EKONOMIJA ZASNOVANA NA ZNANJU
Miroslav Prokopijević, predsednik Centar za slobodno tržište
 U poslednjih petnaestak godina se vrlo često susreće izraz "knowledge based economy". On se susreće ne samo u akademskim i medijskim raspravama, nego i u poznatim dokumentima. Tako se recimo u Lisabonskoj deklaraciji Predsedni štva Evropske unije (EU) iz 2000. kaže da EU treba da postane vodeća svetska ekonomija i da to treba da se ostvari tako što će privrede zemalja-članica postati "knowledge based economies". Šta je to "ekonomija zasnovana na znanju"? Na čemu je bila zasnovana ona druga ekonomija?
Od poljoprivrede do trećeg sektora
Za razliku od ranijih perioda kada je učešće fizičkog rada bilo jako veliko (pre svega u vreme dominacije poljoprivrede) i za razliku od industrijskog perioda, kada je učešće živog rada i fizičkog rada bilo takođe vrlo veliko (kako je industrijalizacija napredovala učešće živog i fizičkog rada opadalo), ekonomija zasnovana na znanju je pre svega ona u kojoj je glavna veličina informacija, odnosno saznanje, odnosno veština, tj. nešto što je po pravilu nematerijalno, a što je marketibilno, tj. ima tržišnu vrednost. Kasnije ćemo videti da je za efikasno korišćenje znanja potrebno određeno institucionalno okruženje. Skoro 8000 godina, trajao je period u kome je poljoprivreda bila dominantna privredna aktivnost. Najveći deo dohotka koji se stvarao u državama ili na nekim teritorijama, poticao je od poljoprivrede. Ona je stvarala čak do 98% nacionalnog dohotka kad se uračunaju još i stočarstvo, lov, ribolov i sl. Taj period dominacije poljoprivrede okončan je krajem 18. veka sa prodorom industrijske revolucije i nastankom prvih država koje su na široj teritoriji imale razvijenu industriju, kao što su Engleska, Škotska ili tadašnja Holandija. Naravno u periodu od 2000. godine pre naše ere pa do danas bilo je pojedinih gradova, malih teritorija, koji su bili izuzeci kao razvijeni trgovačko-zanatski gradovi - kao što su feničanski gradovi, Aleksandrija ili kasnije Đenova, Venecija ili Dubrovnik. Današnji udeo poljoprivrede u razvijenim zemljama je opao negde na 2% (moglo bi da se kaže od 2 do 5 %). U SAD i Britaniji je bliže 2%, u Italiji negde 3,5%, a u Francuskoj skoro 5%, u Holandiji oko 4%.U zemljama istočne Evrope učešće poljoprivrede u nacionalnom dohotku je nešto više, ali se ubrzano smanjuje. Tako poljoprivreda danas stvara samo oko 5-6% dohotka u Sloveniji ili Češkoj, a skoro 18% u Poljskoj. U Srbiji je taj procenat još uvek visok, preko 20%. Za razliku od poljoprivrede, industrija danas stvara uglavnom oko 25% nacionalnog dohotka. U tranzicionim zemljama malo više, do 32-33%, a ostatak je treći sektor. U trećem sektoru postoje "starinske grane" - građevinarstvo, servisi za mašine, hemijsko čišćenje itd. I to je onaj niži, kapitalno manje intenzivan deo trećeg sektora. Onaj kapitalno intenzivniji lociran je oko bankarstva, osiguranja, finansijskog posredovanja, konsultantskih usluga. Najveća koncentracija takvih usluga u svetu je oko najvećih berzi, kao što su London, Njujork, Frankfurt ili Tokio. U Evropi već postoje zemlje u kojima je taj sektor ekonomski dominantan, kao što su Irska, Luksemburg ili Švajcarska.
Ekonomija zasnovana na znanju
Naravno, promena u tipu dominantne delatnosti dovodi do promene ne samo u načinu života nego i do promene svih drugih delatnosti. Kad je industrija postala glavna delatnost, usledila je industrijalizacija poljoprivrede. Kad se treći sektor uzdigao, u to vreme modernim tehnologijama, došlo je do opremanja industrije raznim automatskim mašinama. Kad je usledio novi talas razvoja sa biotehnologijom, telekomunikacijama, kompjuterima, onda su i poljoprivreda i industrija i onaj niži deo trećeg sektora opet doživeli promene. Zahvaljujući svetu u kome živimo danas, čovek koji ima prosečan dohodak u zapadnoj Evropi praktično živi bolje nego što je živelo plemstvo u 12. ili 17. veku. Te mogućnosti su nastale zahvaljujući enormnom tehnološkom progresu i njegovom korišćenju kroz ekonomiju. Međutim, samo saznanje, samo otkriće nečega ne mora da znači da će se život ljudi poboljšati. Stari Grci su imali mnogo izuma koje nikada nisu praktično iskoristili. Znali su recimo za vodenicu, ali je nisu koristili, jer je rad robova bio jeftin. Promena tipa dominantne delatnosti, od poljoprivrede preko industrije do razvoja "trećeg sektora" i "ekonomije zasnovane na znanju" dovodi i do drugih važnih promena. Tako recimo dolazi do promena u nastanku, prikupljanju, kreiranju, preradi i korišćenju informacija. Nekada je glasnik danima putovao od Kaira do Londona, bilo je potrebno mnogo ljudi, konja i drugih sredstava da bi se prenela informacija na toj razdaljini , a danas na istoj distanci može u trenutku da se elektronski prenese ogromna količina informacija. Ogroman porast je u broju agencija koje prikupljaju, analiziraju i prodaju određene informacije. Bez njih se ne može ni zamisliti funkcionisanje tržišne privrede danas. Dolazi i do velikih organizaciono-institucionalnih promena u izgledu, velični, strukturi i funkcionisanju firmi. Kao rezultat toga najčešće firme u trećem sektoru postaju manje, fleksibilnije, često sa samo virtuelno povezanim delovima, sa obrazovanijim zaposlenima, bolje povezane sa sektorima za istraživanje i razvoj. Više su zavisne od nauke, konkurentnije, jer sa većim brojem firmi nivo konkurencije se povećava. I poljoprivreda i industrija postaju zavisnije od istraživanja, korišćenja informacija, definisanja proizvoda i finansijskih tržišta. Pomeranje od prvog (poljoprivreda) ka trećem sektoru (usluge) dovodi do rasta blagostanja. Danas nije dobro imati 50% zaposlenih u poljoprivredi, a ostatak u industriji i trećem sektoru. To su aktivnosti koje su radno intenzivne, a kapitalno siromašne. Npr. nije isto da li zaposleni radi sa 1.000 dolara kapitala ili sa 100.000 dolara ili sa 50 miliona dolara. Onaj ko radi sa kapitalom od 50 miliona dolara može da ima godišnju platu koja se meri u milionima, zato što stvara odgovarajući dohodak. Dakle, mogu ešaloni da budu zaposleni u poljoprivredi, a samo jedan važan menadžer može da ima veći dohodak od svih njih i da zarađuje za firmu više nego svi. Dobro je imati više a ne manje zaposlenih, ali je dobro imati što manje zaposlenih u poljoprivredi, a što više u trećem sektoru, posebno onom njegovom profitabilnijem delu. Jer, kako se odmiče od poljoprivrede nagore, kapitalna vrednost radnog mesta je poznavanje onog što vas opslužuje. Potrebno da saznanjem, veštinama i profesionalnom obučenosti budete prilagođeni svemu tome. Zaposleni imaju neku količinu znanja koje na tržištu određuje njihovu vrednost. Ta vrednost se iskazuje cenom njihovog rada. Obrazovanje ima smisla ako podiže ovu kapitalnu vrednost i ako to čini efikasno. Treba učiti ljude onome što diže vrednost njihovog rada kad se sutra pojave na tržištu, a ne onome što je nekorisno. Ceo smisao obrazovanja je u tome je da na što efikasniji način bude prilagođeno promenama na tržištu i u životu.
Znanje kao javno i privatno dobro Generalni komercijalni problem sa znanjem je sledeći. Jedan dobar deo znanja je javno dobro, npr. tablica množenja, skoro sve formule, algoritmi i klasifikacije, razna znanja iz biologije, matematike, hemije, fizike... Javno dobro karakterišu dve stvari: 1) Neisključivost - znači da se ne mogu isključiti iz korišćenja tih javnih dobara, tj. znanja oni koji korišćenje ne plaćaju. 2) Drugo svojstvo znači da moja potrošnja npr. tablice množenja ne smanjuje količinu upotrebe tablice množenja od strane drugih. Kod kisele vode npr. to tako nije. Ako neko popije jednu čašu, za sve ostale ostaje manje vode upravo za tu jednu popijenu čašu. Znanje koje je javno dobro valjalo bi da se što lakše koristi, a ostalo da bude zaštićeno kao intelektualna svojina. Nije neophodno da se zaštita odvija uz pomoć državne intervencije, ali je neophodno da se korišćenje tih znanja uslovljava odgovarajućim plaćanjem za uslugu. Ako toga ne bi bilo, onda investitori ne bi imali interesa da ulažu sredstva da bi se došlo do novih saznanja i pronalazaka. Na investitore u ovoj oblasti se, međutim, vrši snažan pritisak od strane vlada, interesnih grupa i javnosti, da omoguće što pre da svi mogu da koriste nova saznanja i pronalaske. Za razvoj modernih ekonomija zasnovanih na znanju je od vitalne važnosti da se uprkos takvim zahtevima i pritiscima investitori osećaju dovoljno sigurno.
Institucionalni okvir za ekonomiju zasnovanu na znanju Sada dolazimo do centralne teme. U klasičnoj privrednoj i industrijskoj ekonomiji smatralo se da je vrednost informacije objektivna. Ona to u nekom smislu i jeste, ako kažete da tona grafita košta $ 1200, onda će svako normalan to prihvatiti kao cenu. Ali, ono što je beskrajno različito jeste kako će različiti pojedinci reagovati na tu informaciju. To kako će neko reagovati je čisto subjektivno, tj. zavisi od položaja, shvatanja, motiva, obrazovanja i u krajnjoj liniji od preferencija date osobe. Neko će smatrati da to nije povoljna cena, pa će akcija izostati. Drugi će kupiti grafit i upotrebiti ga za proizvodnju kozmetičkih sredstava. Treći će praviti olovke, četvrti možda sredstvo za podmazivanje ili grafitne teniske rekete. U osnovi, od percepcije datog pojedinca-preduzetnika u svetu datih tržišnih okolnosti zavisi koji potez će povući. Pošto mnogo ljudi donosi ekonomski relevantne odluke, ne samo poslovni svet, nego i potrošači, onda je za svaku modernu i na znanju zasnovanu privredu od ključne važnosti kakav će imati institucionalni okvir za stvaranje, preradu, razmenu i drugu upotrebu znanja i veština. Tu se suočavamo sa glavnom političkom dilemom u vezi sa znanjem i ekonomijom vezanom za znanje. Jedna struja mišljenja tvrdi da država treba da pomaže obrazovanje, naučno istraživanje, nove tehnologije. Još preciznije, da država treba da usmerava nastanak i korišćenje znanja. Obrazloženja za ovakvo shvatanje mogu biti različita. Neko će isticati nesavršenost tržišta ("tržišna greška"), drugi će govoriti o tome da jedino država ima resurse za tako velike operacije, treći će isticati da jedino država ima pregled nad igrom, tako da jedino njena intervencija može biti smislena. Često se kaže i da bi upotreba nekih znanja mogla da ugrozi sigurnost i život ljudi. Ti razlozi su uglavnom prividni. Tačno je recimo da ponekad nastaje "tržišna greška", ali nije tačno da država uvek treba da je ispravlja. Ona to treba da čini samo onda kada je cena "ispravljanja" manja od same greške. Takođe nije tačno da država može da zna kuda će istraživanja krenuti i da jedino ona ima velike resurse za podršku istraživanju. Niko pa ni država ne mogu znati u kom pravcu će istraživanja krenuti. Putevi nauke i pronalazaka su nepredvidljivi, inače to ne bi bilo nikakvo novo znanje ili izum. Nadalje, novac je u današnjem svetu ogromnom većinom u privatnim, a ne državnim rukama, tako da privatni sektor može da angažuje ogromna sredstva, uključujući i sredstva za istraživanja. Druga škola kaže da država ne treba direktno da se meša u procese nastanka i korišćenja znanja. Ona samo treba da određuje pravila igre, kreira što bolje uslove za biznis i podstiče konkurenciju, a da privatnim investitorima ostavlja da vide gde i pod kojim uslovima će ulagati. Ima znatan broj razloga koji podupiru ovu poziciju. Prvo, opšte je poznato da je država slab investitor u odnosu na privatni sektor. Drugo, direktno ulaganje države dovodi do lošeg korišćenja resursa, a često i do korupcije. Treće, pošto je percepcija znanja i informacija distribuirana na mnoštvo pojedinaca u društvu, pošto su procesi odlučivanja subjektivni i decentralizovani, nije moguće bilo kakva njihova centralna koordinacija posredstvom države. Četvrto, nastanak znanja i njegova upotreba su nepredvidljivi, tako da je državna aktivnost u ovoj oblasti nemoguća. Pošto je država neefikasna u ulaganju, pošto su odluke decentralizovane, a nastanak znanja i njegova upotreba nepredvidljivi, to je bolje da se država ne meša direktno u procese nastanka, prerade i korišćenja znanja. Indirektna uloga države je neizbežna i ona se odnosi na pravila igre koja važe na njenoj teritoriji. Nema garancije da će država biti srećna u kreiranju tih pravila. Mnogi režimi se trude da destimulišu nastanak i sticanje znanja, jer smatraju da je znanje subverzivno u pogledu režima. U drugim slučajevima nema aktivnih mera države u pogledu kontrole znanja, ali su pravila koja su na snazi destimulativna za nastanak i korišćenje znanja. Vlasnička prava su nesigurna, delovanje države nepredvidljivo, komplikovane su procedure za poslovanje, visoki su porezi, itd. Naravno, postoje i države koje su shvatile važnost znanja i gde je napravljen institucionalni okvir koji pogoduje kako upotrebi znanja, tako i poslovanju. To su najčešće države u kojima su dohoci i standard na najvišem nivou u svetu. Najbolje preporuke za takav okvir su sigurnost vlasničkih prava i slobode ugovora, mala uloga države i njeno predvidljivo ponašanje, niski porezi i jednostavne administrativne procedure, dobra informatička oprema vlade ("e-vlada"), itd. Ono što država treba da osigura praktično se svodi na snižavanje transakcionih troškova, tj. troškova poslovanja. Razvoj znanja i poslovnih aktivnosti je u osnovi nepredvidljiv, tako da je optimalno ako se ustanove podese tako da pojedincima olakšavaju transakcije. A kako, kada i u kom pravcu će se transakcije odvijati, nije na državi ili bilo kome drugom da utvrđuje, nego na samim akterima transakcija. To je i glavna poenta ovog predavanja. Moderni svet je suviše složen da bi se operacije planirale i koordinisale u jednom centru. To je svojevremeno pokušavano da se uradi u planskom socijalizmu i taj pokušaj je sam od sebe propao. Takođe se pokušavalo sa blažom verzijom socijalizma, koji se različito naziva. Nekada je to "socijalizam sa ljudskim licem", nekada "treći put", a nekada "država blagostanja". Ima i drugih naziva. Problem je što i ova blaža verzija iziskuje veliki rast transakcionih troškova da bi to rešenje moglo da bude konkurentno i dobro u današnjim uslovima. Zato su zemlje sa takvim pravilima igre suočene sa izborom. Ili da zadrže takva pravila, što će dovesti do njihovog zaostajanja za rivalima, ili da ih napuštaju, kako bi držali korak. Naravno, to držanje koraka ima cenu, jer je radi smanjivanja transakcionih troškova neizbežno da neki pojedinci i grupe izgube privilegije, posebne pogodnosti i rente. U svetu slobodnih ljudi svako je slobodan da napravi izbor. Ako mlađi, obrazovaniji i preduzetniji nemaju sreću da žive u dobro uređenom društvu, koje pogoduje "ekonomiji zasnovanoj na znanju" i ako im propadnu pokušaji da utiču da se njihove zemlje promene, onda im ne preostaje drugo sem "glasanje nogama", tj. odlazak u zemlje čije će im okruženje više pogodovati. Oni se mogu vratiti u zemlju porekla, ako se tamo jednog dana prilike dovoljno poprave. Možda pritisak globalizacije na takve zemlje učini ono što oni nisu uspeli kada su živeli u svojim zemljama - tj. natera ih da se promene u poželjnom pravcu. Osnovna poenta ovog predavanja je da "ekonomiji zasnovanoj na znanju" najviše odgovara minimalna liberalna država u okviru vladavine prava, jer je na taj način olakšano efikasno korišćenje znanja na tržištima. Naravno, to je i najbolja preporuka za ekonomski napredak.
Literatura Dixit, A. K. (1996) The making of economic policy: A transaction-cost politics perspective , Cambridge: MIT Press. Lisbon European Council (2000) Lisbon European Council 23 and 24 March, Presidency conclusions, : http://www.europarl.eu.int/summits/lis1_en.htm Olson, M. (1982) The rise and decline of nations , New Haven: Yale UP. Prokopijević, M. (2005) Evropska unija. Uvod , Beograd: Službeni glasnik. Stiglitz, J. E. (1999) Public policy for a knowledge economy , London: Center for Economic Policy Research, PDF, 1. 1-30. World Bank (1998) Knowledge for development , WDR, New York: Oxford UP. |
