VASKRSENJE ILI SMRT AVANGARDE
Nataša Radović
 Internet umetnost je relativno nova umetnička praksa i možemo reći da se mi suočavamo sa novim umetničkim medijem u periodu svoje infantilnosti. Fenomen net umetnosti se retko razmatra samostalno, nego uglavnom kao grana umetnosti novih medija, media arta, kompjuterske umetnosti, digitalne umetnosti, telekomunikacijske umetnosti.
Najveći broj umetnika i teoretičara gleda na internet umetnost kao na sledbenika onog pravca u kome umetničko delo nije krajnji cilj, pa se tako, po njima, ona nastavlja na "drugu liniju" razvoja posleratne umetnosti, "analitičku liniju"... Ovakav stav imaju manje-više svi glavni eksponenti nove umetnosti. Tako npr. grupa umetnika i teoretičara okupljena u Critical Art Ensamble kao atavara digitalne kulture označava Marsela Dišana, ili Brett Stalbaum, član grupe Electronic Disturbance Theater koji u svom radu "Estetičko stanje u umetnosti mreže" [1] smatra da je net umetnost najbliža konceptualnoj umetničkoj praksi i da je kao takva nastavak "dvadesetovekovnog razvoja umetnosti od objekta ka dematerijalizovanoj formi, gde su ostavljene samo informacija i komunikacija da putuju kroz mrežu kao forma net arta" [2]. Slične pretpostavke iznosi i Eduardo Kac, smatrajući da je, šire, telekomunikacijska umetnost (a u okviru nje i internet umetnost) "kulminacija procesa dematerijalizacije umetničkog dela od Dišana pa do Kosuta" [3]. Takođe i Lev Manovič o novim medijima govori kao o novoj avangardi, stavljajući ih u odnos prema prethodnim avangardnim pokretima, pre svega istorijskoj avangardi, o čemu će biti više reči niže. U svakom slučaju dela internet umetnosti se posmatraju iz spoljne perspektive, koja pokušava da onlajn praksu smesti u okvire već duge oflajn istorije i teorije umetnosti. Međutim, gotovo isti ovi teoretičari (Stalbaum i Kac) insistiraju da se nove umetničke forme moraju razmatrati kroz odgovarajući kontekst, a to je po njima pre svega sama tehnologija, internet i informaciono društvo. Olija Lilijana jedna od prvih koja se deklarisala kao internet umetnica insistira da net umetnost treba da razvije sopstvenu teoriju, kontekstualizovanom samo mrežom, nezavisno od različitih istorija reprezentacije. Posmatranje internet umetnosti pre svega u okviru Interneta navelo je Bretta Stalbauma na konstataciju da "net umetnost i nije možda umetnost uopšte, nego mreža posredovanih manipulisanih slika, za koje mi nemamo bolji konstrukt da je opišemo nego se služimo već postojećim modelima koji se odnose na umetnost u savremenom društvu" [4]. Međutim, izgleda da pokušaji naglašavanja autentičnosti ovakvog delovanja i izdvajanja iz institucije umetnosti propadaju već na prvom koraku, a to je samodefinicija sopstvene (umetničke) prakse. Naime, već samoodređivanje ove prakse kao net umetnost smešta ovu vrstu rada u kontekst umetnosti, a samim tim i u nezaobilazno razmatranje i vezivanje za prethodne umetničke prakse. Linija razvoja internet umetnosti je, kako je već istaknuto, druga linija razvoja umetnosti dvadesetog veka (koja nije baš u potpunosti pravolinijska), koja se može ispratiti kroz jedan skraćeni niz Dišan - neodada - konceptuala (koje uzimamo samo kao glavne eksponente). Ukoliko se poslužimo drugim teorijskim konceptom, teorijom avangarde, lako pratimo niz istorijske avangarde-neoavangarde-postavangarde, pa je gotovo bilo i za očekivanje da će ovakva kontekstualizacija internet umetnosti (kao i šire digitalne umetnosti) označiti novu umetničku praksu kao avangardnu. Tako danas govorimo o novoj avangardi. Koncept nove avangarde je koncept koji je najviše teorijski razvio Lev Manovič. On digitalnu umetnost (ali i šire nove medije, celokupnu digitalnu kulturu i tehnološku revoluciju) stavlja u odnos prema istorijskim avangardama dvadesetog veka. Polazna tačka je pre svega upotreba novih medijskih i tehničkih inovacija, a paralele koje on postavlja mogu se sumirati kroz nekoliko binarizama - vizuelni atomizam : rasčlanjenost, montaža : windows, nova tipografija : grafički korisnički interfejs, nove vizije : 3D vizuelizacija podataka. Ipak, ključna teza Manoviča o novoj avangardi sadržana je u sledećem: "Nova avangarda se ne bavi posmatranjem i reprezentovanjem sveta na nov način, već novim načinima pristupanja i korišćenja prethodno akumuliranih medija. U tom pogledu, novi medji su postmediji ili metamediji, pošto koriste stare medije kao svoj osnovni materijal." [5] U Manovičevim binarizmima (kojima, između ostalog, objašnjava opravdanost upotrebe termina nova avangarda) lako se mogu prepoznati (donekle izmenjene) obeležja avangardnog dela, koje je izdvojio Peter Birger. Birgerova teorija avangarde se zasniva na interpretaciji istorijskih avangardnih pokreta, pod kojima on podrazumeva prvenstveno Dadu, konstruktivizam i nadrealizam, razlikujući ove pokrete od posleratnih evropskih i američkih neoavangardi. Po ovom autoru osnovne osobine avangardnog dela su sledeće: novo, slučajnost, alegorija (koja je u vezi sa pojmom neorganskog umetničkog dela, kategoriju koju možemo dovesti u vezu sa Manovičevom interpretacijom paravizuelni atomizam : raščlanjenost), montaža. Ono što po njemu određuje suštinu te prvobitne, izvorne, zapravo jedine stvarne avangarde jeste kritika, podrivanje buržoaske institucije umetnosti, njenih osnovnih koncepata i propozicija, pre svega ideje o autonomiji umetnosti i posebnom, izdvojenom položaju umetnika u društvu. Avangarda, po Birgeru, teži integraciji umetnosti u socijalnu realnost, spajanju umetnosti i života, te shodno tome redefiniciji pojma i statusa umetnika. I upravo ova tendencija avangarde, prevazilaženje umetnosti u društvenoj praksi, razaranje institucije umetnosti (buržoaske, izdvojene iz životne prakse) jeste, po Birgeru, ključna osobina avangarde. "Na temelju avangardnog tipa dela postaje moguć novi tip angažovane umetnosti. Mogao bi se načiniti još jedan korak dalje i tvrditi da se s avangardnim delom prevladava stara dihotomija ''čiste'' i ''političke'' umetnosti. Pod tim bi se, u Adornovom smislu, moglo razumeti da je strukturni princip neorganskog dela sam po sebi emancipatorski, jer omogućava rastvaranje jedne ideologije koja se sve više zatvara u sistem. U takvom shvatanju konačno se stapaju avangarda i angažman" [6]. Propast tendencija uništenja institucije umetnosti i amortizacija istorijskih avangardi u sistem umetnosti, označio je avangardne intencije neuspelim i sve kasnije težnje i pokreti, ma koliko imali slične ciljeve i praksu [7] unapred su osuđeni na propast i ne mogu se ozbiljno shvatiti. Time je Birger označio smrt svih avangardi, čak i onih koje su tek dolazile. Manovič, međutim, u svojoj razradi koncepta vrlo malo govori o društvenoj, političkoj određenosti nove avangarde. U poglavlju "Postmodernizam" i Photoshop, on kaže: "Postmodernizam naturalizuje avangardu, odbacije njenu originalnu političnost i, kroz neprekidnu upotrebu, čini avangardne tehnike potpuno neutralnim" [8]. Iako ne direktno, kroz ovu njegovu rečenicu možemo naslutiti da političnost i angažovanost, kao odrednice istorijskih avangardi nisu i odrednice nove avangarde. Time bismo, ako interpretiramo Manovičevu teoriju, termin nova avangarda opravdali najviše samom upotrebom novih medija, formalnim i tehničkim inovacijama, koje su uporedive sa inovacijama prethodnih avangardnih pokreta, pa u velikoj meri i nisu inovacije u pravom smislu te reči, nego su već prisutne u prethodnim umetničkim praksama, a ovde su samo sprovedeni kroz nov medij. Međutim, pored Manoviča, termin nova avangarda usvojili su i pripadnici umetničke grupe Critical Art Ensamble, čiji se umetnički i teorijski rad svakako može označiti kao angažovan i političan. Dovoljno je samo napomenuti da je upravo ova grupa razvila koncept elektronske građanske neposlušnosti kao oblika političkog aktivizma, a ona bi se najlakše sprovodila, po CAE-u kroz anarhističke ćelije - aktivista, teoretičar, umetnik, haker i možda čak i advokat. Ove teorije o EGN u praksi je sprovela jedna druga umetnička grupa, čiji je član svojevremeno bio i član CAE, Ricardo Dominguez. Reč je o grupi Electronic Disturbance Theater i njihovim "digitalnim performansima" koji su izvođeni kao podrška meksičkom gerilskom pokretu Zapatista (koji je uzgred budi rečeno i (ne)posredno inicirao razvoj alterglobalističkog pokreta). U svakom slučaju veliki je broj umetnika koji su društveno aktivni u sajberprostoru i otporu, kao kritičkoj praksi u kojoj mreža, softveri i baze podataka predstavljaju oruđe. Tendencije tehnološki vođene "nove avangarde" jesu da skloni umetnički objekt sa pijadestala kroz masovnu produkciju, ali i, možda mnogo značajnije, da realizuje elektronske medije u dijalošku javnu sferu. Ovakva eksplicitna političnost umetničkih akcija je svakako uporediva sa političnošću istorijskih avangardi. Iako nije reč o istim akcijama, težnje za izgradnjom novog društva su posebno prisutne kod futurizma i ruske avangarde. Veće razlike, međutim, leže u odnosu prema novim medijima. Dok istorijske avangarde slave estetiku brzine, razvoja i industrijskog društva, umetnici se danas kritički odnose prema novim medijima koje one koriste. Tako npr. umetnici CAE posebno se ograđuju od bilo kakve vere u demokratičnost novih medija koja bi navodno doprinela izgradnji novog društva kroz (elektronsku) slobodnu zonu. Po njima je "potreba za uspostavljanjem net kritike stvar od neodložne hitnosti" [9]. Oni ističu da "decentralizovane karakteristike zbog kojih tako mnogo ljudi hvali net nisu proizišle iz anarhističkih pobuda već iz nomadske vojne strategije" [10] i zaključuju "net se ponudio kao alibi za iluziju društvene slobode. Tako je rođen najuspešniji represivni aparat svih vremena: pa ipak je bio, i dalje jeste, predstavljen u znaku oslobođenja" [11]. Slično razmišlja i umetnik Bruk Singer. Po njemu "u nameri da sve digitalizujemo mi dozvoljavamo da naše kretanje i izbori budi postavljeni pod mikroskop. Na kraju sakupljeni podaci će biti korišćeni da se manipuliše kretanjima i željama. Na prvom mestu oni se zato i sakupljaju." I pored ovih eksplicitno angažovanih dela i izjava umetnika, teoretičari kao što je Rachel Schreiber tvrde "da ova dela ne mogu da budu uspešna ili drugačije rečeno umetnička produkcija je izgubila sposobnost za realnu socijalnu kritiku i sposobnost da se aktivno angažuje oko političkih pitanja" [12], a glavni razlog propasti je institucionalizovanje ovih umetničkih akcija i njihovo glorifikovanje u svetu umetnosti. Rachel Schreiber čak smatra da sama priroda digitalnih medija onemogućava priču o avangardi: "Digitalni mediji su u svojoj suštini repetitivni, i kao takvi u potpunosti egzistiraju u realnosti postmodernizma i tim više nisu ni avangarda ni neoavangarda" i kao potporu svojoj tvrdnji citira Judith Russi Kirschner : "U otvorenom diskursu, poststrukturalizma ili postmodernizma, niko ne zahteva avangardu kad je sveobuhvatnost označena i preuzeta, nedostatak originalnosti potpuno priznat, avangarda postaje anahronizam" [13]. Na kraju nema zaključka. Odrediti novu umetnost kao avangardnu ili ne ostaje stvar ličnog izbora i teorijskih pozicija koje recipijent zastupa. I da završimo kao što smo počeli. Mi smo u prvoj fazi razvoja internet umetnosti i umetnosti u sajberprostoru. Jezik novih medija je još uvek neistražen. "Ono što se sada događa je paralelno traganje na jednoj strani za jezikom, potpuno novim jezikom..." [14] Sa daljim istraživanjima novih medija i novim umetničkim akcijama se samo nastavlja priča o ponovnom rađanju i o konačnoj smrti svih avangardi. [1] Brett Stalbaum, Aesthetic Conditions in Art on the Network: beyond representation to the relative speeds of hypertextual and conceptual implementations, http://switch.sjsu.edu/web/v4n2/brett/index.html [2] Ibid. [3] Eduardo Kac, Aspects of the Aesthetics of Telecommunications http://www.ekac.org/Telecom.Paper.Siggrap.html [4] Brett Stalbaum, Aesthetic Conditions in Art on the Network: beyond representation to the relative speeds of hypertextual and conceptual implementations, http://switch.sjsu.edu/web/v4n2/brett/index.html [5] Sretenović, Dejan (ed): Lev Manovič, METAMEDIJ - Izbor tekstova , CSU, Beograd, 2001, str. 74 [6] Peter Birger, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Beograd, 1998, str. 144. [7] Kod Birgera se ovo dirketno odnosi na neoavangardu [8] Sretenović, Dejan (ed): Lev Manovič, METAMEDIJ - Izbor tekstova, CSU, Beograd, 2001, str. 73. [9] Bošković, Aleksandar (ed): Digitalni partizani - Izbor tekstova , CSU, Beograd, 2000, str. 40. [10] Ibid, str.43. [11] Ibid, str.43. [12] Rachel Schreiber, The (True) Death of the Avant-Garde, www.mica.edu/schreiber/TrueDeathOfTheAvantGarde.pdf [13] Ibid. [14] Jovan Čekić, Nove umetničke forme, e-volucija, broj 2, novembar 2003, http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/2/umetnforme.htm |
