INTERNET: LABORATORIJA ZA ISTRAŽIVANJA FORMIRANJA SELFA I MOGUĆI GENERATOR SOCIJALNO PRIHVATLJIVE VIŠESTRUKOSTI SELFA
Aleksandar Dimitrijević, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd
Istorijski začeci privatnog selfa..............................................................................................................
Skica aktuelnih shvatanja selfa.............................................................................................................
Internet i formiranje i izražavanje privatnog selfa (ili privatnih selfova)...........................................
Literatura ...................................................................................................................................................
 Mada je pojam selfa prisutan u nekoliko teorija ličnosti još iz prve polovine dvadesetog veka, a u Džejmsovim Principima i ranije (videti James, 1952, poglavlje 10; o Džejmsovom uticaju na savremena shvatanja selfa videti, na primer: Baumeister, 1998; Hermans, 1996, str. 31-32; Hermans, 2001, str. 244-245), ima autora koji smatraju da se istraživanja o postojanju privatnog i javnog aspekta selfa ne pojavljuju u psihološkoj literaturi pre 1972. godine (prema Meares & Orlay, 1988, str. 311; videti takođe Altheide, 2002, str. 45). Ovaj podatak važan je pre svega zato što može da problematizuje uvreženo stanovište da je self - ili naš doživljaj identiteta, jedinstvenosti, samosvojnosti - nešto što je, kako istoriogenetski tako i ontogenetski oduvek (bilo) s nama, s čim se rađamo, što se naprosto "odmota" u povoljnim okolnostima. Taman koliko nam ovakva shvatanja mogla biti intuitivno bliska toliko su i pogrešna.
Danas znamo za izvesno da je self postao važna tema u sasvim određenoj istorijskoj epohi. Smatra se da ni u kasnom srednjem veku ljudi još nisu počeli da uočavaju razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg selfa. [1] Glavnim razlogom za promenu koja je nastala početkom ranog modernog doba, dakle od početka šesnaestog veka, smatra se "razdvajanje osobe od fiksiranog mesta u socijalnoj mreži" što je "zahtevalo da se kao o osnovnoj jedinici misli o pojedincu a ne o zajednici" (Baumeister, 1987, str. 169). Dok je osoba pre toga bila neodvojiva od svojih socijalnih uloga, u ovom periodu se pojavila ideja o unutrašnjem prostoru, koja je sa svoje strane vodila do ideje o privatnosti. Ma koliko to danas može biti neobično niko, zapravo, sve do kraja sedamnaestog veka nikada nije bio ostavljan nasamo, niko nije nikuda išao sam, niko nije imao sobu koju ne bi delio s drugima. Jedno od važnih potkrepljenja za ove stavove nalazi se i u tome što, uz vrlo retke izuzetke, u srednjem veku autobiografija kao umetnički postupak praktično nije postojala, da bi pravi procvat doživela baš u šesnaestom veku, gotovo istovremeno kada se, posle Direra, u slikarstvu autoportret pojavlio kao samostalni žanr. Kako pokazuju brižljive filološke studije, u istom ovom periodu u upotrebu ulazi i termin self. On je u engleskom jeziku prvobitno korišćen kao povratna zamenica sa značenjem "sebe", ali i pridev sa značenjem "sopstveni" i "isti", koji su u kasnom srednjem veku supstancijalizovani u imenicu koja više nije imala negativno značenje, da bi ona u šesnaestom veku počela da se pojavljuje i u mnogim složenicama. Zanimljivo je i da se u nemačkom Das Selbst pojavljuje u gotovo isto vreme, dok se francusko Le Soi sreće nešto kasnije (Baumeister, 1986, str. 40-41). [2] Tek je ova promena otvorila pitanje određenja sopstvenog identiteta, koje je ranijim epohama bilo gotovo nepoznato, kao i mogućnost da se taj identitet tokom života menja. Sledećih nekoliko vekova obeležili su, s jedne strane, sve veća socijalna mobilnost - i između staleža i kroz radikalne promene načina i mesta života - i, s druge strane, sve jača ideja o unutrašnjem prostoru, "dubini ličnosti", značaju lične predodređenosti, naglašavanje emocionalnosti i slobodne volje. Self je bio shvatan kao svojstvo pojedinca, deo ličnosti, pod manjim ili većim uticajem sredine, do izvesne mere promenljiv ali uvek jedinstven, a izgledalo je i da su svi pojmovi tek nastajuće nauke psihopatologije bili nedvosmisleno definisani i nekontroverzni.
Situacija se tokom poslednjih decenija promenila čak i u jednom od najtvrdokornijih modernističkih sistema - psihoanalizi. Naglasak koji savremena relaciona psihoanaliza stavlja na self kao proizvod odnosa dovodi do toga da se o njemu mora misliti kao o diskontinuiranom i višestrukom. Tako se za jedinstvo selfa smatra da je iluzija (Saliven) ili simptom (Lakan), pa Bromberg (1998, str. 273) tvrdi da osoba uopšte ne mora da bude svesna tih različitih selfova, već može da živi u stanju "zdrave iluzije o kohezivnom ličnom identitetu". Neki relacioni teoretičari smatraju izvesnim da svaki od tih višestrukih selfova obavlja sve funkcije koje su ranije pripisivane instanci Ja, a Mičel (Mitchell, 2000, str. 63) tvrdi da bi se nekoliko njegovih kolega složilo da su "ove višestruke organizacije mnogo više od (kognitivnih) reprezentacija selfa; verovatnije je da je svaka od njih verzija, kompletna funkcionalna jedinica sa sistemom verovanja, afektivnom organizacijom, autonomnom intencionalnošću i razvojnom istorijom". [3] Ova shvatanja se odlično uklapaju u neke opšte osobenosti postmodernih pristupa. Ideje o policentričnosti, "anti-identitetu" i "anti-integritetu", odsustvu "velikog narativa" i decentriranom, višestrukom selfu sve su raširenije u različitim humanističkim disciplinama i utiču na psihologiju (videti: Fee, 2000; Freeman i Brockmeier, 2001, str. 88-92). Sve je više autora koji smatraju da u svakoj osobi ima više selfova i da "singularnost (jedinstvenost) osoba (ako izuzmemo to da su njihova tela različita) nije očigledna činjenica o ljudskim životima, već rezultat nametnutih normi" (Harré, 2001, str. 63). U okviru osnovne ideje ove linije mišljenja - koja je pod velikim uticajem Mihaila Bahtina (naročito njegove knjige "Problemi poetike Dostojevskog") i Pola Rikera (pre svega ideja iznetih u knjizi "Vreme i priča") - ističe se da su temporalnost, polifoničnost i intertekstualnost osnovne karakteristike ne samo modernog romana već i narativnog konstruisanja života (videti, na primer: Brockmeier & Carbaugh, 2001b, str. 7-8, Hermans, 2001, str. 245-246). Po tom shvatanju, ljudi stalno iznova "pričaju" svoje živote, pa bi se moglo reći i da stalno iznova stvaraju sebe. Najbolji primer uticaja ovog stanovišta može se naći u tekstu simptomatičnog naslova "Self-making and World-making" (Bruner, 2001), ali je danas sve više autora koji postavljaju pitanje postoji li razlika između življenja života i pripovedanja života (videti detaljnu diskusiju u Brockmeier & Carbaugh, 2001a). Najopštiji pojam u ovom pristupu predstavlja Rikerova ideja o narativnom identitetu "koji je izražen pričom i do kojeg se dolazi pričanjem i razumevanjem priča" (videti: Bečanović-Nikolić, 1998, str. 184-198), a neki autori će, inspirisani ponajpre tim pojmom, pretpostaviti postojanje "narativnog tkiva života" (Freeman & Brockmeier, 2001, str. 97). Pošto svako može sebi i drugima da ispriča veliki broj autobiografija, broj narativnih identiteta, onoga što bismo u nekom drugom diskursu nazvali selfovima, bez mnogo problema postaje veći od jedan. Upravo tim povodom, Eko će izneti vrlo slikovito poređenje: "Život svakako više liči na Uliksa nego na Tri musketara - a mi smo ipak sve skloniji da o njemu mislimo kao da su u pitanju Tri musketara umesto kao da je u pitanju Uliks " (citirano prema Brockmeier, 2001, str. 249).[4]
 Ovo kretanje od modernog selfa do postmodernog selfhooda, karakteristično za poslednje decenije dvadesetog veka, posmatra se najčešće kao rezultat promene socijalnih uslova koji oblikuju individualne identitete. Kako podaci pokazuju, prosečni Amerikanci se u toku života sele jedanaest puta, a svaki treći se na radnom mestu zadržava manje od godinu dana (Gergen, 2000). Naši identiteti formiraju se, razvijaju i održavaju u širokoj mreži socijalnih odnosa, koji su - gotovo svi, u nekim slučajevima doslovno svi - površni, mnogobrojni, kratkotrajni, emocionalno i moralno beznačajni. U tom svetu (Gergen, 1991, str. 73-80), ono što smo nekad nazivali intimnim životom, potpuno je promenilo svoju prirodu. Pod ovim ne mislim na Gergenu jako važnu promenu od življenja u svetu u kome većinu ljudi lično poznajete u življenje u svetu u kome s drugima komunicirate mnogo posrednije. Stepen socijalne zasićenosti u ta dva slučaja ne izgleda mi značajno drugačiji: nijedan od njih ne daje slobodu bez žestoke borbe. Ono gde bi trebalo tražiti uzroke te razlike pre je u različitim vidovima socijalne zasićenosti. Naime, svet u kome su odrastali naši roditelji, da o daljim precima i ne govorimo, bio je svet bez masovnih medija i interneta. Naš svet je bez njih nezamisliv. A "kultura nije samo oposredovana masovnim medijima; ona je i po formi i po sadržaju sačinjena i otelovljena u masovnim medijima" (Altheide, prema Gottschalk, 2000, str. 26).
Moglo bi se reći da je dovoljna ilustracija za tu promenu proces pisanja, objavljivanja i čitanja ovog teksta: možda se niko od potpisanih nikad nije sreo i upoznao, možda se iza imena kriju sasvim druge osobe ili grupe osoba, možda će neko od čitalaca ispejstovati delove tekstove u svoj maturski rad. Nikad to nećemo znati, a - postmoderna teži da nas u to ubedi - to i nema nikakav značaj. Mi živimo u svetu simulacija, znakovi su nepremostivo odvojeni od onoga što bi trebalo da označavaju (Horrocks, 2001, str. 29), tamo gde je bio logos sad je samo imago. Nema autora, nema subjekta, nema interesovanja za to da li oni postoje, nema razlike između ozbiljnog i zabavnog, nema se vremena za takva pitanja. Insistiranje na značaju informacije (a ne pogleda na svet) i brzini njihovog prenošenja (a ne na komunikaciji kako je ona nekad shvatana) unelo je neslućeno ubrzanje u svakodnevne živote običnih korisnika računara. No, to svakako nije sve. Iznošenje ovog teksta pred čitaoce predstavlja vrlo jednostavan vid korišćenja savremene tehnologije. Treba samo da se osvrnemo oko sebe da bi smo videli brojne složenije promene koje u našem svetu izazivaju ove tehnološke inovacije. Recimo da je prva značajna promena koju je donela televizija izvesna vrsta pasivizacije korisnika. Savremeni mediji su, da iskoristim Mekluanovu tipologiju (prema Horrocks, 2001, str. 37-8), "vrući mediji" - oni donose toliku količinu informacija i "atmosferičnosti" (još jedan Mekluanov termin) da ostavljaju malo prostora za "doradu" od strane korisnika. Dok gledate TV ili DVD, dok slušate mp3 ili čitate vesti na nekoj internet prezentaciji, značajno ste pasivniji nego u nekim oblicima socijalnog života koji su bili rašireni pre pojave štampe i širenja pismenosti: više nema seoske crkve, glavne ulice, sindikalne hale, gradske većnice (videti Turkle, 1997, str. 178). U vezi s tim, a posebno kad je u pitanju internet, postavljalo se pitanje reprezentacije i doživljaja telesnosti. Prve faze razvoja interneta uključivale su samo komunikaciju rečima, dakle ni značajnu upotrebu čula vida kakva je postojala u gledanju televizije. Ipak, ni novija tehnologija - kamere, mikrofoni i slušalice, aparati za nadraživnaje polnih organa, itd. - nije dovela do toga da osećamo da na internet unosimo i svoje telo. Mišljenja o značaju ove promene su različita. Tako, na primer, Gergen (2002, str. 113) smatra da stvarni selfovi nužno obitavaju u telima i da oni mogu proizvesti mnogo "self-pozicija" (njegov termin za različite reprezentacije selfa na internetu). Međutim, neki korisnici koje ispitivala Šeri Terkl to dovode u pitanje smatrajući da selfu koji ima telo ne treba pridavati veći značaj nego onim koji ga nemaju (Turkle, 1997, str. 14). Iz ovih stavova korisnika interneta vidimo da se ostvaruje Makluanovo proročanstvo da medijski prikaz može izgledati realističnije od 'realnosti' (Gottschalk, 2002, str. 27). Tako ispitanici za doživljaje u virtuelnim zajednicama kažu da su "stvarniji od [njihovog] stvarnog života" (Turkle, 1997, str. 10), odnosno da je stvarni život samo jedan od 'prozora' i to ne nužno onaj u kome se neka osoba najbolje oseća (ibid., str. 13). Uzrok za to svakako nije u danas raširenom naglasku na virtualnosti savremene kulture. Naprosto, svaka je kultura virtualna, virtualnost je zapravo definišuće svojstvo kulture. Likovi iz kompjuterskih igara ili 'osobe' koje srećemo ili formiramo na internetu jednako su virtuelne kao i najvredniji proizvodi prethodnih generacija. Kad 'poginemo' ili 'ubijemo' u svetu neke kompjuterske igre jednako smo u virtuelnom kao kad se preispitujemo s Hamletom, divimo Ahilu, ili patimo s Anom Karenjinom: "'Virtualna realnost' nastaje s biološkim sistemima predstavljanja; sve mentalne predstave su virtuelne realnosti" (Šefer, 2001, str. 8; kurziv autorov). [5]  Važnijim mi izgledaju neka svojstva koja savremenu virtuelnost čine potpuno originalnom. Internet svakako predstavlja savršenu 'prirodnu' laboratoriju za ispitivanje selfova ljudi koji žive pod uticajem postmodernog društva. Njegov povratni uticaj na oblikovanje unutrašnjeg života tih ljudi, međutim, tek čeka na to da mu bude priznat značaj i da bude temeljnije istražen. Tako je vrlo važno to što u poslednjoj deceniji prisustvujemo razvoju interneta u doba njegove najveće svežine - u njemu se danas socijalna pravila stvaraju a ne usvajaju (Turkle, 1997, str. 10). Makar još neko vreme će njegovi korisnici imati doživljaj da su umakli stegama represivnih aparata zajednica u kojima žive i dobili priliku da stvore neke nove zajednice koje im omogućavaju da slobodnije izraze ono što nose u sebi. Uz to, a možda i važnije, nikada ranije nisu bili mogući ona vrsta i stepen interaktivnosti koje je doneo internet. Koliko god neko mogao nastojati da uđe u beskrajno bogati svet Šekspirovih dela, to je ipak ostajao Šekspirov svet; određene vrste kompjuterskih igara, izbor ličnosti koju će neko predstaviti tokom četovanja, kreiranje sopstvenih internet stranica, nude lak i brz pristup doživljaju stvaralaštva, inicijative koja potiče iz osobe, uobličavanja sopstvenih fantazija bez unapred zadatog modela. Gledano iz ovog ugla, pitanje više nije zašto je internet privlačan ; pitanje postaje kako tome odoleti . Pretpostavljam da je opis promene koju je u seksualni život jedne žene uneo internet ubedljiva ilustracija i neslućenih mogućnosti za usvajanje doskora isključivih socijalnih uloga i gotovo neodoljivog izazova koji mogućnost lažnog predstavljanja prdstavlja pred korisnike interneta:
Zahvaljujući slobodi da budem i radim bilo šta, imala sam seksualne odnose s tri muškarca odjednom. Imala sam seksualne odnose sa ženom. Jednom sam imala seksualne odnose s tri muškarca i ženom. Predstavljajući se kao muškarac, imala sam seksualne odnose sa ženom. Predstavljajući se kao muškarac homoseksualnih sklonosti, imala sam seksualne odnose s muškarcem. Predstavljajući se kao muškarac, imala sam seksualne odnose s muškarcem koji se predstavljao kao žena. Naučila sam sve o sadizmu i mazohizmu, kako iz uloge sadiste tako i iz uloge mazohiste (Waskul, 2003, str. 3-4). [6] Verovatno je sasvim tačno da u tom procesu neke osobe "osete neprijatan doživljaj fragmentacije, a neke olakšanje. Neke osete mogućnosti za otkrivanje sopstvenog selfa, čak za njegovu transformaciju> (Turkle, 1997, str. 260). Gde je kraj tog procesa, koje su njegove najvažnije posledice, da li će ljudi budućnosti biti psihološki temeljno drugačiji od nas, treba li da se radujemo ili plašimo mogućnosti nastanka 'kiborga'? Nekoliko godina nakon što su podaci pokazivali da 167 miliona korisnika interneta samo u SAD svakog meseca prosečno na internetu provodi 10 sati kod kuće i 25 na poslu (prema Altheide, 2002, str. 42), kao i da ga koristi 90 procenata Amerikanaca uzrasta između 15 i 19 (ibid., str. 47), internet je verovatno na vrhu liste najprovokativnijih socioloških i psiholoških fenomena. Sazrevanje prvih generacija koje su odrasle podrazumevajući postojanje i upotrebu interneta doneće mnoge odgovore. Hoće li nauka uspeti da ih odgonetne i upotrebi tako što će naučiti nešto korisno i za svoje ispitanike i za sebe zavisi pre svega od toga koliko će sama biti otvorena za fragmentiranu, protejsku, "postmodernu", prirodu sveta i kulture koji je okružuju i 'vuku za rukav'.
[1] Čitav prikaz istorijskih začetaka privatnog selfa dajem na osnovu sledećih tekstova: Arijes & Dibi, 2001, str. 444 i dalje; Baumeister, 1986; Baumeister, 1987; Baumeister, 1998, str. 725-727; Brockmeier, 2001; Danziger, 1997; Gergen, 1991, poglavlje 2; Kristeva, 1997, str. 199 i dalje; Seigel, 2005. [2] Koliko je promena bila nagla i sveobuhvatna, pokazuje i to da je termin self kod Šekspira već gotovo uvrežen. Tako, na primer, Polonije savetuje Laertu kao najvažnije od svega >to thine own self be true< ( Hamlet , I, 3:78), a Regana za sebe kaže >I am of that self metal made as my sister<, ( King Lear , I, 1: 69). Termin se takođe često pojavljuje i u Sonetima (videti na primer: IV, 11; LXII, 12). Mnogo je napisano o tome kako su neki Šekspirovi likovi zapravo prvi primeri osoba kod kojih je lično iznad društveno-istorijskog: o >samooblikovanju< Ričarda Trećeg videti Mitchell & Snyder, 2000, poglavlje 4; o Šekspiru kao >izumitelju ljudskog<, posebno u slučajevima Hamleta, Falstafa i Otela, videti Bloom, 1998. [3] U skladu s tim novim razumevanjem mentalnog zdravlja i patologije, koje disocijaciju smatra zdravom, adaptivnom funkcijom, značajno su se promenili i terapijski zahtevi i ciljevi. Od analitičara se ne zahteva ništa manje od odricanja bilo kakvog terapijskog okvira da bi pacijentu omogućio da se "oseti slobodno da ispolji nove načine postojanja bez straha da bi na traumatičan način mogao izgubiti kontinuitet doživljaja 'ko je'" dok "istražuje načine na koje su stanja selfa koja sačinjavaju njegov lični identitet povezana između sebe, sa spoljnim svetom, te sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću" (Bromberg, 1998, str. 386). Smatra se pogrešnim "shvatanje da 'varenje' i 'stapanje' različitih verzija selfa treba pretpostaviti kapacitetu za kontejnment promenljivih i suprotstavljenih verzija selfa" (Mitchell, 1993, str. 105). Štaviše, od analitičara se zahteva da prihvati i sopstvenu višestrukost, što će, verujem doneti dalje promene u teoriji i praktičnoj upotrebi kontratransfera. [4] Naravno, posebno razmatranje Džojsovog uticaja na temu kojom se trenutno bavim bilo bi više nego korisno, pa mi je tim teže da shvatim zašto mu u psihologiji nikad nije priznato mesto koje zaslužuje. Za početak bavljenja ovom temom videti: Devlin, 1985; Hermans & Kempen, 1993, poglavlje 4; Jevremović, 2003; Kershner, 1989; Norris, 1998; i posebno Schwaber, 1999. [5] Od četiri opisana modela odnosa stvarnog i virtuelnog (prema Horrocks, 2001, str. 44-47) - 1. virtualno je lažna aproksimacija stvarnsoti; 2. virtualno je hiper-realizacija stvarnosti; 3. virtualnost je razrešenje, bekstvo od stvarnosti; 4. nema razlike između stvarnog i virtuelnog, svaka stvarnost je virtuelna - ovde izneta shvatanja najbliža su ovom poslednjem. [6] Zanimljiva je opaska jednog ispitanika da internet seks nije nalik masturbaciji uz >Playboy<, pošto uključuje zajedničke fantazije dve osobe (Turkle, 1997, str. 21). Literatura: Altheide, D. L. (2002): Toward a Mapping of the Mass Media and the "E Audience". U: J. A. Kotarba & J. M. Johnson (ur.) Postmodern Existential Sociology , str. 41-62. AltaMira Press. Arijes, F. & Ž. Dibi (2001): Istorija privatnog života, tom 2 . Beograd: Clio. (Prevela Lj. Mirković.) Baumeister, R. F. (1986): Identity: Cultural Change and the Struggle for Self . Oxford University Press. Baumeister, R. F. (1987): How the Self Became a Problem: a Psychological Review of Historical Research. J. Pers. Soc. Psy. , 52, 1, str. 163-176. Baumeister, R. F. (1998): The Self. U: D. T. Gilbert, S. T. Fiske & G. Lindzi (ur.) The Handbook of Social Psychology, Fourth Edition, Vol. I , str. 680-740. The McGraw-Hill Companies. Bečanović-Nikolić, Z. (1998): Hermeneutika i poetika . Teorija pripovedanja Pola Rikera . Beograd: Geopoetika. Bloom, H. (1998): Shakespeare: The Invention of the Human . New York: Riverhead Books. Brockmeier, J. (2001): From the End to the Beginning. Retrospective Teleology in Autobiography. U: J. Brockmeier & D. Carbaugh Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , str. 247-280. John Benjamins Publishing Company. Brockmeier, J. & D. Carbaugh (2001a): Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , John Benjamins Publishing Company. Brockmeier, J. & D. Carbaugh (2001b): Introduction. U: J. Brockmeier & D. Carbaugh Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , str. 1-22. John Benjamins Publishing Company. Bromberg, P. (1998): Standing in the Spaces: The Multiplicity of Self and the Psychoanalytic Relationship. In: Standing in the Space , str. 267-290 s . Hillsdale, NJ: The Analytic Press. Bruner, J. (2001): Self-making and world-making. U: J. Brockmeier & D. Carbaugh Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , str. 25-37. John Benjamins Publishing Company. Danziger, K. (1997): The Historical Formation of Selves. U: R. D. Ashmore & L. Jussim (ur.) Self and Identity. Fundamental Issues , str. 137-159. Oxford University Press. Devlin, K. J. (1985): Self, Language, and the Other. An Integrative Approach to the Works of James Joyce. Neobjavljena doktorska disertacija. The University of Michigan. Fee, D. (ur.) (2000): Pathology and the Postmodern. Mental Illness as Discourse and Experience . Sage Publications. Freeman, M. & J. Brockmeier (2001): Narrative integrity. Autobiographical identity and the meaning of the "good life". U: J. Brockmeier & D. Carbaugh Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , str. 75-99. John Benjamins Publishing Company. Gergen, K. J. (1991): The Saturated Self. Dilemas of Identity in Contemporary Life. New York: Basic Books. Gergen, K. J. (2000): The Self: Transfiguration by Technology. U: D. Fee (ur.) Pathology and the Postmodern. Mental Illness as Discourse and Experience , str. 100-115. Sage Publications. Gottschalk, S. (2000): Escape from Insanity: 'Mental Disorder' in the Postmodern Moment. U: D. Fee (ur.) Pathology and the Postmodern. Mental Illness as Discourse and Experience , str. 18-48. Sage Publications. Harré, R. (2001): Metaphysics and narrative. Singularities and Multiplicities of self. U: J. Brockmeier & D. Carbaugh Narrative and Identitiy. Studies in Autobiography, Self and Culture , str. 59-73. John Benjamins Publishing Company. Hermans, H. J. M. (1996): Voicing the Self: From Information Processing to Dialogical Interchange. Psychological Bulletin , Vol. 119, No. 1, 31-50. Hermans, H. J. M. (2001): The Dialogical Self: Toward a Theory of Personal and Cultural Positioning. Culture & Psychology , 7:3, 243-281. Hermans, H. J. M & H. J. G. Kempen (1993): The Dialogical Self. Meaning as Movement. Academic Press, Inc. Horrocks, C. (2001): Marshall McLuhan i virtualnost . Zagreb: Naklada Jesenski i Turk. (Originalno delo objavljano 2000. Preveo Neven Dužanec.) James, W. (1952): The Principles of Psychology . Encyclopaedia Britannica Inc. (Originalno delo objavljeno 1891.) Jevremović, P. (2003): Džojs i psihoanaliza. U: B. Ćorić (ur.) Reči. , str. 95-107. Beograd: Institut za mentalno zdravlje. Kershner, R. B. (1989): Joyce, Bakhtin, and Popular Literature. Chronicles of Disorder. Chapel Hill and London: The University of North Carolina Press. Meares, R. & W. Orlay (1988): On Self-boundary: A Study of the Development of the Concept of Secrecy. British Journal of Medical Psychology , 61, 305-316. Mitchell, S. A. (1993): Hope and Dread in Psychoanalysis . New York: Basic Books. Mitchell, S. A. (2000): Relationality. From Attachment to Intersubjectivity . New York: The Analytic Press. Mitchell, D. T. & S. L. Snyder (2000): Narrative Prosthesis. Disability and the Depenencies of Discourse . Ann Arbor: The University of Michigan Press. Norris, M. (ur.) (1998): A Companion to James Joyce's "Ulysses" . Biographical and Historical Contexts, Critical history, and Essays from Five Contemporary Critical Perspectives. Boston and New York: Bedford Books. Schwaber, P. (1999): The Cast of Charcters. A Reading of Ulysses. New Haven & London: Yale Universities Press. Seigel, J. (2005): The Idea of the Self. Thought and Experience in western Europe since the Seventeenth Century. Cambridge University Press. Šefer, Ž-M. (2001): Zašto fikcija? Novi Sad: Svetovi. (Originalno delo objavljeno 1999. Preveli V. Kapor & B. Rakić.) Turkle, S. (1997): Life on the Screen. Identity in the Age of the Internet . A Touchstone Book. Waskul D. D. (2003): Self-Games and Body-Play. Personhood in Online Chat and Cybersex . New York City, NY: Peter Lang.
|
