Tema broja:
Sajber prostor i njegovi stanovnici

SADRŽAJ

Uvodnik urednika broja

O sajber-prostoru i identitetu, Ivan Panović

Metodologija istraživanja Interneta. Sajber-Jugoslavija, Smiljana Antonijević

Istraživanje Sociološkog sajber centra, Dalibor Petrović

Internet paradoks, Darko Hinić

_____impresum______

e-volucija

Centar za proučavanje informacionih tehnologija
Beogradske otvorene škole
Masarikova 5/XII, Beograd

Gl. i odg. urednik
Nenad Golčevski

Urednik broja
Milina Petrović

Uredništvo:
Iva Nenić
Tanja Milovanović
Nataša Radović

ISSN 1451-8112

Izdavanje ovog časopisa pomogla je fondacija
"Olaf Palme"

Ako analiziramo virtuelno prijateljstvo, pokušavamo da ustanovimo da li ono podrazumeva odnos podjednake bliskosti kao realno. Najzad, ukoliko virtuelni fenomen ima sve, ili bar najznačajnije elemente realnog, onda je on "u reduť, možemo ga vrednovati pozitivno, a ako ih nema - onda je u pitanju neki "tehnološki degenerisani" oblik "stvarnog".

Stalno su se pojavljivale nove studije, a veliki metodološki problem je bio što su uglavnom korišćene kvantitativne metode, čak i metod eksperimenta, kao na primer u čuvenoj "Net houm" studiji, koja se pokazala kao veliki promašaj. Pokazalo se da sa takvom vrstom istraživanja, tj. posmatranjem realnog i virtuelnog kao suprotstavljenih oblika savremenog postojanja, ne idemo nikuda. Rezultati istraživanja su bili kontradiktorni - dok su izvesni autori, na osnovu rezultata svojih istraživanja, tvrdili da korišćenje Interneta otuđuje, drugi su govorili: "Ma ne, naši ispitanici se druže fantastično!" Problem je bila metodologija, ali i čitava ta paradigma u okviru koje se tvrdilo da će ljudi u sajberspejsu početi da se ponašaju na jedan potpuno neverovatan način, koji nema nikakve veze sa realnošću. Bili su povezani i metodologija i konceptualni i vrednosti okvir, kao čitav jedan krug.

I metodološki i konceptualno i u smislu vrednovanja sajber kulture bilo je izuzetno značajno kada je primenjen pristup virtuelne etnografije, tj. kada se shvatilo da se u proučavanju Interneta mora početi sa posmatranjem i analizom konkretnih aktivnosti na mreži. "Hajde sada da ne donosimo zaključke o tome da li su ljudi 'čudni' ako se druže u sajber-prostoru, nego da ih pitamo zašto to rade, šta ih motiviše," - bio je osnovni pristup virtuelne etnografije. To je zapravo klasičan etnografski pristup koji podrazumeva odlazak na teren i intenzivnu komunikaciju sa ispitanicima. Ovog puta odlazi se na virtuelni teren, ali treba imati na umu da se virtuelni fenomeni ne mogu analizirati bez uzimanja u obzir i njihovog fizičkog bekgraunda, jer se u suprotnom gubi sveukupni kontekst.

Meni je bio veoma zanimljiv primer sajber-Jugoslavije. Priču, odnosno tekst o sajber-Jugoslaviji pripremala sam prvenstveno za zapadnu publiku, jer mi se činilo da će dobro ilustrovati ono što se dešavalo kod nas. Tekst je objavljen u knjizi "Community-Net in East and South Europe", koju je uredio Franc Trček.

Sajber-Jugoslavija jeste virtuelna zajednica, ali ima obeležja države, zbog čega se i smatra prvom onlajn nacijom. Na primer, sajber-Jugoslavija izdaje svoje digitalne pasoše, tako da sajber Jugosloveni nisu članovi, već državljani te zajednice. Ova zajednica ima svoj ustav, grb, ministarstva, himnu, naprosto ima

ima sve odlike realne države. Jedino nema prostor u fizičkom smislu, nema teritoriju.

Sajber-Jugoslavija ima oko 16500 članova, iz 150 "fizičkih" država. Suprotno onome što bismo verovatno svi očekivali, više od 70% članova ove zajednice nisu ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Kada se ima na umu da je sajber-Jugoslavija osnovana 1999. godine, dakle u vreme kada naprosto niko nije želeo da bude Jugosloven, postavlja se pitanje šta je ljude iz gotovo celog sveta motivisalo da uzmu baš to virtuelno državljanstvo?

Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, potrebno je da malo detaljnije pogledamo odlike te prve onlajn nacije. Najpre, ono što virtuelnu Jugoslaviju razlikuje od realne jeste da ona nije ni zamišljena kao zajednica južnih Slovena. U ustavu sajber-Jugoslavije navedeno je da uslov za dobijanje državljanstva nije južnoslovensko poreklo, već da član mora da se oseća Jugoslovenom. Jedini uslov koji se pred članove sajber-Jugoslavije postavlja jeste da svaki državljanin mora da bude ministar. Tako ova država ima onoliko ministarstava koliko i članova, s tim što su ministarstva više nego zanimljiva. Na primer, postoje ministri za toto kalčo, lake žene, itd. U ustavu sajber-Jugoslavije takođe je navedeno da dok svaki državljanin ima obavezu da bude ministar nečega, niko nema pravo da pretenduje na bilo kakvu višu poziciju. Naime, nijedan član ne može da postane predsednik ili premijer ove države. Simboli sajber-Jugoslavije takođe su samo na izgled poput onih koje znamo u realnosti. Grb je napravljen po modelu grba SFRJ, uz vrlo zanimljivo poigravanje njegovim elementima. Naime, šest buktinja, koje su predstavljale jugoslovenske republike, zamenjeno je predstavom kosmosa, dok su klasovi žita, kao simbol ekonomskog prosperiteta Jugoslavije, zamenjeni pojasom za spasavanje. Simbolika ove transformacije veoma je očigledna. Himna sajber Jugoslavije menja se svake nedelje izborom nekog od MP3 fajlova koje su predložili članovi.

Ono što ovde vidimo zapravo je "blasfemično" poigravanje elementima nacije. Hijerarhija državne strukture zamenjena je "planskom anarhijom". Simboli nacije, koji u realnosti označavaju njen kontinuitet i samosvojnost, ovde su svesno pretvoreni u suprotnost. Kroz takvu igru na sjajan način je pokazano da je ono što smatramo nacijom zapravo konstrukt, tj. da je nacija, baš kao što Benedikt Anderson u svojoj studiji pokazuje, zamišljena zajednica. Verovatno se upravo u tome nalazi ključ odgovora na pitanje zbog čega su hiljade ljudi iz različitih delova sveta odabrale da se izjasne kao sajber Jugosloveni. Reč nije bila o kreiranju nekog novog ili "nadnacionalnog" identiteta u sajber-prostoru, nego o dekonstrukciji nacionalnog identiteta kao takvog.

Preporučeni tekst:

http://www.uni-muenster.de/PeaCon/zurawski/veengl.html