.
DONA HARAVEJ: BEFORE AND AFTER SCIENCE [1]
Goran Milovanović
My little China girl
you shouldn ' t mess with me
I' ll ruin everything you are
I' ll give you television
I' ll give you eyes of blue
I' ll give you man who wants to rule the world.
Iggy Pop, " China Girl", 1971.
1. " One is too few, but two are too many. "
Haravej
 Čini se da naši pojmovni sistemi, naše teorije, žive dva umesto jednog života: jedan, u kome je od presudnog značaja njihov referencijalni sadržaj, aktualni denotati koje pokrivamo svetlom označavanja, uspostavljene relacije među njima, i drugi, u kome se sve teorije izjednačavaju, koji predstavlja polje mogućih transformacija, univerzalno za sve pojmovne sisteme, polje čistog koda, koje omogućava beskonačnu reprodukciju para teorija-kritika, ili kritika-kritika, i u kome se samo značenje, važnost označenih, gubi. O ovome se retko kad raspravljalo, možda poštujući polje koda kao teren u koji ne treba unositi rasprave, jer na njemu počiva mogućnost obezbeđenja svake diskusije, svake kritike, svake teorijske pozicije uopšte. [2] Kvaziregularnost semantičkog domena u kome operiše ljudska misao, njena neobavezna, arbitrarna pravila konceptualnih kombinacija obezbeđuje slobodu u polju koda. Jednom, kada se pokazalo da je moguće izvršiti izvestan zahvat u polje koda, polje čiste transformacije, na površinu filozofskih spisa isplivala je neprijatna istina o onome što je napokon "uvek isto i jedno", ali koje se ukazalo u mnogo manje pompeznom i tendenciznom svetlu od "jednog i istog" koje je trajalo hiljadama godina. Pokazalo se tek to da je svako prethodno rešavanje problema po pravilu svodljivo (i u praksi često svođeno) na reprodukciju originalnog problema, u kome je profitirala strana koja je konceptualnom manipulacijom, pokrivena legitimitetom "filozofije", uspevala da se premesti sa izvesne, manje prijatne, koncepcije, i van skupa njenih praktičnih posledica, na određenu poziciju veće moći. To je osnovna skica metode kojom je beli, muški, zapadni čovek uvek uspevao da održi svoju vezu sa "sušastvenim" iz koje su, slučaja li, uvek sledile neke praktično zavodljive posledice - pa i danas, kad se u ime demokratije i ljudskih prava pokreću silne inicijative, ostaje nedodirljiv taj privilegovan položaj, neka implicitna konstanta njegove pozicije u svetu, iako nam se čini da smo skrenuli s uma kad postojanje te privilegije opažamo uprkos izuzetnoj produkciji kritike te pozicije, od strane istog aktera, istog subjekta. Taj subjekat još uvek postoji, ili bolje, reći samo: subjekat još postoji. A ko govori u njegovo ime, do onaj koji je nosilac legitimiteta da konceptualno kroji stvarnost? Pitanje ljudskog pojmovnog dometa u neraskidivoj je sprezi sa važnim pitanjem dometa njegove slobode .
Kakva je opšta situacija duha, početkom XXI veka, u kojoj srećemo rad koji nam krajem XX veka ostavilja Dona Haravej? Da li je to stanje duha, ta slika sveta još uvek slika dominacije, ili je ona slika jedne fragmentiranosti, jedne fraktalne, rekurzivne socijalne stvarnosti u koju se identiteti uklapaju ka nekom konačnom, stabilnom stanju? I da li je to stanje stanje poštovanja? Nemoguće je napisati kritički osvrt na rad na "An Ironic Dream of A Common Language For Women In The Integrated Circuit ", poznatiji kao "A Cybog Manifesto" na nekoliko stranica. Sam "A Cyborg Manifesto" toliko je slojevit i toliko kondenzovan, da su potrebni, ili mogući, tomovi autorskog rada da bi se razradilo dalje svako mišljenje, svaka nit koju je autorka unela u manifest. Ne čudi nas što je to tako: situacija u kojoj se nalazi duh, koju zauzima čovek, na prelazu u novi vek, situacija je koje istovremeno odražava superpoziciju svih prethodnih pozicija i razvija iz njih novu poziciju, koja još nema adekvatan jezik - ako to bude bio jezik, nema adekvatne pojmove - ako to budu bilo pojmovi, i nema adekvatnu publiku - ako to budu bili ljudi, kakve znamo, što je jedna od omiljenih refleksija ove autorke.
Prostor i vreme, ta dva tamničara duha, nalažu nam izvesnu pojednostavljenu skicu stvari, jedno postavljanje problema kao na šahovskoj tabli, jedan sled poteza:
-
Svaka individua, pošto koncept individue, individualnosti, subjekta, na ovom mestu još nije doveden u pitanje, teži tome da izgradi ili očuva izvesni identitet, izvestan skup atributa sa kojim se izjednačava, i oseća se u svetu spokojno ukoliko joj je omogućen izvestan spektar identifikacija sa istim, približnim ili sličnim identitetima, što je osnov stvaranja grupa.
-
Identiteti se grade u procesu konstrukcije izvesne konceptualne formacije, diskursivne prakse, koja se opravdava (legitimitiše) u određenom skupu atributa i sprovođenjem izvesne političke prakse.
-
U slučaju pojave neuklopljivih identiteta, u prostorno-vremenskom dodiru, u istoj grupi, ili posredovanim drugim kontaktom u socijalnom ili medijskom prostoru, kada nema ili su ograničene mogućnosti uzajamne identifikacije, jedan počinje da konceptualno formira drugi (što možemo označiti kao proces argumentacije), pokazujući legitimitet upravo svoje pozicije i ukazujući drugome da je potrebno da je prihvati; ukoliko argumentacija propada, dolazi do nastupanja procesa zavođenja u svoj identitet; ako i to propada, dolazi do dezintegracije potencijalne grupe, odbijanja dva identiteta.
-
Pošto (1) još uvek važi, formiraju se novi identiteti, aproksimacijom stare pozicije na novu, manjom ili većom promenom skupa atributa polaznog identiteta, i usvaja se izvesna nova prihvatljiva forma. Ovo možemo označiti procesom asimiliranja identiteta.
-
Pošto se proces (1) - (4) neprekidno odvija u socijalnim strukturama, dolazi do neprestane proliferacije idenititeta, i na scenu stupa razarajući koncept socijalne entropije, neumoljivi zakon tržišta: mnogo različitih stvari ne mogu sve imati visoku vrednost, pošto je konkurencija ogromna a želja da se proda baš vaša roba prevelika, jer nemate važnijeg u životu do sopstvenog identiteta, i u masovnoj proizvodnji identiteta (ne možete se više sakriti ni na pusto ostrvo, u neku drugu kulturu: televizija, internet, nevidljiva ruka Informacije vas stiže) dolazi do pada vrednosti svim identitetima [3].
-
Razarajuća posledica (5) je opšta nezainteresovanost, indiferentnost prema onome "Šta su?" i "Šta sam?". Javljaju se ironija kao opšti stav i blasfemija kao strategija [4], gubitak svake moguće poetike, kao sumorni znaci problema što je sa postmodernim senzibilitetom potopio naše duhove. Lažni, esencijalistički sjaj vrednosti pronađene u večitom traganju Vendersove "Lisabonske priče" ili princip totalne agresije Kounenovog "Dobermana", nama je svejedno. Irak, Kosovo - rat je tamo negde, čak i u dubini betonskog skloništa znamo da su sistem i moć autonomni i čini nam se da mi tu ne možemo ništa.
-
Konačno, primetimo da proces (1) - (4) u kome se postavlja hipoteza o neophodnosti identiteta kao izvorišta vrednosti, te izlaže mogući put njegove dinamike od formiranja (ovo je najsloženije pitanje) do raspadanja u višestrukost identiteta, u kojoj je nemoguće živeti jer se po pravilu okupira jedna, ne više pozicija, da ovaj proces nema ništa sa sadržajem idenititeta, sa značenjem: on je opšti, poštuje pravila dinamike koja oblikuju lišće neke biljke ili oblik neke pećine u sukobu prirodnih (ili socijalnih, u našim primerima) sila i ograničenja, i primenljiv je na sve oblike identiteta, od različitih krila u izvesnoj političkoj partiji, preko različitih oblika nacionalističkih identiteta koji su karakterisali Srbiju 90-ih godina a i dalje su za nju karakteristični, do različitih usmerenja i identiteta u širokom frontu feminističkih pokreta: mehanizam isključenja drugog, mehanizam opresije, stvar je sintakse sistema, njegove gramatike, ne semantike.
-
What is to be done? - Pitanje o kome postaje nemoguće misliti. Ali da li je moguće učiniti umom nešto drugo?
2. "A certain degree of neurosis is of inestimable value as a drive, especially to a psychologis."
Frojd
 Neka je naša prethodna skica napisana jezikom arbitrarne, nekritičke psihologije. Još je Geštalt škola u prvoj polovini XX veka bila svesna da su procesi formiranja impresije o drugom - procesi dinamičke prirode, kojima dominira asimilacija novih crta u prethodno formirane hipoteze i težnja ka koherenciji reprezentacije osoba. Nemamo razloga da sumnjamo da je ova socio-psihološka dinamika prisutna u formiranju grupa, i nemamo straha da je kao vrstu skice, ograničenja prostora problema i diskusije, generalizujemo na semiosferu uopšte.
Pozni period Frojdove karijere, pošto je psihoanalitička dogma već bila uspostavljena i nalazila se, na tržištu teorija i ideja, na više ili manje sigurnim nogama, bio je skoro u potpunosti posvećen projektu čitanja kulture u psihoanalitičkom ključu, koji u velikoj meri izvođen kroz specijalizovani časopis "Imago", u kome su 1937. štampana i prva dva dela čuvene studija "Mojsije i monoteizam". Politička sudbina tvorca psihonalize danas izgleda paradoksalno: odbačen od strane Jevreja, kao neko ko je svojom kritičkom mišlju napao same korene religioznih postavki koje su hiljadama godina igrale nepromenjenu ulogu socijalnog integratora i moralnog oslonca naroda, u svoje vreme nikako nije mogao da bude svestan da će se iz današnje pozicije, na jednom metaplanu, njegov rad ukazati na istoj strani na kojoj se nalaze izvorne postavke u čije je psihodinamsko poreklo pokušao da prodre. Psihoanaliza se, kao i hrišćanstvo, kao i marksizam, nametala kao mit: sam Frojd je u tom pokušaju imao aktivnog učešća [5]. Psihoanaliza je, analizirajući razvojne aspekte ljudskih kognitivnih i emotivnih funkcija, kritikovala jedan mit o postanku, jedan mit o poreklu: na koliko-toliko naučnim osnovama, dovedeno je u pitanje jedno sinkretičko shvatanje koje je vekovima služilo kao osnova održanja izvesnog poretka. Bilo je potrebno da dođe do propasti komunizma u istočnoevropskim zemljama da bi se pokazala nemoć i suština propasti psihonalize, ruku pod ruku sa marksističkom socijalnom teorijom. Ta nemoć psihoanalitičke kritike danas je, možda, jasnija nego ranije, u tom smislu što možemo da kažemo da se njena propast sastoji u pokušaju da se jedan mit zameni drugim mitom. Ti mitovi, ti narativi, razlikovali su se po sadržaju, ali ne i po formi, ne po svojoj strategiji: upravo tamo gde je čoveka trebalo zauvek osloboditi straha pred izborom strane u večnom sukobu dobra i zla, prema kome je Breton hteo da bude tako indiferentan, nametnulo se raspinjanje između erosa i tanatosa. Mehanizmi isključenja drugog, totalitarizam i opresija, nastavili su da hodaju istim stazama kojima su i prethodno sejali strah, nerazumevanje i bol među ljude: reprodukcija odnosa ostala je jedini funkcionalan socijalni mehanizam. Neurozu je zamenio institucijalni sistem odnošenja u kome je dozvoljena egzistencija znakova neurotičnog u razmenu za usluge terapije.
Kiborg Haravejeve je predloženo biće, koga ova autorka pokušava da nametne kao mit, uopšte ne pokušavajući da sakrije da se njen pokušaj malo zasniva na racionalnim osnovama. Kako ona piše: "Kiborg ne bi prepoznao Edenski vrt; on nije nastao iz blata, i ne može da sanja o povratku u prašinu." Dona Haravej zapravo pokušava da predloži jedan drugačiji put kojim naša misao o identitetu i saodnošenju sa drugim može da odabere, jedan put čija je inspiracija daleko od frustracije nastale kao posledice straha od napuštanja majke, koja postaje izvor potrage za početnim jedinstvom, u kome se sa željenim objektom postaje jedno i time onemogućava svaka mogućnost uzajamnosti u postojanju drugog, drugih, više različitosti koje su u stanju da postoje u razlici. U tom smislu, njena teorija (ako je to uopšte teorija, i ako je to uopšte važno), predstavlja par exellance primer postmodernističke rešenosti da se sa problemima identiteta i drugosti izađe na kraj. U formulisanju kiborga, njegovoj konstrukciji koja nije konstrukcija, već istovremeno višestruko rađanje fragmentiranog bića iz fragmentiranih izvora koje neće imati načelnu potrebu za jedinstvom sa ove ili one strane izvesne granice, autorka se oslanja na nekoliko linija inspiracije, nekoliko diskursivnih formacija iz kojih sluti rođenje kiborga, koji, za razliku od čudovišta dr Frankenštajna, neće zahtevati od svog oca spasenje kroz ujedinjenje sa heteroseksualnim identitetom suprotne polarizovanosti, koji se od oca stvoritelja očekuje. Frankenštajnovo čudovište, da bi postiglo svoje jedinstvo sa svetom, ostvarujući se u kompletiranju identiteta sa svojom suprotnošću (union mysticum), mora na svom putu da se postavi na stranu zla, kako bi ponelo trag praroditeljskog greha, koji će mu omogućiti oba jedinstva: jedno, koje pokušava da izbegne, ali mora da mu se prikloni, koje ga u grehu izjednačava sa ocem stvoriteljem (Adam, u judeohrišćanskom simboličkom sistemu), i drugo, koje će steći pošto se na taj način povinuje volji prethodnika i stvoritelja, koje će mu doneti ponovno jedinstvo sa objektom želje, identitetom suprotne polarizacije, i koje će ga vratiti u konačno jedinstvo sa kosmosom, izvorom: u prašinu. Iz ovog metanarativa jasno možemo da prepoznamo sve oblike identiteta koji na rekurzivan, cikličan način reprodukuju ljudski bol i nerazumevanje, npr. identitet nacionalnog (prenošenje skupa atributa sa oca na sina, sa generacije na generaciju) i identitet polnog (nepotpunost jednog i želja za sjedinjenjem koja se ostvaruje u drugom, njegovim osvajanjem, dok se drugi konstituiše kao izraz nečije želje, i praktično se rađa sa lancima na rukama).
Pitanje nije da li je mit o kiborgu racionalniji, ima bolju logičku poziciju ili eksplanatornu moć od mita o Padu, već da li je moguće nametnuti jedan mit umesto drugog [6], za koji se pokazalo da nosi razorne posledice po ono za šta se izdaje da mu je suštinski pridruženi čuvar. Zatim, pitanje je da li mit o kiborgu jedna verzija postmoderne opsednutosti Drugim u stanju da nam donese "bolji svet", ukoliko je to još uvek neko merilo sna, snaga neke čežnje. Ni na jedno od ova dva pitanja nije moguće odgovoriti u ovom radu, ali ćemo kasnije pokušati da bar izađemo u susret ovim teškim pitanjima.
Dona Haravej u formulaciji u stvaranju mita o kiborgu polazi sa više fragmentiranih frontova, kao što smo već napomenuli. Pre svega, kiborg je prosto negacija mita o Padu i poreklu; kako sama autorka to postavlja: "The main trouble with cyborgs, of course, is that they are the illegitimate offspring of militarism and patriarchal capitalism, not to mention state socialism. But illegitimate offspring are often exceedingly unfaithful to their origins. Their fathers, after all, are inessential." Sledeća inspiracija za formulisanje ovog mita dolazi iz sfera razumevanja odnosa savremene nauke i tehnologije, kao i jednog - rekli bismo čudnog, neočekivanog - polja refleksije tog odnosa, science fiction literature. To da se neko oslanja na SF u ozbiljnom teorijskom radu, koji nosi odgovornost veliku najmanje koliko i cilj koji sebi hrabro postavlja, smatrali bismo neozbiljnim pokušajem da nismo svesni toga koliko je u poslednjim decenijama XX veka SF predstavljao pravo vrelo kritičke misli: dovoljno je da se setimo filmova kao što je "Blejdraner", koji je već odavno kultni film ne samo onih koji su svesni problema genetičkog inženjeringa i jednog sasvim edenskog pitanja koje se tu postavlja, ili radove autora kao što je Vilijem Gibson, koji je deset godina pre pojave globalne komunikacije putem Interneta izneo na svetlost dana jednu apokaliptičnu bajku"Neoromantičar", knjigu koja će predstavljati osnovni simbol i postaviti osnovnu poetiku pobune protiv društva apsolutne kontrole i zavođenja podržanog socijalno-informacionim tehnologijama do sada nepoznatih čovečanstvu. Dona Haravej konstatuje kako se granica između "veštačkog" i "živog" gubi u ubrzanom razvoju naših "mašina", misleći pri tom ne isključivo na simbiotske unije čoveka sa svojom tehnologijom (zavisnost od komunikacije, komunikacija posredstvom tehnologije kao uslov socijalizacije - informatička pismenost ) već i na samu prirodu "mašina" o kojima danas govorimo. Upoznati sa disciplinama kognitivnih nauka, možemo samo da izrazimo slaganje sa autorkom: danas, u okviru nauka kojima se bavimo, mi zaista imamo posla sa biotehnologijama, neuronskim mrežama, molekularnim mašinama, sistemima za podršku odlučivanju - modeliranje ljudskih kognitivnih funkcija i prožimanje tehnologije i originalno ljudskih sposobnosti i funkcija, opšti je trend kraja XX i početka XXI veka, koji ne pokazuje znake da će se izmeniti u nadolazećem vremenu. Tako se gubi jedna od osnovnih semantičkih opozicija, opozicija živo-neživo, što nam pruža dosta razloga da razmislimo o stanju našeg identiteta kao vrste čak i ako zanemarimo razlike koje postoje među nama (u stvari, nestaje osnova razlikovanja, ako mi više nismo mi, ako više ne važi da je A = A?). Drugoj važnoj distinkciji, koja se gubi, autorka posvećuje najmanje prostora, što je i razumljivo, jer se zaista radi o distinkciji koja je izuzetno teška za razumevanje i čija transformacija, osim u sferi intuicije, zapravo nije još počela: radi se o distinkciji fizičko-nefizičko, koja je dovedena u pitanje razmatranjem epistemoloških posledica kvantne teorije, vidljivih u diskusijama o statusu "realnosti" u analizi kvanto-mehaničkih eksperimenata.
Kiborg je svestan toga da je deo jedinstvenog političkog fronta i istovremeno svestan toga da ne postoji jedinstven politički front među političkim frontovima sa kojima bi učestvovao u konkurenciji na tržištu identiteta: to su revolucionari koji se više ne razumeju u zajedničkom semantičkom polju, već su svesni toga da se nužno moraju postaviti u polje nad onim koje konstituiše sadržaj identiteta, značenje: u polje koda, polje čiste transformacije. Iz polja činjenica u polje mogućnosti, iz jednog sveta u polje opšte kosmologije: moguć je Univerzum takav i takav, itd. Jedini mogući otpor opštoj formi opresivnih mehanizama koji prožimaju socijalne strukture je razumevanje tog mehanizma i njegovo nadilaženje: otud poetika ironije, otud blasfemija kao strategija koju predlaže Dona Haravej: "Mi želimo da je shvatimo doslovno." Napuštanjem svakog mita o poreklu, i svakog mita o povratku, večitom jedinstvu svih stvari u Ocu, Pojmu, Biću, ili već ma kom "centru" nekog semantičkog polja, napušta se mogućnost svake poetike, slutimo: to je ulazak u opšti nihilizam, dobrovoljno. To nas vraća na pitanje o tome da li je mit o kiborgu, da li je naše dobrovoljno useljenje u područje čistog koda i opšte razmenljivosti, u stanju da zadovolji duh jednog bića kakvo je čovek: ono neizostavno zahteva upravo promenu tog duha, ali u tom slučaju, pitanje je da li čovek želi da se menja na taj način? Sećamo se početka "Antitetičke kritike", gde Harold Blum citira Stivensa, prema kojem bi "stroži, nemilosrdniji učitelj..." lako dokazao da je "... teorija poezije, zapravo, teorija života..." Svesni ovoga, razumemo zašto Dona Haravej svoje pitanje postavlja kao pitanje "života ili smrti".
.
3. "Sve mora da se odigrava u tajnosti. Zvanično tržište misli biće smatrano sasvim korumpiranim saučesnikom prohibicije mišljenja koju je zaveo vladajući klerikalizam. Svaka intervencija kritičkih intelektualaca, prosvetljenih i dobronamernih, svih onih koji su, makar i nesvesno politically correct , biće smatrana ništavnom i sramnom. "
Bodrijar
 Da je "raj u senkama mačeva" prestaje da bude metafora kada se suočimo sa modernističkom koncepcijom čoveka, njegovog individualnog i socijalnog ustrojstva, i njegove potrage za "ispunjenjem" i "jedinstvom" koja je, prema ovoj koncepciji, diktirana izvesnim kodom upisanim u osnovama identiteta. Doduše, istorija nas uči da je raj toliko pokriven senkama mačeva da ga je moguće prepoznati još samo kao čežnju, kao usmerenost u pokušaju da se pronađu mir i ono suštinski jedinstveno. Zvuči kao da je neko iz najbolje namere napravio najgori mogući svet - slično se završila i komunistička utopija, mada nam, opet, istorijski podaci, biografije, pokazuju da bar u slojevima koji su imali kontrolu nad komunističkim projektom nije moglo biti ni reči o "najboljim namerama". Ideologija je savršeno oruđe simboličke manipulacije, rekli bismo, i postaje jako teško definisati položaj mislioca u kompleksu zapadne civilizacije, ukoliko se izvedu krajnje konsekvence izvesnih (ili svih?) do sada formulisanih teorijskih sistema. Očigledno je da pojam "identiteta" i prateće konceptualne formacije proizvode izuzetne gubitke i učestvuju u samoj reprodukciji zla. Ako tome još pridodamo zapažanje da je prvi "kognitivni čin" u našoj simboličkoj istoriji (slavna jabuka), našem metanarativu o Padu i Povratku u jedinstvo, osuđen prognanstvom, što je pružilo dosta osnove za kasnije spekulacije o "putu saznanja kao putu zla" i u XIX v. omogućilo poigravanje sa tom formacijom čitavom nizu velikih pesnika (Bodler, Rembo, Lotreamon...), i da je u njemu saučesništvo uzela žena (Eva), predlogom koji se po prvog čoveka pokazao ne naročito isplatljivim, a za koji hrišćani veruju da ga još uvek ispaštamo, nije čudo da živimo u svetu koji je na planu identiteta organizovan kako je organizovan: beznadežno po ma kakav pokušaj da se postojanje Drugog makar istrpi. Postoji čitava erotika u toj masivnoj konstrukciji, i nije se jednom pokazalo da su veliki duhovi Zapada umeli da igru vrlo dobro shvate, i razumeju je, i uvide njene posledice, ali da su joj se prepuštali, smatrajući je neophodnom, i tako produbljivali ožiljak "tragičnog" u liku ljudske sudbine, pokazujući iznova kako je on nužan, sasvim ljudski, i kako bez njega čovek više ne bi bio čovek. Dakle, od identiteta kakav znamo, ili će se odustati, ili ćemo i u budućnosti imati prilike da otkrivamo mračne dubine koje su inspirisale naše revolucije i ratove, okupacije i oslobođenja, naš ponos i našu nemaštinu, nemogućnost da budemo više od onoga što nam je dato. Na tako nešto svakako ne treba pristati: ako je stanje duha druge polovine XX veka stanje jednog ironičnog stava, jedne opšte, cinične kritike koja ne posustaje pred ponovnim i ponovnim pokušajima da se stari narativi recikliraju i tako reciklirani ponovo upotrebe svoj legitimitet, onda treba prihvatiti to opšte kritičko stanje kao problem, postaviti pitanje kakav je mogući svet, kakav mogući stav, koja moguća pozicija čoveka, nekog novog duha, a nikako napuštati savremenu i tešku kritičku poziciju i vraćati se modernizmu samo zato što se iz sadašnje perspektive ni u obrisima ne nazire rešenje koje bi nas u isto vreme učinilo boljim, i manje žednim osvajanja zarad ostvarenja, koje neminovno isključuje sve oblike drugosti.
Dona Haravej u svom pokušaju da na problem neprestanog, skoro automatskog dejstva opresivnih mehanizama, koji su posledica forme, ustrojstva identiteta uopšte, njegove negativne definicije, njegove "ne-drugo" metode da se odredi, korisiti jednu sasvim lukavu, do sada neisprobanu strategiju. Od onoga što se sasvim izvesno može konstatovati kao problem današnjeg stanja duha, ta nemogućnost ma kakve poetike ukoliko se izmestimo iz prostora identiteta u prostor njegovih transformacija, sa jedinstvene logičke pozicije u istovremenu egzistenciju na više logičkih mesta, iz jedinstva u fragmentiranost, to stanje indiferentnosti koje će Bodrijar nazvati savršenim zločinom i prepoznati da je upravo to stanje ono što bi "vladajućem klerikalizmu" izuzetno pogodovalo, pošto on svakako neće preformulisati svoje zahteve, interese, svoj identitet, zarad sapostojanja drugosti, Haravejeva će pokušati da iskoristi upravo kao sredstvo u obračunu sa beskončanom reprodukcijom opresivnog mehanizma. Poetika i politika kiborga ne teže tome da budu definisane, one su ispunjene tačke u programu napuštanja identiteta i ostvarenju jednog "sveta koji beskonačno traje", koji ne podnosi nikakav postulirani početak, niti predviđa ikakav apokaliptičan kraj koji vernike identiteta vraća jedinstvu obećane zemlje, zlatnom dobu.
Za nama ostaju mnoga neodgovorena pitanja. Poći u pravcu u kojem nas savetuje Haravejeva svakako bi bilo na dobrobit svih marginalnih grupa, koje po prirodi stvari najviše trpe dejstvo opresivnih mehanizama, i to je svakako pozitivna strana teorije, ili mita, o kiborgu. S druge strane, kakve će procese izazvati jedna takva transformacija u većinskom, opresivnom, dominantom delu čovečanstva? Pitamo se, zajedno sa Bodrijarom, da li, iz najbolje namere, željni da jednom zauvek prestane sa sukobima koji tetoviraju ljudske sudbine i odstranjuju ih prema marginama egzistencije, u lokalne, obeležene "teorije", stvoriti jedan sasvim sterilan svet, svet "političke korektnosti", svet koji će, bez potrebe za ikakvim identitetom, biti i svet bez potrebe za ikakvom inspiracijom, za ikakvom poetikom, za ikakvom nepatvorenom, nesimuliranom, snagom da se u njemu postoji? Možda treba najpažljivije poslušati upravo Bodrijara: "Apsolutni zakon je da treba vratiti ono što nam je bilo dato. Nikad manje, uvek više od toga. Apsolutni zakon mišljenja je da treba vratiti svet u onakvom stanju u kakvom nam je dat: nepojmljiv i, po mogućnosti, još malo nepojmljiviji."
Oba problema, problem reprodukcije opresivnih mehanizama baziran na postojećim, implementiranim koncepcijama identiteta kao jedinstva i negacije drugog, i problem opšteg stanja duha posle napuštanja polja identiteta i izmeštanja u polje čistog koda, čiste analize mogućnosti semiotičke transformacije, čistog uživanja u svemu što se može biti, što nam sugeriše shvatanje Dona Haravej, postoje, i za nas su jednake važnosti. Nihilizam nije odgovor, to je sasvim jasno; opresija, isključenje, to takođe ne može biti. Do rešenja ovih problema, ako ga uopšte bude bilo, filozofija ostaje pakao.
Manifest Done Haravej ostaje tekst koji će se čitati decenijama pošto je napisan. U drugim našim radovima (cf. Milovanović, 2004) veću pažnju smo posvetili analizi autorkinih stavova u kontekstu informacione ere, pošto je "A Cyborg Manifesto" na drugoj ravni analize izuzetno relevantan za savremenu sociološku i antropološku problematiku društva prožetog informaciono-komunikacionim tehnologijama. U ovom kratkom radu, fokusirali smo se na strategije saodnošenja i samodefnisanja, na dinamiku identiteta, koje su suštinski deo kritičke rukavice koju Haravejeva baca u lice.
Umeće filozofiranja, umeće mišljenja, ne sastoji se samo u poznavanju opšte mogućnosti da se refleksivno postavi u odnosu na ma koju oblast duha: ponekad, važnije je znati kada stati.
Bibliografija
• Bodrijar, Ž., "Simbolička razmena i smrt", Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991. (originalno 1976.)
• Bodrijar, Ž., "Savršen zločin", Biblioteka Circulus , Časopis Beogradski krug, Beograd, 1998.
• Harraway, J. D., "A Cyborg Manifesto: Science, Technology, and Socialist-Feminism in the Late Twentieth Century", in Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature (New York; Routledge, 1991), pp. 149 - 181.
• Haraway, J. D., "How Like A Leaf: Donna J. Haraway, An Interview With Thyrza Nichols Goodeve" New York; Routledge, 2000.
• Milovanović, G., "Individua u globalnom informacionom društvu: koncept, teorija i istraživanje informacionog društva". U knjizi "Globalni građani", Golčevski, N. i Milovanović, G. (urednici). Centar za proučavanje informacionih tehnologija, Beogradska otvorena škola, 2004.
.
.
[1] "Before and After Science" je ime albuma koji je 1977. izdao Brajan Eno, slavni pop-producent, muzičar i autor eksperimentalne muzike, velika inspiracija Dejvida Bouija, koautor Dejvida Birna. Iz današnje perspektive, jasno je da je Brajan Eno jedan od prvih autora koji su eksplicitno koristili stohastičke procese u kompoziciji i slobodno upotrebljavali rekombinativne tehnike, ne odričući se identiteta i koncepta "autora" u svom stvaralaštvu tek toliko koliko je našao za shodno da potpiše svoje radove.
[2] Budimo oprezni: ovo implicitno prisustsvo polja koda nije smešteno u veću dubinu izvesne hijerarhijske lestvice hipoteza o stvarnosti; ono, naime, nema poziciju u smislu logičkog mesta (Vitgenštajn) na kome se može prepoznati refleksijom u odnosu na neku postojeću koncepciju. Ono je drugo od mišljenja.
[3] "Zašto je uopšte ništa, a ne nešto", parafraza Bodrijarovog poigravanja sa Hajdgerovim zapažanjem o načelnom pitanju filozofije, "Zašto je uopšte nešto, a ne ništa?". Bodrijar predstavlja redak tip savremenog mislioca koji je u stanju da na jednostavan način uoči i iznese stanje stvari u celini (koja više nije celina, c.f. "Savršeni zločin").
[4] Zapravo, na ovom mestu u našem radu, u prostor diskusije ulazi Dona Haravej.
[5] U jednom pismu Frojd se skoro proročkim tonom obraća Karlu Gustavu Jungu, pišući da smatra kako je Jung taj koji je sposoban da mu pomogne u cilju da se koncept seksualnog nagona utemelji kao nezamenljiv koncept psihološke teorije motivacije.
[6] Isti način da se postave stvari koristi Andre Breton, "Da li mi možemo da nametnemo jedan novi mit?", c.f. A. Breton, "What is Surrealism?". |
