e-volucija ::: Kompjuteri i rodna komunikacija

KOMPJUTERI I RODNA KOMUNIKACIJA
Elizabet Lejn Loli (Elizabeth Lane Lawley), april 1993

Tehnološki determinizam ............................................................................................................................
Rod kao društvena konstrukcija .................................................................................................................
Gde leži budućnost roda u virtuelnom svetu? ..........................................................................................

Društvena realnost su stvarni društveni odnosi, naša najvažnija politička konstrukcija, proizvod koji menja svet. Međunarodni pokret žena je konstruisao 'žensko iskustvo', kako bi razotkrio ili otkrio ovaj suštinski kolektivni objekt. Ovo iskustvo je proizvod i činjenica one najvažnije, političke vrste. Oslobođenje počiva na konstrukciji svesti, maštovitog opažanja, konstrukciji ugnjetavanja i isto tako i mogućnosti.Granica između naučne fantastike i društvene realnosti je optička iluzija.
Dona Haravej (Donna Haraway) o kiborzima (1991, str. 149)

Smanjili smo jaz između sveta fantazije i realnosti..... Granica više nije stvarna.
Ričard Čeng [1] (Richard Chuang) o "morfingu" [2] (Kvin(Quinn) 1993, str. 160)

Džudit Batler (Judith Butler) u svojoj knjizi "Nevolje sa rodom" (1990) kaže da rod po sebi "nikada nije stalan, već je uvek promenljiv". Ako pođemo od te pretpostavke, za feminističke naučnike je važno da ne posmatraju kategorije roda kao da su istorijski definisane, ili kao da su oformljene ovog trenutka, već to da mogu biti redefinisane i promenjene putem komunikacionih tehnologija, kojih ima sve više. U ovom radu, ja se fokusiram na efekat koji nove elektronske, komunikacione tehnologije imaju na trenutnu konstrukciju kategorija roda. Naročito se fokusiram na efekte kompjuterski-posredovane-komunikacije (KPK), medija koji obećava reformisanje individualnih i društvenih koncepcija roda i identiteta.

Iako su se i ostali autori uhvatili u koštac sa izazovom ispitivanja roda i identiteta u svetlu tehnologije, oni nisu uzeli u obzir trenutne i potencijalne efekte KPK tehnologija. Džudi Vajsman (Judy Wajcman) u svojoj knjizi "Feminizam se suočava sa tehnologijom" (1991) izbegava da u uvodu knjige pomene KPK, rekavši: "Nisam htela da ovde obuhvatim sve forme tehnologije. Isključila sam i razne druge aspekte informacionih i komunikacionih tehnologija." (str. xi) A intrigantni "Manifest za kiborge" (1991) Done Haravej (a), često citiran u literaturi koja se tiče budućnosti konstrukcije roda, više se koncentriše na tehnologije koje omogućavaju fizičku rekreaciju tela nego na virtuelnu kreaciju na koju upućuje KPK tekstu okrenuta tehnologija.

Kolekcija eseja koju je priredila Čeris Kremri (Cheris Kramarae) (1988), a tiče se žena i tehnologije, pokriva pitanja tehnologije i komunikacije, uključujući i nekoliko eseja koji se tiču KPK. U svom uvodnom eseju, Kremri kaže: "Tehnološki procesi su najčešće proučavani iz ugla gledanja muškog iskustva (što se najčešće podrazumeva). Kada postavite žene u centar analize, muške predrasude i mačo ideologije postanu jasnije, i otkrivate kako nova pitanja tako i svež pristup starim pitanjima." Ona poziva žene da steknu bolje razumevanje društvenih odnosa i ideologija tehnoloških procesa. (str.7)

U ovom radu, nameravam ne samo da obezbedim "ženski pozicioniranu" tačku gledišta za proučavanje komunikacionih tehnologija već i da preispitam načine na koje se naše definicije "žene" i "muškarca" kreću i menjaju u ovom novom komunikacionom okruženju. Ovo ne znači da termin "žena" neće više biti upotrebljivi nosilac značenja u diskusiji povodom roda i tehnologije, ili da rod nije ili da se ne može smatrati bitnim u proučavanju korišćenja i primene informacionih tehnologija. Pre će biti da je to argument koji ide u prilog činjenici da ne možemo postaviti jedinstveni centar iz koga možemo posmatrati iskustva žena u odnosu na kompjuterske i komunikacione sisteme, i da bi takvo centralno pozicioniranje više produbilo nejednakosti nego što bi ih razotkrilo i otklonilo. Moguće je primeniti nove teorijske principe na promenljive granice definicije roda da bi tako preispitali dosadašnje determinističko shvatanje uticaja novih tehnologija na društvo, a naročito uticaj ovih tehnologija na žene.

Naučnici u oblasti kritičke teorije i poststrukturalizma su se već dugo bavili trenutnim i potencijalnim uticajima nauke i tehnologije na društvene institucije. Ovi naučnici najčešće posmatraju tehnologiju kao oruđe naučnog racionalizma; oni se koncentrišu na proučavanje determinističkih aspekata tehnologije i njene uloge u dehumanizovanju individua i njihovih međusobnih odnosa. Na primer, Ben Eger (Ben Agger) u svom radu "Dijalektika deindustrijalizacije"(1985), raspravlja o sklonosti sistemskih menadžera i kompjuterskih stručnjaka da sprovode kontrolu - i da, kao rezultat toga, sistematski nasilno izmene sadržaj diskursa koji se tiče tehnologije. Opisujući ono što naziva "dominantnim tehnokratskim odgovorom na deindustrijalizaciju" (str.8) Eger izražava svoju zabrinutost da će seksualno i političko nasilje biti sistematski reprodukovano u tehnokratski kontrolisanoj sredini. Ovo stanovište je u velikoj meri zasnovano na neomarksističkom shvatanju Jirgena Habermasa (Jurgen Habermas), koji tehnologiju i nauku shvata kao ideologiju. Eger kaže da Habermas tvrdi kako je "laissez-faire ozakonjenje ranijeg tržišnog kapitalizma u velikoj meri zamenila legitimacija nauke i tehnokratije koja predaje sav autoritet upravljanja sistemom elitnoj grupi sistemskih menadžera" (str.7). (b).

Ovo predviđanje je iz feminističke perspektive naročito zabrinjavajuće, jer teško da će se u skorijoj budućnosti znatniji broj žena priključiti elitnoj grupi sistemskih menadžera. Kritički teoretičari nisu jedini naučnici koji su se bavili pitanjem dehumanizacije putem tehnologije. U zbirci eseja koji se tiču veze između književnosti i književne teorije s jedne strane i nauke i tehnologije s druge strane, F. Garvin Devenport (Garvin Davenport) (1990) postavlja pitanje: "Da li mehanizacija utiče na ljudske vrednosti, i ako utiče, na koji način? Do koje granice i pod kakvim uslovima mi smemo da dopustimo tehnologiji da utiče na naše poimanje nas samih kao civilizacije ili vrste?" (str.227) Pretpostavka o postojanju tehnološkog determinizma je opet očigledna. Devenport tehnologiju i mehanizaciju pre vidi kao aktivne učesnike promene nego kao oruđe za promenu. Ovaj scenario ne uspeva da prepozna ni važnost uloge dizajnera sistema, a još manje uloge korisnika. Diskusije na temu masovnih medija i elektronske komunikacije često podrazumevaju determinističku ulogu tehnologije, čak i kada silovito ubeđuju korisnike da koriste tehnologije za sopstvene potrebe, bilo da su političke ili lične prirode. Vajerd (Wired), jedan novi časopis koji se bavi društvenim uticajima digitalnih i elektronskih tehnologija, kao epigraf koristi citat Maršala Mekluana (Marshall McLuhan) iz njegove sada već klasične studije "Medij je poruka" (1967):

Medij, ili proces, našeg vremena - elektronska tehnologija - preoblikuje i restruktuira obrasce društvene međuzavisnosti i svaki vid našeg društvenog života. Ona (tehnologija) nas primorava da ponovo promislimo i prevrednujemo praktično svaku misao, svaki postupak, i svaku instituciju koju smo ranije uzimali zdravo za gotovo. Vaše obrazovanje, vaša vlada, vaša porodica, vaše susedstvo, vaš posao, vaš odnos prema "drugima". A ti odnosi se dramatično menjaju. (c) (Mekluan 1967/1993, str. 6-10)

Ovaj Mekluanov citat, koji korisnika tehnologije definiše pre kao pasivni objekt nego kao aktivni subjekt, citira se kao uvod u neku vrstu manifesta u jednom od tekstova prvog broja ovog časopisa. Iako je ova izjava manje deterministička nego citirana Mekluanova izjava, ipak je zabrinjavajuća:

"Postoji dosta časopisa o tehnologiji. Vajerd nije jedan od njih. Vajerd predstavlja danas najmoćnije ljude na planeti - digitalnu generaciju. Ovi ljudi ne samo da u zoru novog milenijuma predviđaju spajanje kompjutera, telekomunikacija i medija, već su upravo oni ti koji to omogućavaju. (Roseto (Rossetto), 1993, str. 10)

Ovaj entuzijastična izjava dovodi do još jednog pitanja: ko čini ovu digitalnu generaciju ?

Ako na brzinu pregledate impresum časopisa Vajerd (str.14), videćete da su među trideset jednom osobom koje pišu za Vajerd četiri osobe ženskog pola. Izvršni i glavni urednik su muškarci. Dva od tri urednika-saradnika su muškarci. I samo jedna od šest članova likovno-grafičke redakcije je žena. (Malo utehe dolazi i od činjenice da se ženska imena pojavljuju u nešto većem broju u tekstu pod naslovom "Čaj i saosećanje".)(d) Ako su kritički teoretičari u pravu, upravo su ovo menadžeri elitnih sistema koji najviše treba da nas brinu.

Neki autori su, međutim, počeli da odbacuju deterministički pogled na kompjutersku tehnologiju o kome ste imali prilike da čitate u ovom tekstu. Oni vide mogućnost za veće učešće (ulogu) korisnika tehnologije - naročito tehnologije koja uključuje kreiranje medijski konstruisane ili virtuelne sredine - u formiranju te sredine. Ovaj scenario je potpomognut idejom Entonija Gidensa (Anthony Giddens) (1984) o refleksivnoj prirodi društvenog života, u kome se struktura delatnosti stvara i onda ponovo stvara uz pomoć samih delatnosti koje je čine. Ova slika nalazi pravi prostor za primenu upravo u kontekstu KPK. Ne možemo proučavati uticaje KPK na učesnike a da u istom trenutku ne posmatramo i ulogu koju učesnici imaju u oblikovanju i preoblikovanju konteksta. Kako su oni koji čine deo ovog procesa samosvesni pojedinci, teorije koje nastaju, razvijaju se i dalje šire putem studije o mediju mogu dovesti do korišćenja te teorije od strane učesnika da bi se tako dalje menjala njihova komunikativna sredina. Kako Gidens kaže: "Teorijska razmišljanja o društvenim procesima (teorije, i njihova različita tumačenja) stalno ulaze, odvajaju se i ponovo ulaze u univerzum događaja koje opisuju."(str. xxxiii)

Džošua Mejrovic (Joshua Meyrowitz) (1985) u svojoj knjizi o uticajima televizije na američko društvo direktno i snažno pristupa pitanjima koja se tiču tehnološkog determinizma i tako stvara jedan tehnološki kontekst ze ideje o refleksivnosti koje je predložio Gidens:
"Pojedinci u fizičkim ili medijski posredovanim sredinama još uvek imaju široki izbor obrazaca ponašanja sa svim preovlađujućim zabranama... Na nivou grupe, situacija je čak i manje deterministička. Jer mi stvaramo i koristimo naše sobe, zgrade, medije, rituale, i ostale društvene sredine. Možemo da ih ponovo stvorimo, da ih napustimo, ili promenimo njihovu svrhu. Paradoksalno, onda, najsnažniji deterministički pogled na svet mogu nesvesno usvojiti oni koji odbijaju da sredstvo naše najveće slobode - ljudski razum i logičku analizu - primene na društvene faktore koji utiču na ponašanje. Mi ne zadržavamo slobodan izbor jednostavno zato što odbijamo da prepoznamo i proučimo one svari koje ograničavaju naše akcije. Mi zaista često odbacujemo mogućnost dodatne slobode kojom kontrolišemo naše živote izabravši da ne vidimo kako sredine koje mi oblikujemo mogu, u suprotnom smeru, preoblikovati nas." (329)

Ovo nedeterminističko shvatanje bilo je naročito privlačno feminističkim autorima/kama koji/e su se bavili/e pitanjima društvenih uticaja na tehnologiju. Privlačnost je očigledna: ako preoblikujemo naše shvatanje procesa tako da posmatramo korisnika tehnologije kao subjekt pre nego objekt, time stvaramo prostor za žene u kome one mogu delati kao činioci (subjekti) promene u digitalnoj revoluciji, pre nego što će statirati kao neuticajni posmatrači (objekti). Rut Habard (Ruth Hubbard) (1983), svoj uvod za zbirku eseja Machina Ex Dea: feministički pogledi na tehnologiju, počinje sledećim pasusom:
"Tehnologija je deo naše kulture; i, naravno, naša kultura, kojom dominiraju muškarci, razvila je tehnologije koje učvršćuju mušku nadmoć. Može li se ova situacija promeniti ako se žene više uključe u tehnologiju - i to ne samo kao njeni korisnici već i kao njeni izumitelji, stvaraoci i oni koje je popravljaju? Ali to je revolucionarna lista, jer danas jako malo ljudi - žena ili muškaraca - kontroliše naše oruđe ili naš rad."

Vizija Rut Habard odražava stav kritičkih teoretičara da su tehnološki sistemi i njihovi uticaji vrsta ideologije, koju oblikuju dizajneri i menadžeri tehnologije. Ona pretpostavlja da samo kroz proces dizajniranja i stvaranja žene mogu "preuzeti kontrolu" nad oruđima tehnologije. Njen stav deli Jan Cimerman (Jan Zimmerman) (1982), koji kaže da će se bez političke i finansijske kontrole nad novim tehnologijama, "žene videti sebe kako ponovo igraju na poznati scenario u kome nove tehnologije služe da ojačaju stare vrednosti" (str.355). S obzirom na činjenicu da je malo žena trenutno uključeno u razvoj i primenu kompjuterskih i komunikacionih sistema, ovaj pravac ne daje nikakva brza i trenutna rešenja. On služi i tome da obezvredi bilo koju moć koju su žene možda našle u svojim ulogama korisnika tehnologije, i ne uspeva da prepozna i prizna efektan uticaj masovnih pokreta (koje su često organizovale i popularisale žene) na masmedije.(e) Uključivanje sve većeg broja žena u ekonomsku i političku kontrolu ove tehnološke promene je veoma važno, ali se ne sme posmatrati kao jedini put za feminističku akciju u odnosu na tu tehnologiju.

Drugi način bi mogao podrazumevati ponovno promišljanje uloge korisnika u oblikovanju i preoblikovanju prostora sredine koju stvaraju KPK sistemi. Tamo gde se susrećemo sa teškoćama da žene postavimo na pozicije autoriteta u kompjuterskim kompanijama, možemo preusmeriti naš fokus ka tome da pomognemo većem broju žena da postanu uspešni korisnici komunikacionih tehnologija. Ovo se može postići putem obuke i obrazovnih programa, sa minimalnom potrebom za značajnim ekonomskim i političkim kapitalom. Kada žene budu bolje predstavljene u društvu korisnika, biće im moguće da sprovedu znatno veći uticaj u važnim sferama dizajna i implementacije.

Mogućnost za preoblikovanja aktuelnih koncepcija rodnih i polnih uloga kroz manipulaciju virtualnim komunikacionim svetom (ili svetovima) mogla bi biti veoma korisna feministkinjama u ovom procesu preispitivanja aktivnosti korisnika. Da bi se razumele mogućnosti KPK u ovom poduhvatu, međutim, neophodno je prvo razumeti fluidnost koja je svojstvena našim aktuelnim kategorijama roda.

Kako mi trenutno definišemo rodne kategorije "muškaraca" i "žena"? Kako bismo izveli ponovno razmatranje i ponovno ocenjivanje ove institucije u elektronsko/virtualnom svetu, i kako će to uticati na naše osećanje sopstva, odnosa između pojedinaca, i društva u kome se odvijaju ti odnosi? Upravo ta pitanja oblikuju feministički pogled na promenljive forme roda kakve se konstituišu u KPK sredini. Batler (1990) nam obezbeđuje početnu poziciju za razmatranje aktuelne i istorijske grupe kulturnih značenja i ponašanja povezanih sa biološkim ženskim telom. Ona nas pita: "Da li je konstrukcija kategorije žene kao jasnog i stabilnog subjekta nesvesno regulisanje i reifikacija rodnih odnosa?" (str.5) Nažalost, koncept jasnih i stabilnih rodnih uloga prodire u veći deo kompjuterske kulture, i često je upravo taj koncept u fokusu onog što se piše o rodu i kompjuterima. Čak i feminističke spisateljice koje kritikuju interakciju između žena i tehnologije upadaju u zamku da opisuju žene kao korisnike i tako samo kao objekte informacionih tehnologija. Putem ovih opisa koji deluju kao da pretvaraju esencijalizam u tehnološki determinizam, autori koji žele da razotkriju i time prekinu marginalizaciju žena u tehnologiji, možda upravo potvrđuju same rodne odnose koje kritikuju.

Jedna od primena ideja Džudit Batler na praktična pitanja diskriminacije i marginalizacije žena može se videti u eseju Viki Šulc (Vicky Schultz) (1992), koja se bavi diskriminacijom u vezi sa zaposlenjem u pravnom okviru. Esej počinje citiranjem stava Džudit Batler kako kategoriju "žene" "stvaraju i onda ograničavaju same strukture moći kroz koje se traži emancipacija"(str. 297), i Šulcova onda nadahnuto odbacuje ideju o tome da je dominantna ideologija patrijarhata socijalizovala žene tako da su one nemoćne da konstruišu sopstvene ideje o poslovnim ambicijama i identitetima. I dok priznaje moć te socijalizacije, ona nam govori o tome da "ovaj stav guši dinamiku i složenost koja karakteriše razvoj ženskog subjektiviteta" (str. 313). Možda je još važnije to da ona prepoznaje moć argumenta Džudit Batler o nemogućnosti da se fiksira priroda kategorije žene, rekavši:
"Ako ženski identiteti nastave stalno da se menjaju, onda svet radnog prostora više neće biti pasivni odraz već postojećih svojstava roda, već centralno mesto gde će kategorija "žene" biti ta koja se kreira i o kojoj se raspravlja"(str.314). U istom tom smislu, svet tehnologije (i svetovi kreirani u tom procesu) ne moraju da odražavaju trenutne kategorije roda; umesto toga taj/ti svet/svetovi mogu postati novi prostor za preoblikovanje tih kategorija.

Šeri Terkl (Sherry Turkle) (1984) u svojoj fascinantnoj studiji o kulturnom i psihološkom svetu kompjutera i kompjuterske nauke preduzima i neke pažljive korake usmerene ka redefinisanju toga šta čini kategoriju "žene". Iako ona primećuje različite stavove prema kompjuterima kod mnogih žena i devojaka koje je intervjuisala, takođe i priznaje da ti stavovi nisu neophodno neodvojiv deo biološkog pola, već deo rodne konstrukcije. S jedne strane, Terkl objašnjava da je sklonost ka nauci i naučnim aktivnostima opisivana, kako ona kaže, muškim terminima: kao "mesto za apstrakciju, prostor za jasno i određeno razdvajanje između subjekta i objekta. " mikrokosmos muškog rodnog određenja nauke" (str.118). S druge strane, devojke i žene su spomenule različite metode koje utiče na kompjutersku nauku i reformišu naše ideje o tome šta čini nauku. Ona naročito veruje da kompjuter ima "specijalnu ulogu" u ovom procesu, jer "omogućava ulaz u formalne sisteme koji su dostupniji ženama. O tome se može pregovarati, na to se može odgovoriti, to se može psihološku interpretirati" (str.118) Razlike se ovde uspešno koriste da redefinišu kompjutersku nauku i kategorije roda u vezi sa mnogim naučnim oblastima, pre nego što ih učvšćuju.

Najizazovniji feministički stav o ulozi tehnologije u redefinisanju odnosa između biološkog pola i roda potiče od Done Haravej (1991). U "Manifestu za kiborge" ona raspravlja o potencijalima kiborg tehnologije kao oruđu za zamagljivanje, a potom i za rekonstruisanje granica roda. Na početku ovog rada, ona objašnjava šta je kiborg: "Kiborg je kibernetički organizam, hibrid mašine i čoveka, biće iz društvene realnosti kao i fiktivno biće." (str. 149) Nastavlja time što kaže da je "kiborg zgusnuta slika imaginacije i materijalne stvarnosti, dva spojena centra koja strukturiraju bilo koju mogućnost za istorijsku transformaciju... Kiborg je biće postrodnog sveta" (str.150). Ova slika nas ohrabruje da istražimo nestabilnosti granica koje nam otkriva nova tehnologija, obezbedivši nam konceptualni okvir za odbacivanje esencijalističke povezanosti biološkog tela i rodnih očekivanja. Ono što nam preostaje jeste pomeranje od fizičkog tela kiborga Done Haravej ka virtuelnom sopstvu stvorenom putem komunikacione tehnologije.

Velika privlačnost kompjuterskih komunikacionih sistema jeste njihova mogućnost da dozvole učesnicima da bez napora preoblikuju svoje sopstvo i svoju "pojavu" putem manipulacije rečima i slikama - reprezentacijama, pre nego menjanjem fizičkog tela (što je proces koji zahteva pristup naprednim biomedicinskim tehnologijama, koje su nepristupačne većini ljudi). Ovi komunikacioni sistemi ženama pružaju mogućnost da pobegnu iz granica i kategorija koje su u prošlosti ograničavale njihove aktivnosti i identitete. Omogućavajući ženama da izraze svoje ideje na način koji transcendira biološko telo, ova tehnologija im pruža moć da redefinišu sebe izvan istorijskih kategorija "žene", "drugog" ili "objekta". Mnogi radovi (uglavnom muških autora) koji govore o učešću žena u KPK sistemima uglavnom se koncentrišu na to da izraze stereotipne rodne karakteristike u virtuelnom svetu. Pol i seksualnost tretiraju se kao međusobno zamenljivi. Jedan primer ovoga je članak Žerara van der Lena (Gerard Van der Leuen) "Ovo je gola ženska" u prvom izdanju časopisa Vajerd. U članku se raspravlja o "onlajn seksualnim aktivnostima" koje se zbivaju pomoću KPK sistema od strane više korisnika, (f) i između ostalog se kaže da je "seks, kakvim ga mi znamo, toplotom navođeni projektil koji stalno traži najnoviji medij za svoje lansiranje... to je virus koji je stalno u potrazi za novim domaćinom - virus koji skoro po pravilu uvek prvo zarazi novu tehnologiju. Različiti rodovi i psihološki profili imaju različite ukuse, ali je preovlađujuća želja tokom vekova izgleda isto toliko jaka kao i potreba za hlebom i spasenjem."

Autor zamagljuje granice između pola kao biološke kategorije i seksa kao seksualnog čina i zadržava pretpostavku da sami rodovi ostaju nepromenjeni u virtuelnom svetu - da biološka žena ostaje "žena" i biološki muškarac ostaje "muškarac". Članak se bavi transformacijom koju autor posmatra na slučaju prijateljice - korisnice KPK sistema ("Gola ženska" je ime koje je ova osoba koristila u onlajn odnosima):

Na početku (njenog učešća u onlajn seks razgovorima), Gola ženska je bila prilično dosadna osoba - onaj tip koji voli sivu garderobu konzervativnog kroja - i bila je oličenje stidljivog i povučenog ženskog. Kada biste je videli na ulici, nikada vam ne bi palo na pamet da je na mreži osoba koja pobuđuje želju kod gomile muškaraca svake noći. (str.74)

Ovo prati i opis priče o tome kako je ona preko noći postala nalik svojoj "nevaljaloj" onlajn ličnosti: "Njen način odevanja prešao je od konzervativnog do kratkih suknji sa prorezom na butini.... Njen govor je postao bezobrazniji, njene šale nevaljale. Ukratko, postajala je svoja onlajn ličnost - raskalašna, bezobraznog jezika, seksi, žderačica muškaraca." (str.74). Osim očiglednih pretnji koje autor opaža u ovim transformacijama, što se vidi u terminu "žderačica muškaraca", kojim opisuje ženu koja više nije "dosadna" već, naprotiv, uživa u svojoj seksualnosti, Van der Len ne uspeva da primeti mnogo važnije implikacije ove vrste seksualne aktivnosti.

Najredovniji učesnici u ovim KPK sistemima, bilo da to učestvovanje eksplicitno podrazumeva seksualnu interakciju, bar jednom su se našli zatečeni otkrivši biološki pol svog sagovornika. Apokrifne priče koje opisuju šok koji su neki od učesnika onlajn seksa doživeli otkrivši biološki pol (kao nešto što se razlikuje od virtuelno konstruisanog) postoje u izobilju u kompjuterskim krugovima. U nekim slučajevima originalna slika je rezultat namerno konstrusanih predstava od strane učesnika; u ostalim slučajevim pol se pretpostavlja zbog imena ili stila u pisanju. U filmu "Igra plakanja", publika ima priliku da vidi situaciju do koje često dolazi u onlajn interakcijama: kako se zdravo za gotovo uzima jedan deo rodnih određenja osobe čije je biološko telo povezano sa drugačijom rodnom kategorijom. Ali dok je liku u "Igri plakanja" na kraju skinuta maska (iako je tako ipak poremećena koncepcija koju publika ima o rodu), interakcija u virtuelnoj sredini ne dozvoljava istu vrstu otkrivanja kontradiktornih fizičkih dokaza: bez fizičkog tela koje zahteva konformitet sa kulturnim konstrukcijama roda, pojedinac je slobodan da pretpostavi ili isto tako odbaci bilo koju vrstu ponašanja.

Pet Kedigan (Pat Cadigan), spisateljica naučne fantastike, prilikom obraćanja na konferenciji asocijacije američkih biblioteka u junu 1991, upozorila je publiku u vezi sa "opasnosti koju donosi predviđanje budućnosti koja će se kretati jednom pravom linijom". Ovaj oprez je važan: ako se uzdržimo od ideje o linearnom progresu, u velikoj meri ograničavamo broj opcija koje su dostupne pojedincima i udruženjima koji su trenutno u pozicijama objekta ili marginalizovanim pozicijama. Kediganova je jedna od retkih autorki u oblasti sajberpank naučne fantastike - žanra koji se bavi vizijama budućnosti koju oblikuju kompjuteri i komunikacione tehnologije. U njenoj knjizi "Synners" (1991) između ostalog govori se i o liku koji namerava da se oslobodi telesnih ograničenja ("mesa" kako on to kaže) tako što će pobeći u virtualni svet mreže. Na kraju on uspeva u tome, postavši tako svest manifestovana na mreži, odvojena i nezavisna od fizičkog tela.

Budućnost koju je Pet Kedigan zamislila, budućnost sopstva koje je odvojeno od (polnog) tela, samo je jedna od nekoliko verzija budućnosti koju su zamislili pisci naučne fantastike. Podjednako intrigantni su i svetovi u knjigama Oktavije Batler (Octavia Butler). U "Divljem semenu" (1980) Batlerova opisuje sukob između protagoniste koji menja oblik Anianvi (Anyanwi) i njenog protivnika koji naseljava tela Doroa. Iako o prvom liku govori kao o "njoj" a o drugom kao o "njemu", nijedno od njih dvoje nije vezano za svoje biološko telo. Anianvi može uzeti oblik muškarca, ili neke druge vrste, isto tako lako kao i oblik žene (iako kaže da kao muškarac može da ima samo žensku decu; što je interesantna re/vizija partenogeneze); Doro ubija i potom naseljava tela i muškaraca i žena. Likovi pokazuju karakteristike koje pripisujemo tradicionalnim rodnim ulogama - Anianvi je data kao biće koje gaji i štiti, a Doro kao proračunato i pragmatično biće. Ipak, smeštajući ove karakteristike izvan fizički fiksiranog tela, Batlerova ih razdvaja od aktuelnih konstrukcija roda.

Ali dok autori naučne fantastike pomeraju granice naših predstava o rodu, naučni radovi feministkinja o učestvovanju žena u KPK sistemima ostaju vezani za naše aktuelne koncepcije roda. Malo autorki se složilo sa vizijom Haravejove o iznova rodno konstruisanom svetu zasnovanom na stapanju (ili zamagljivanju granica između) biologije i tehnologije. Džudi Smit (Judy Smith) i Elen Balka (Ellen Balka) (1988) razmatraju kako feministkinje koriste KPK, ali samo u kontekstu medija kao sredstva za organizovanje onih koji su već svojim članstvom povezani u kategoriju "žena". Dok ovakva upotreba tehnologije ima veliki kvalitet i značaj, u raspravi se izbegava ozbiljnije pominjanje toga kako tehnologija može biti korišćena dalje od podrške trenutnim aktivnostima i sa ciljem da ohrabri radikalnu promenu identiteta učesnika.

Nije iznenađujuće to što muškarci koji pišu o izazovima uticaja komunikacionih tehnologija na pomeranje granica pokazuju manje entuzijazma nego Dona Haravej i Džudit Batler. Van der Lenov članak, koji je pomenut ranije, daje posebno očigledan primer negativnog efekta nastalog putem tehnologije koja to omogućava, i čak i ohrabruje žene da postanu seksualno agresivne na način koji ih fizički ne ugrožava. Na višem intelektualnom nivou nalazi se ono što piše Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) (1983), koji kritikuje komunikacione tehnologije jer one odstranjuju "Drugo" i sprovode otuđenje koje prati tu konstrukciju, i "vrše eksplozuju na prostoru scene koja je ranije čuvala minimalnu razliku između privatnog i javnog, jer se na toj sceni ranije odigravala predstava u jednom omeđenom prostoru, i to po tajnom ritualu koji je bio poznat samo učesnicima" (str.130). Bodrijar ovo nestajanje granica, naročito između subjekta i objekta, posmatra kao očajničku pretnju, skliznuće u ekstazu opscenosti. "Bez histerije", žali se on (interesantan izbor reči). "Bez paranoje, tačnije govoreći, ali ovo stanje straha svojstveno je šizofreniji". Šta uzrokuje nastanak ovog stanja straha? "Prevelika bliskost svega, nečisti promiskuitet svega što dodiruje, ulazi i prodire bez otpora, bez oreola zaštite privatne sfere, i to ne samo sopstvenog tela, koje ga više ne štiti" (str.132). Ova zabrinutost spada u domen muškog subjekta: mali broj žena u današnjem društvu misli da njihovo telo uopšte i može da ih zaštiti; još manji broj ima moć da "ulazi i prodire bez otpora." Bodrijarovi strahovi upravo izražavaju moć koju ove tehnologije predstavljaju za žene: preko destabilizacije trenutnih granica mi možemo stvarati društvo koje više ne dozvoljava diskriminaciju zasnovanu na biološkim karakteristikama.

Možda je upravo to razlog što je veliki broj muškaraca koji učestvuje u razvoju tehnologija, koje omogućavaju ovaj proces destabilizacije, tako brzo opovgnulo svojstva moći ovih tehnologija. U intervjuu sa Karlom Rozendalom [3] (Carl Rosendahl), predsednikom kompanije koja promoviše i razvija "morf" efekte za slanje podataka preko mreže i personalne računare(g), Mišel Kvin (Michelle Quinn) je ubacila i sledeći citat:

"Ali ono što najviše razžesti Rozendala, što ga natera da skače po stolicama i nesvojstveno njemu prekida druge u razgovoru jeste pitanje da li nova tehnologija onemogućava ljudima da razlikuju činjenice od stvarnosti. "Ne, ne, ne", Rozendalov je odgovor. Ali ostali u kompaniji PDI se ne slažu. "Mi smo smanjili jaz između sveta fantazije i realnosti", rekao je Ričard Čeng (Richard Chuang), potpredsednik kompanije PDI i jedan od njenih osnivača, koji je napisao većinu njihovog originalnog softvera. "Više ne možete verovati svemu što vidite na TV-u. Granica više nije stvarna." (str.106)

Nije iznenađujuće što se (muški) predsednik ove kompanije koja se bavi proizvodnjom visokotehnoloških proizvoda "razžestio" kada je čuo ovo pitanje o zamagljivanju granica. U tom konceptu nalazi se seme prave revolucije u komunikaciji i kompjuterima: mogućnost da više neće biti moguće suditi o fizičkim i biološkim slikama koje imate pred vašim očima, i da ćemo umesto toga biti primorani da se nosimo sa poljuljanim kategorijama i promenljivim identitetima. I bez sumnje, oni koji trenutno pripadaju kategorijama kojima su dodeljene politička i ekonomska moć, koju popularišu uglavnom "muškarci", jesu upravo oni koji će najviše izgubiti.

(a) Verzija "Manifesta za kiborge" Done Haravej koja se ovde citira jeste poslednja verzija koja se pojavila u njenoj knjizi "Majmuni, kiborzi i žene: ponovo stvaranje žena". Međutim, često se citira i ranija verzija koja se pojavila u Soušalist rivjuu (Socialist Review) 1985. I članak i monografija se nalaze na listi bibliografije.
(b) Nažalost, Habermasov rad koji citira Eger (Agger) "Ka racionalnom društvu" nije bio dostupan u biblioteci Univerziteta u Alabami. Buduća izdanja ovog rada uključiće i citate iz ove verzije.
(c) Kao što se citira u prvom izdanju časopisa Vajerd.
(d) Naravno, ovi brojevi su pretpostavka i to znate i sami kada pogledate impresum i listu tipično "muških" ili "ženskih" imena.
(e) Ovu moć često sprovode konzervativne grupe. Najočiglednije primere možete naći na televiziji, gde je pisanje reklamnih slogana za oglašivače prikazano kao moćno oruđe u menjanju programiranja, ili u osnovama muzičkog biznisa, gde je kampanja Tipera Gora (Tipper Gore) za muzička autorska prava izazvala veliku pažnju. U području KPK, masovna udruženja korisnika mreže (uglavnom muških, koji stvara sliku o korisnicima tehnologije) dobila su značajnu podršku putem elektronske pošte. To je nateralo "Korporaciju Lotus divelopment" da otkaže svoje planove za distribuciju diskova sa informacijama o finansijskom stanju individualnih domaćinstava na svetsko tržište.
(f) Najpoznatiji sistem ove vrste, Kompservis "CB simulator", pojedincima omogućava da učestvuju u privatnim razgovorima koji su često seksualno eksplicitni, i veoma podsećaju na hotlajn 041 brojeve telefona, ali se naknada plaća onome ko održava sistem i to od strane svih učesnika.
(g) "Morfing" je proces u kome se putem specijalnih efekata stvara slika jednog predmeta koji se pretvara u drugi. Ovaj efekat je korišćen u video spotu Majkla Džeksona (Michael Jackson) "Crno i belo", kao i u prikazivanju Odoa, lika koji menja oblik, u televizijskom programu "Deep Space Nine".

Agger, B. (1985). The dialectic of deindustrialization: An essay on advanced capitalism. In J. Forester (Ed.), Critical Theory and Public Life . (pp. 3-21). Cambridge, MA: MIT Press.

Baudrillard, J. (1983). The ecstasy of communication. In H. Foster (Ed.), The Anti-Aesthetic . Port Townsend , WA : Bay Press.

Butler, J. (1990). Gender trouble: Feminism and the subversion of identity . New York : Routledge.

Davenport, F. G. (1990). Machines and sexual ambience in James Agee's A Death in the Family. In J. W. Slade, & J. Y. Lee (Eds.), Beyond the two cultures: Essays on science, technology, and literature . (pp. 227-239). Ames , IA : Iowa State University Press.

Haraway, D. J. (1985). A manifesto for cyborgs: Science, technology and socialist feminism in the 1980s. Socialist Review, 80(15) , 65-107.

Haraway, D. J. (1991). Simians, cyborgs, and women: The reinvention of nature . New York : Routledge.

Hubbard, R. (1983). Foreword. In J. Rothschild, Machina ex dea: Feminist perspectives on technology . (pp. vii-viii). New York : Pergamon Press.

Meyrowitz, J. (1985). No sense of place: The impact of electronic media on social behavior . New York : Oxford University Press.

Myers, D. (1987). "Anonymity is part of the magic": Individual manipulation of computer-mediated communication contexts. Qualitative Sociology , 10 (3), 251-166.

Quinn, M. (1993, Premiere Issue). Beyond the valley of the morphs. Wired , pp. 56-59, 106-107.

Rothschild, J. (1983). Introduction: Why machina ex dea? In J. Rothschild, Machina ex dea: Feminist perspectives on technology . (pp. ix-xxix). New York : Pergamon Press.

Schulman, M. (1988). Gender and typographic culture: Beginning to unravel the 500-year mystery. In C. Kramarae (Ed.), Technology and Women's Voices: Keeping in Touch . (pp. 98-115). New York : Routledge.

Schultz, V. (1992). Women `before' the law: Judicial stories about women, work, and sex segregation on the job. In J. Butler & J. W. Scott (Eds.), Feminists theorize the political . (pp. 297-338). New York : Routledge.

Smith, J., & Balka, E. (1988). Chatting on a feminist computer network. In C. Kramarae (Ed.), Technology and women's voices: Keeping in touch . (pp. 82-97). New York : Routledge.

Turkle, S. (1984). The second self: Computers and the human spirit . New York : Simon and Schuster.

Van Der Leuen, G. (1993, Premiere Issue). "This is a naked lady". Wired , pp. 74, 109.

Wajcman, J. (1991). Feminism confronts technology . University Park , PA: The Pennsylvania State University Press.

Zimmerman, J. (1986). Once upon the future: A woman's guide to tomorrow's technology . New York: Pandora.

Zimmerman, J. (1982). Technology and the future of women: Haven't we met somewhere before? In J. Rothschild (Ed.), Women, technology and innovation . (pp. 355-367). Oxford: Pergamon Press.

[1] Ričard Čeng je pisao većinu softverskih programa za kompaniju PDI. Njegov rad na digitalnim efektima na filmu je i nagrađivan. Više o njemu na http://theoscarsite.com/whoswho8chuang_r.htm

[2] U rečniku video-tehnologije na internet sajtu http://videoexpert.home.att.net/arctic1/glosbold.htm , "morf" je 2-D ili 3-D grafički efekat uz pomoć koga se jedna slika postepeno rasteže tako se pretvarajući u drugu sliku i istovremeno se jedna slika razdvaja od druge. Tako objekat menja oblik i istovremeno menja i boju i površinski karakter.
U rečniku britanskog slenga na adresi http://www.peevish.co.uk/slang/m.htm "morf" kao glagol se definiše kao promena oblika ili forme, i vodi poreklo iz reči metamorfoza. Ovaj termin je popularizovan povećanom produkcijom filmova (naročito naučno-fantastičnih i horor filmova) sa digitalnim specijalnim efektima ranih 90-ih, kao što je recimo Terminator 2.

[3] Rozendal je jedan od trojice osnivača kompanije "Pasifik dejta imidžis", za koju radi Ričard Čeng. Kompanija se, između ostalog, bavi proizvodnjom specijanih digitalnih efekata u filmovima. Radili su, između ostalih, i za film "Betmen, zauvek" i "Suvišni izveštaj".