnička umeća u najvećoj meri određuju kakav će uticaj na druge imati pojedinac. Ljudi se često ustručavaj da znesu svoje mišljenje kada su pred autoritetom. Strah od neodobavanja i kazne znatno umanje entuzijazam. Onlajn pak, u odnosu u kome su snage izjednačene, odnosno gde je minimizovan pojavni uticaj autoriteta, ljudi su daleko pre spremni da govore i ponašaju se neprihvatljivo. U skladu sa tradicionalnom filozofijom interneta, svaka osoba ima jednaka prava, a svrha mreže je da omogući razmenu ideja i resursa među ravnopravnima. Sama mreža kreirana je tako da ne postoji centralizovana kontrola, a, sa njenim rastom i naizgled neograničenim potencijalom za kreiranje novih okruženja, mnogi od onih koji je naseljavaju sebe vide kao inovativne istraživače i pionire slobodnog duha. Čitava ova atmosfera i filozofija doprinose minimiziranju autoriteta. Individualne razlike i predispozicije Efekat onlajn dezinhibicije nije jedini faktor koji utiče na stepen u kome su pojedinci spremni da saopštavaju intimne podatke o sebi ili skloni acting out-u. Značajnu ulogu igraju i individualne razlike. Primera radi, intenzitet osećanja, potreba i nagona utiču na podložnost dezinhibiciji. Personalni stilovi se takođe umnogome razikuju s obzirom na snagu odbrambenih mehanizama i tendencije ka inhibiciji ili izražajnosti. Osobe koje karakteriše histrionski stil reagovanja češće su veoma otvorene i emotivne, dok su kompulsivne osobe znatno suzdržanije. Efekat onlajn dezinhibicije je u interakciji sa ovim personalnim varijablama, što u određenim slučajevima rezultira blagim devijacijama od noga što je uobičajeno (oflajn) ponašanje osobe, dok u drugim slučajevima dovodi do dramatičnih promena. Buduća istraživanja mogla bi biti usmerena na analiziranje kakvi ljudi su, i u kojim okolnostima, u većoj meri predisponirani da podležu različitim elementima onlajn dezinhibicije. Smenjivanje intrapsihičkih složaja Mogli bismo biti u iskušenju da zaključimo da efekat dezinhibicije oslobađa dublje aspekte intrapsihičke strukture, čini vidljivim istinske potrebe, osećanja i atribute selfa koji obitavaju ispod prikazivanja koje otkriva samo površinska svojstva ličnosti. Muškarac koji potiskuje agresivnost oslobađa svoju hostilnost onlajn pokazujući na taj način drugima kako se istinski oseća. Stidljiva žena otvoreno izražava svoju skrivenu naklonost prema svom sajber prijatelju. Činjenica da pojedine sobe saopštavaju da onlajn pokazuju svoje potkrepljuje ovo konceptualno iskušenje. Inspirisane Frojdovim arheološkim modelom uma, ove ideje počivaju na pretpostavci da se struktura ličnosti sastoji od slojeva, a da jezgro, postoji ispod različtih slojeva odbrana i uloga koje se manifestuju u nizu svakodnevnih socijalnih interakcija. Ipak, lične i kulturne vrednosti određuju šta se smatra aspektima ličnosti pojedinca. Ljudi su spremniji da kao istinske prihvate one crte koje se smatraju pozitivnim i produktivnim. Uprkos tome, kako je Frojd primetio, sebične seksualne i agresivne tendencije takođe su fundamentalni sačinitelji dinamike ličnosti, kao i lepeza psiholoških odbrana koje služe za njihovo kontrolisanje. Naizgled neprirodne socijalne uloge koje igramo u svakodnevnom životu takođe su neophodne za funkcionisanje, te na taj način u psihologiji pojedinca imaju fundamentalnu ulogu. One su stabilni, vredni aspekti dentiteta pojedinca. Koncept dezinhibicije mogao bi nas odvesti na stranputicu - ka ideji da ono što je dezinhibirano predstavlja aspekt identiteta nego što su to procesi inhibicije i dezinhibicije. Ali, ko, ili šta je to što vrši inhibiciju i dezinhibiciju? To je jedan deo ili proces u okviru dinamike ličnosti koji nije ništa manje realan i važan od ostalih delova ili procesa. Zbog toga mnogi psihoanalitički orientisani kliničari veruju da je rad na odbranama i otporu - inhibitorima u strukturi ličnosti - krucijalan za uspeh terapije. Čak i kada terapija umanji intenzitet ovih odbrana, njihovi ostaci se zadržavaju u strukturi ličnosti i imaju regulatornu funkciju. Ponekad, ostaci ovih odbrana evoluiraju u produktivne aspekte ličnosti pojedinca nezavisne od afekta ili konflikta od koga su u početku bile odbrana. Self ne postoji nezavisno od okruženja u kome se izražava. Ukoliko se neko suzdržava od agresivnog reagovanja u situacijama licem u lice, ali tu agresivnost ispoljava kada je onlajn, oba ova ponašanja reflektuju aspekte selfa: self koji reaguje neagresivno u određenim okolnostima, i self koji, u drugačijim okolnostima, reaguje agresivno. Kada je osoba stidljiva u ličnom kontaktu a vedra i aktivna onlajn, nijedno od ova dva samoprikazivanja nije tačnije od drugog. To su samo dve dimenzije te osobe, od kojih se svaka očituje u drugačijem situacionom kontekstu. Kako je to Jung zapazio, ponekad ove različite strane ličnosti deluju u dinamičkom polaritetu jedna prema drugoj. One su dva pola iste dimenzije ličnosti. Umesto da unutrašnji psihički svet posmatramo kao da je sačinjen od slojeva i suprotstavljen spoljašnjem okruženju, možemo ga, sledeći tradicionalnu teoriju asocijacionzma, konceptualizovati kao intrapsihičko polje koje sadrži klastere i složaje emocija, pamćenja i mišljenja koje su međusobno tesno povezane sa određenim okruženjem. Neki složaji se preklapaju, neki su u većoj meri disocirani jedni od drugih, pri čemu sredinske varijable utiču na ove nivoe integracije i disocijacije. Dinamika ličnosti podrazumeva složene interakcije ovih delića selfa i sredinskih konteksta. Efekat dezinhibicije mogao bi biti interpretiran kao prelaz na intrapsihički složaj koji, u različitom stepenu, može biti disociran od složaja koji je aktivan u kontekstu interakcije licem u lice, pri čemu je inhibirano osećanje krivice, anksioznost, kao i druge srodne afektivne reakcije i stanja selfa koji se manifestuju u situaciji licem u lice, a nisu deo onlajn selfa. Ovaj prelaz događa se kada je pojedinac onlajn. Model složaja konzistentan je sa sadašnjim kliničkim teorijama koje se tiču disocijacije i obrade informacija. Model pomaže u objašnjavanju efekta dezinhibicije kao i drugih onlajn fenomena poput eksperimentisanja sa identitetom, igranja uloga, multitaskinga, kao i drugih suptilnijih prelaza u izražavanju ličnosti koji se događaju kada pojedinac prelazi iz jednog drugo onlajn okruženje. U suštini, moglo bi se reći da verovatno i ne postoji jedan dezinhibirani - postoji samo skup unekoliko raličitih složaja afekta, pamćenja i mišljenja koji se pojavljuju i interaguju sa različitim tipovima onlajn okruženja. Različiti modaliteti onlajn komunikacije (npr. imejl, čet, video) i različita okruženja (npr. socijalno, profesionalno, mašta) mogu da podstaknu raznolike izraze selfa. Svaki od ovih setinga omogućuje nam da vidimo identitet iz drugačije perspektive. Nijedna od njih nije nužno istinitija od druge. Sveobuhvatna teorija o psihoterapiji u sajberprostoru, zasnovana na multdimenzionalnoj analizi raznolikih psihičkih pojava u onlajn okruženjima, mogla bi da istraži kako bi bilo moguće razviti kompjuterom posredovana okruženja u kojima bi bilo moguće iskazati, razviti, i, ukoliko je neophodno, suzbiti određene složaje strukture selfa. 11,12 REFERENCE 1. Joinson, A. (1998). Causes and implications of disinhibited behavior on the Internet. In: Gackenbach, J. (ed.), Psychology and the Internet: intrapersonal, interpersonal, and transpersonal implications. San Diego: Academic Press, pp. 43-60. 2. Joinson, A.N. (2001). Self-disclosure in computer mediated communication: the role of self-awareness and visual anonymity. European Journal of Social Psychology 31:177-192. 3. Leung, L. (2002). Loneliness, self-disclosure, and ICQ ("I seek you") use. CyberPsychology & Behavior 5:241-251. 4. Postmes, T., Spears, R., Sakhel, K., et al. (2001). Social influence in computer-mediated communication: The effects of anonymity on group behavior. Personality & Social Psychology Bulletin 27:1243-1254. 5. Suler, J.R. (2003). The psychology of cyberspace [Online]. Available: www.rider.edu/suler/psycyber/psycyber.html . 6. Fisher, W. A., & Barak, A. (2001). Internet pornography: a social psychological perspective on Internet sexuality. Journal of Sex Research 38:312-323. 7. King, S.A., & Barak, A. (1999). Compulsive Internet gambling: a new form of an old clinical pathology. CyberPsychology & Behavior 2:441-456. 8. Suler, J.R. (2002). Identity management in cyberspace. Journal of Applied Psychoanalytic Studies 4:455- 460. 9. Suler, J.R. (1999). To get what you need: healthy and pathological internet use. CyberPsychology & Behavior 2:385-394. 10. Suler, J.R., and Phillips, W. (1998). The bad boys of cyberspace: deviant behavior in multimedia chat communities. CyberPsychology & Behavior 1:275- 294. 11. Suler, J.R. (2000). Psychotherapy in cyberspace: a 5- dimension model of online and computer-mediated psychotherapy. CyberPsychology & Behavior 3:151-160. 12. Suler, J.R. (2001). The future of online clinical work. Journal of Applied Psychoanalytic Studies 4:265-270.
|
