PITANJE ŽIVOTA: POLITIKA U INTEGRISANOM KOLU
Adriana Zaharijević
Biopolitika. Adieu politici, faza I ...................................................................................................................
Kiber-politika. Adieu politici, faza I ..............................................................................................................
 Život je ujedno minimalna i maksimalna vrednost, prag. Danas, kada svet određuju liminalni životi - životi koji su uvek na granici, zaustavljeni u prekoračenju, u zabranjenom ulasku u vrt, u obećanju, što otkrivaju i prikrivaju granicu kao naprslinu i razliku koja istovremeno razdvaja i spaja - i sam svet postaje liminalan. Igra identiteta preti okončanjem: pitanje je samo hoće li se završiti totalnom, neprekoračivom granicom ili konačnim razbijanjem pragova. Ako se stoga danas uopšte može govoriti o politici, onda je taj govor govor o kiborzima i/ili izbeglicama.
Politika je oduvek bila borba za granice (temporalne, prostorne, kulturne) i borba koja se služila granicama (razlaganjem čoveka od životinje, čoveka od mašine, biće razumno i vredno života od nerazumnog i bezvrednog itd.) radi uspostavljanja granica. Sukob koji preti večnim trajanjem - sukob za još granica, za što glomazniji identitet koji mene razdvaja od svih drugih kojima vladam, praćen strahom od potencijalnog gubitka svih sopstvenih granica, (tobože) vrednijih čak i od života - jeste patrijarhalni kôd razvoja civilizacije. Politika granica je politika osvajanja, nepatvoreno muška politika, [1] koja se, otkako se bavi "dobrim životom", nikada ne stara o životu samom. [2]
Danas kada granica između dobrog i golog života postaje liminalna, jedva opažljiva, politika se koleba između biopolitike i kiber-politike: granicama "vladaju" izbeglice i/ili kiborzi. Granica Sveta je granica Života je granica Granice. Izbeglice, ti nestvarni, nezavedeni životi, politički su nevidiljivi entiteti koji svojim životom nadilaze i simulaciju politike, u jednakoj meri u kojoj su plutajući, uvek-već-drugi identiteti u mreži nezavodivi identiteti koji prkose stvarnom. Granica stvarnog je granica virtuelnog je granica političkog.
Zahvaćeni vrtlogom umnožavanja/umrežavanja, rapidno gubimo prošlost, korene, temelje, ali i budućnost vođenu prošlošću, stoletnim svrhama, uzvišenim razlozima. Utoliko više ništa nije političko . Ujedno, sve je samo i jedino politika. Goli život je svuda, strukturira sve mreže, sâm jeste mreža. Goli život nikada nije bio politički život. Sve dok politka sama nije postala nešto drugo. Granični slučaj same sebe. Na ovom mestu počinje politika kiborga, politika u kojoj smo svi apatridi, svi lišeni otadžbine i očeva, mesta, uporišta, temelja, nasleđa. A era kiborga se najavljuje kao adieu kako biopolitičkoj stratifikaciji golog života, tako i postmodernoj eri "događaja bez posledica", [3] iza koje još preostaje samo zavođenje. Kiborg u sebi ima previše i premalo delova da bi se komadao na višestruke živote i, s druge strane, on/a ne zavodi, jer mu/joj cilj nije reprodukcija smisla, već multiplikacija mrežâ, granica i pragova.
Biopolitika. Adieu politici, faza I
 Razmatrati politiku, od davnina znači razmatrati i problem moći, odnosno vlasti. Pitanja karakteristična za politički pojam moć i naizgled su se malo menjala od prvih političkih filozofija do danas: ko je taj kome pripada moć/vlast? Šta je to što legitimizuje moć/vlast? Kakve su dužnosti i ovlašćenja onoga ko moć poseduje i, konsekventno tome, onoga ko mu je podređen? Sva se ona zasnivaju na "silaznoj analizi moći" [4] ili, kako to Fuko na drugim mestima naziva, na juridičkom modelu suverenosti. Suprotno tome, Fuko upućuje na to da "vlast treba proučavati izvan modela Levijatana, izvan polja ograničenog pravnim suverenitetom i institucijom države". [5] Otarasiti se ovog modela znači, pored ostalog, ostaviti za sobom model veštačkog giganta, sačinjenog od bezbrojnih telašaca njegovih podanika, i izvesti na čistinu telo nad kojim je moguća dominacija. Ta vrsta dominacije neće biti odluka suverena o smrti pojedinca, već vlast nad telom, telom pojedinca i životom vrste, odnosno golim životom kojim se može manipulisati i koji je moguće obrađivati raznovrsnim tehnikama.
Dakle, politika postaje biopolitika onoga časa kada se goli život politizuje. [6] A ta vrsta politizacije nikoga ne izostavlja: u savremenom svetu niko nije izuzet iz politike, iako se načini politizovanja određenih tela razlikuju. Biopolitika podrazumeva nastanak čitavog niza praksi, strategija i tehnologija kojima se vrši nadzor nad telom/vrstom, uspostavlja proračunata (gotovo statistička) kontrola kojom se reguliše rast, smer i probitačnost proizvoda razvoja. Moć nad životom usredređuje se na "telo-vrstu, na telo prožeto mehanikom života, telo koje služi kao podloga biološkim tokovima: razmnožavanju, rađanju i smrtnosti, stanju zdravlja, trajanju života, dugovečnosti i svim okolnostima koje je mogu činiti podložnim promenama". [7] Tehnika/e kojom se ona sprovodi daleko odstupa/ju od onih o kojima govori "jupiterska istorija vlasti": za biovlast neophodna je kapilarna struktura normi, koje se stalno usložnjavaju i prilagođavaju novim oblicima i izrazima života. Biovlast sa svoje strane stoji u neposrednom odnosu sa složenim parom vlast/znanje ( puvoir/savoiur ), "silom koja menja život čovekov". [8] Diskurzivni splet ovih dvaju prenosi se u različite sfere ljudskog života, no ne na nivou pojedinca ili zajednice, nego na nivou vrste. Sam Fuko posebno razmatra tu "mikro-vlast nad telom" [9] u kontekstu seksualnosti i rase. "Ako se moć dočepa tela, to se ne mora događati tako što će prvo biti interiorizovana u svesti ljudi. Postoji mreža ili kolo biomoći, ili somato-moći, koja deluje kao formativna matrica seksualnosti kao istorijski i kulturni fenomen u kojem se mi istovremeno i prepoznajemo i gubimo". [10]
Ako je biopolitika počela da stiče obrise tokom osamnaestog veka, njen se lik morao prilično izmeniti s ubrzanim razvojem kapitalističkog društva, osobito nakon koncentracionih logora kao suverene paradigme stapanja biološkog i političkog. [11] Granične linije - čovek/životinja, čovek/mašina, fizičko/nefizičko - iznutra su narušene. [12] Metafizika kôda suštinski menja perspektivu moći/vlasti, napokon, i samog života: simulacija sasvim istiskuje podražavanje i reprodukciju, a ideal društvenog poretka hipostazira se biohemijom, kojim sada "upravlja neka vrsta genetskog koda, makromolekularnog proračuna, P.P.B.S-a, koji zrakasto prožima društveno telo operativnim kolima". [13] Goli život dobija novu dimenziju u svojim nerazlikovanjima i ta je dimenzija ono što Dona Haravej označava pojmom kiborga.
Kiber-politika. Adieu politici, faza II
..."Fukoova biopolitika predstavlja tek stidljivo predskazanje kiborg-politike, tog veoma otvorenog polja"... [14]
 Postmoderna asimilacija proizvodi "heterogenost bez norme, tako da je došlo do poravnanja... Naše dominacije više ne dejstvuju kroz medikalizaciju i normalizaciju; one rade kroz umrežavanje, redizajniranje komunikacija, upravljanje stresom. Normalizacija ustupa mesto automaciji, potpunoj redundantnosti...". [15] Goli život, prostor biopolitičke manipulacije, nadgrađen je (ili možda lišen ljudskosti koja je davno prestala da znači ono što joj je dodeljivao Aristotelov pojam bios ). "Samo kiborg ima šanse": kiborg kao hibrid, mozaik, himera. [16]
Ko ili šta je kiborg (evo još jedne granice koja je u kiber-svetu narušena)? Kiborg je "kibernetski organizam, hibrid mašine i organizma, tvorevina društvene stvarnosti koliko i fikcije. kiborg je stvor post-rodnog sveta i nema nikakve veze sa biseksualnošću, pre-edipovskom simbiozom, neotuđenim radom, niti ostalim načinima zavođenja u organsku celovitost putem konačnog prisvajanja svih moći delova u jednom višem jedinstvu. kiborg je odlučno opredeljen za pristrasnost. on je opozicion, utopijski i potpuno lišen nevinosti. više nije strukturisan oprekom između javnog i privatnog. kiborg ne sanja o zajednici po modelu organske porodice. i ne poštuje Boga i ne seća se kosmosa. [Kiborzi] se čuvaju holizma, iako im je potrebna povezanost - čini se da imaju prirodan osećaj za politiku ujedinjenog fronta, ali bez predvodničke partije". [17]
Kiborg je, dakle, stvor koji u sebi neproblematično ujedinjuje id i ego , površinu i jezgro, unutra i izvan; kožu mog tela umrežava sa drugim protetičkim sredstvima, drugim telima, čineći je propustljivom, uvek otvorenom, nikada do kraja celovitom, nikada do kraja lociranom u domen stvarnog, koje se nekim konačnim i odredivim odlikama razlikuje od političke ili bilo kakve druge fikcije. Kiborg nije Žena, niti je Muškarac, kao neki zauvek dati biološki ili kulturni identitet koji svojim granicama omeđuje granice mišljenja i postojanja. Kako nema uporište, nije utemeljen, niti se može pohvaliti jedinstvom svojih delova, kiborg ne može biti "objektivan", svevideći, nepristrasan. On/a nikada nije prvi, nikada u Vrtu, nikada nije svuda ("situranost" je jedan od ključnih pojmova kojima Haravejeva barata). Budući da se nikada ne nalazi na poziciji odakle može prisvojiti moć u ime svoje nadmoći (javno, glava porodice, posednik tradicije, branilac vere itd.), kiborg nikada ne vlada, bar ne u okoštalim hijerarhizovanim modelima. Kiborg je, dakle, uvek već izvan binarnih opozicija, pošto se sve one u njemu/njoj pretapaju, prelamaju, prožimaju, zamagljujući pragove opažljivog.
Kiber-politika, prema tome, napušta smisao političkog - politika prestaje da bude borba za granice u strogom smislu, pošto se i same granice svuda (ili nigde, jer se i ta granica stalno pomera i izmiče percepciji) izmeštaju. Kiber-politika prvi put operiše krnjim, iznutra prelomljenim identitetima koji su, kao takvi, uvek identiteti pod znakom pitanja. [18] Kakva je onda kiber-politika, ako se ne da uklopiti u sheme dobro poznatih odnosa moći; ukoliko uvek preti svojom otvorenošću, ulančavanjem opreka i neželjenih srodstava; ukoliko traži povezivanje koje se neće zasnivati na "prirodnim" identifikacijama i krvi?
U kiber-politici ima nečeg sablasnog, sablasno zastrašujućeg, zato što ona od nas zahteva (iako se mi tom zahtevu zapravo nikako i ne možemo odupreti, ma koliko nam to još uvek izgledalo moguće) da se odreknemo svih modusa povezivanja koje poznajemo, svih "prirodnih", "normalnih" veza koje su nas vekovima činile "čovekom" (ko god polagao pravo na čovečnost.). Doba identiteta je za nama: kiber-politika od nas traži ulančavanje po afinitetu , svesnim koalicijama, političkoj srodnosti. [19] Samo se tako može voditi politika ujedinjenog fronta, bez vodeće partije; samo ako u sebi uspe da udruži "veštice, inžinjere, starce, perverznjake, hrišćane, majke i lenjiniste, držeći [ih] na okupu dovoljno dugo da izozovu razoružanje države". [20] Ta politika udružuje, čini nas "drugovima i družbenicima" sa zajedničkim ciljem. Ona ne ujedinjuje svetsku armiju isto mišljenika čiji je cilj večna borba protv života "u ime dobra", pod istom zastavom.
Broj apatridskih života, broj liminalnih života koji poslednjih stotinak godina definišu (ako je život na granici uopšte moguće upotrebiti u svrhu definisanja - "uspostavljanja granice") svet, ujedno je pretnja i obećanje. On preti gubitkom političkog i njegovim totalnim sticanjem; on obećava uvažavanje svakog života i njegovu dehijerarhizaciju. Svaki život postaje granični slučaj; svaki život postaje vredan.
Kiber-politika je obećanje. Obećanje koje najzad uračunava goli život, kao minimalnu i maksimalnu vrednost.
[1] Napomene :
Zahvaljujem se Ivi Nenić na pozivu za saradnju, koja je i počela davno upravo na jednom kiber-feminističkom projektu; Jelisaveti Blagojević, uz čiju je pomoć i nastalo ovo čitanje Done Haravej, i MMM koji su mi pokazali da kiborge treba voleti.
Iako je ovo truizam, valja ga uvek iznova ponavljati: ako se kaže da je nešto muška, patrijarhalna politika, time se ne implicira da je svaki muškarac njen pobornik i propagator, niti to, pak, znači da svaka žena u sebi poseduje nekakav nedvosmisleno miroljubiv, "ženski" impuls. Patrijarhat je vrednosni sistem koji nekima daje, a nekima uskraćuje privilegije. Dualizam koji se uprkos svemu nameće, ne može se bez posledica i bez ostatka primeniti na polove, budući da se time ne zapada samo u najokoštaliju formu esencijalizma, nego se unapred staje na put bilo kakvoj mogućnosti promene sveta.
[2] Videti prvo poglavlje u Hannah Arendt, Vita activa , prev. Višnja Flego i Mirjana Paić-Jurinić, August Cesarec, Zagreb, 1991.
[3] Žan Bodrijar, Simulakrumi i simulacija , prev. Frida Filipović, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 159.
[4] Mišel Fuko, Treba braniti društvo , prev. Pavle Sekeruš, Svetovi, Novi Sad, str. 45.
[5] Isto, str. 49.
[6] Giorgio Agamben, Homo Sacer , prev. D. Heller-Roazen, Stanford, Stanford University Press, 1998, str. 4
[7] Mišel Fuko, Istorija seksualnosti: volja za znanjem , prev. Jelena Stakić, Prosveta, Beograd , str. 123.
[8] Isto, 126.
[9] Isto, 128.
[10] Michel Foucault, Power/Knowledge , ur. Colin Gordon, The Harvest Press, Brighton, 1986, str. 186.
[11] Agamben, str. 148.
[12] Dona Haravej, "Manifest za kiborge" u Uvod z feminističko čitanje slike , prev. Ivana Spasić, CSU, Beograd, 2002, str. 312-3.
[13] Žan Bodrijar, Simbolička razmena i smrt , prev. Miodrag Marković, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991, 71.
[14] Haravej, str. 310.
[15] Isto, str. 313.
[16] Isto, str. 337.
[17] Isto, str. 309, 310, 311.
[18] Haravej, kao uostalom i čitav kiber-feministički projekt, nikada ne skriva vezu između kapitalizma i (post-) feminizma. Marina Gržinić o tome kaže: "Važno je uočiti da savremeni globalni kapitalizam uz sve svoje inherentne procese de- i re-teritorijalizacije, stvara uslove za umnožavanje novih višestrukih identiteta. Ova produkcija fluidnih hibrid-identiteta rezultuje u formiranju jednog inherentnog, unutrašnjeg obeležja, koje se izražava u oštećenosti identiteta, identiteta percipiranog u svojoj apsolutnoj nepotpunosti". Videti Marina Gržinić, "Prelom", prev. Adriana Zaharijević, u Genero , br. 2, 2003, str. 118.
[19] Haravej, str. 317.
[20] Isto, str. 315. |
