ZAVISNOST
Nenad Golčevski
Centar za proučavanje informacionih tehnologija Beogradske otvorene škole
 Iako predstavlja jedan od nekoliko psiholoških fenomena sajberprostora kojima autori, javnost i mediji posvećuju najveću pažnju, osnovna je dilema, kada je u pitanju "poremećaj zavisnosti od interneta" [1], da li tako nešto uopšte postoji. Naime, kada je Ivan Goldberg (prema: King,1996.) skovao ovu sintagmu ponudivši prvu listu simptoma zavisnosti od interneta, njegova namera nije bila da predloži novu dijagnostičku kategoriju, već da napravi šalu, parodiju na brojne i sve prisutnije anegdote o ljudima čiji se život značajno promenio kao posledica intenzivne i produžene upotrebe interneta. Njegova ideja je, međutim, brzo dobila sopstveni život, a i dr Goldberg se uozbiljio, predloživši novi termin, "patološka upotreba kompjutera", sa namerom da ovaj pokrije širi spektar fenomena. Trenutno su u upotrebi oba termina, a autori se odlučuju za jedan od njih u zavisnosti od opsega fenomena koji nameravaju da obuhvate, ali i od toga kakav je njihov stav u pogledu statusa koji novoustanovljenom fenomenu treba pripisati. Niko, naime, ne poriče postojanje samog fenomena, odnosno činjenice da postoje ljudi koji za kompjuterom svakodnevno provode i po osamnaest sati, da socijalni, profesionalni, emocionalni i drugi aspekti njihovih života bivaju time značajno osiromašeni, te da oni osećaju ozbiljne teškoće pri pokušaju da umanje količinu vremena koju provode u sajberprostoru. Rasprave se uglavnom vode oko pitanja da li je ovde reč o bolesti zavisnosti "per se", sa svim odlikama koje stvaranje takve kategorije podrazumeva u logičko metodološkom smislu, ili se radi o samo još jednom obliku "poremećaja ponašanja", odnosno varijaciji na temu "teškoća u kontrolisanju impulsa". Treba reći da su čak i zagovornici prvo navedene mogućnosti prilično uzdržani kada je u pitanju definisanje zavisnosti od interneta kao zvanično nezavisne kategorije mentalnih poremećaja [2]. Smatra se, naime, da iako brojna, dosada obavljena istraživanja ni po metodološkim karakteristikama, a naročito po eksplanatornoj moći dobijenih nalaza ne omogućuju stvaranje osnovnih preduslova za takav čin [3].
Ti nužni uslovi podrazumevaju formiranje pouzdano utvrđenog skupa simptoma koji čine kliničku sliku ovog poremećaja, te utvrđivanje jednog ili više spoljašnjih validacionih kriterijuma, odnosno pojava kao što su crte ličnosti, elementi iz prošlosti zavisnika ili tendencije u razvoju poremećaja, a koje bi sa njim bile u korelaciji. Istraživanja su za sada na nivou deskripcije, usmerena, dakle, na zadovoljavanje prvog od ovih preduslova i već postoji nekoliko lista indikatora fenomena, od kojih je jedan prihvaćen od strane Američkog psihološkog društva. Osnovni problem i ovde je, kao i u definisanju većine drugih mentalnih poremećaja, utvrđivanje kritrerijuma koji razdvaja normalno od patološkog, ili u ovom slučaju, strast i opsesiju od zavisnosti i prinude. King lepo sažima odgovore koje bismo mogli ponuditi: "Strast dodaje vrednost životu. Zavisnost je oduzima." (King,1996.) Na žalost ova njegova konstatacija ostaje samo lepa misao, jer mi se možemo složiti da "značajno smanjenje profesionalnog, akademskog, socijalnog, radnog, porodičnog, finansijskog, psihološkog ili fiziološkog funkcionisanja"(prema: King,1996.), predstavlja poremećeno stanje, ali je problem kako pouzdano prepoznati i registrovati to "značajno smanjenje". Na ovom opštem mestu potrebno je uvesti i neke posebnosti koje rasprava o zavisnosti od interneta nužno mora da uključi. Postavlja se, naime, pitanje šta je to u sajberprostoru što neke ljude privlači toliko snažno, da su spremni da zbog toga rizikuju svoj brak, prijateljstvo ili karijeru. Ovde treba napraviti distinkciju između dve grupe faktora, dve vrste konstituenata fenomena zavisnosti od interneta. Jedni se tiču odlika samih ljudi koji postaju zavisnici, dok se drugi odnose na karakteristike sajberprostora koje "provociraju" zavisničko ponašanje. Krenimo od prvih.
Ovde se nalazimo na krajnje nesigurnom tlu. Istraživanja koja bi se ozbiljnije bavila utvrđivanjem zajedničkih karakteristika osoba okarakterisanih kao "zavisnici" od interneta tek su u povoju. Do sada iznošene pretpostavke u pogledu grupa koje bi bile posebno rizične u ovom pogledu uglavnom su slobodna nagađanja zasnovana na anegdotama više nego studijama slučaja, uz povremeno pozivanje na nalaze prikupljene u istraživanjima koja se nisu direktno bavila ovom temom. U ovakvim izveštajima kao potencijalno ugrožene pominju se osobe sklone maštarenju i fantaziji, stidljive osobe, one koje pate od socijalne fobije kao i one koje nisu zadovoljne svojim socijalnim statusom (King,1996). U ovom kontekstu, često se naglašava da većina korisnika interneta u prvom periodu upoznavanja sa sajberprostorom prolazi kroz "fazu zavisnosti". Smatra se da je ona rezultat otežanog snalaženja ljudi pri prvim susretima sa sajberprostorom i dodatnog napora i vremena koje oni ulažu kako bi došli do razumevanja osnovnih relacija i principa po kojima ovaj novi svet funkcioniše. Nakon što je ovaj cilj postignut "faza zavisnosti" prestaje i osoba počinje da koristi internet za unapred određene svrhe i uz znatno manji utrošak vremena. Iako brojnija i obimnija, i istraživanja koja su imala za cilj otkrivanje aspekata sajberprostora koji predstavljaju osnovu za razvoj "zavisničkog" ponašanja, pate od značajnih nedostataka. Ako sebi ipak dozvolimo da se u svrhu ovog izlaganja poslužimo rezultatima nekog od njih, odlučićemo se za ono koje je 1996. godine sprovela Kimberly Young (Young,1996.). Razlog ovakvog izbora je što nam ono nudi podatke o vrstama aktivnosti u sajberprostoru koje internet zavisnici (dijagnostikovani na osnovu indikatora koje je sačinila autorka istraživanja) praktikuju u najvećoj meri. Rezultati pokazuju da nekoliko vrsta internet aplikacija koje omogućuju socijalnu interakciju čini više od 90% svih njihovih aktivnosti u sajberprostoru. Pri tome se oko dve trećine ovih odnosi na čet servise i različite vrste MUD-ova koji podrazumevaju komunikaciju u realnom vremenu, dok jedna trećina odlazi na asinhrone oblike komunikacije, elektronsku poštu i news grupe. Ovi podaci od značaja su za našu analizu jer ukazuju na pravac u kome treba tražiti uzroke zbog kojih sajberprostor postaje za neke ljude tako neodoljivo privlačan. Sledeći ga, stižemo do grupe veoma različitih oblika socijalnog ponašanja čiji tok i efekti predstavljaju, izgleda, najvažnije potkrepljivače prekomerne upotrebe interneta. John Suler (Suler,2001.) smatra da se sve vrste "zavisnosti" od sajberprostora mogu podeliti u dve široke kategirije, socijalnu i ne-socijalnu, pri čemu ova druga podrazumeva kompulzivnu upotrebu interneta, i računara uopšte, u svrhe igranja video igara, obavljanja poslova na kompjuteru, prikupljanja informacija, slika ili prosto istraživanja sajbersveta. On se, međutim, kao i većina autora slaže da "zavisnici" pretežno spadaju u prvu kategoriju. Ova, pak, podrazumeva da se koreni zavisničkog ponašanja kriju, između ostalog, u prirodi interpersonalnih odnosa koji se na mreži formiraju. U tom smislu, određene karakteristike interneta ne predstavljaju, same po sebi, osnovu za razvoj adikcije, već je njihova "krivica" u tome što omogućuju da se u sajberprostoru razvijaju i upražnjavaju oblici socijalne interakcije koji nemaju svoj pandan u realnom svetu, a koji neke ljude privlače u meri koju smo skloni da okarakterišemo kao patološku. Anonimnost komunikacije na mreži, mogućnost upoznavanja i komuniciranja sa velikim brojem prostorno udaljenih ljudi u bilo koje doba dana i noći, vremenski odložena ili usporena razmena poruka, simulacije fantastičnih svetova, i druge, već više puta pominjane odlike sajberprostora, predstavljaju osnovu na kojoj su se razvila socijalna okruženja čije su mogućnosti, odlike i psihološki efekti jedinstveni, drugačiji od svih do sada poznatih. Spekulacije o mehanizmima razvoja "poremećaja zavisnosti od interneta" tiču se upravo ovih poslednjih. Mada to formulišu na različite načine, većina autora za osnovni efekat ove vrste smatra svojevrsnu disinhibiciju ponašanja koja se u sajberprostoru javlja kao posledica male verovatnoće da ponašanje na mreži može ostaviti bilo kakav trag na živote koje sajbernauti vode u realnosti. Ovo umanjenje lične odgovornosti koje sajberprostor podrazumeva, povlači za sobom seriju psiholoških i bihejvioralnih efekata: oslobađanje od ustaljenih normi socijalne interakcije i sledstveno veću spontanost komunikacije; prostor za dodatni uticaj intrapsihičkih faktora na način na koji se ljudi predstavljaju drugima i na koji druge opažaju, te zasićenost ovako zasnovanih odnosa brojnim projekcijama, emotivnim zaleđem i unutrašnjim konfliktima osoba koje ga formiraju, što za rezultat može imati njihovu idealizaciju, koja je, opet, uvek dobra osnova stvaranja opsesije; mogućnost za nekažnjeno ispoljavanje onih oblika ponašanja koji u realnom svetu nailaze na društvenu, čak i zakonsku osudu, uključujući tu one relativno benigne, kao što je, društvenih stega oslobođeno, seksualno ponašanje ili voajerizam (koji može ali ne mora imati seksualnu konotaciju), ali i različite oblike agresivnog i neprijateljskog ponašanja. Spisak ovim nije dovršen, niti je u ovom trenutku moguće napraviti iscrpnu listu ovih fenomena, naročito s obzirom da se polje istraživanja u ovom domenu neprekidno širi. Ipak, čini se važnim dodati rečenom još jedan, ovog puta sasvim jedinstven vid socijalnog ponašanja. Reč je, naime, o već pomenutim MUD-ovima i sličnim softverima koji svoje korisnike vode u simulirane svetove iz mašte (na primer svet u kome se kao vitezovi bore protiv zmajeva ili u kome upravljaju kosmičkim letelicama na intergalaktičkim putovanjima) koji mogu ali ne moraju uključivati vizuelnu komponentu. Ono što je izgleda presudno za veliku popularnost ovakvih okruženja u sajberprostoru, je da ona omogućuju da u njima istovremeno bude aktivno i po nekoliko hiljada učesnika, koji pri tome svi dele zajedničku fantaziju. Socijalna aktivnost koja se odvija u ovim sajberokruženjima, označava se u literaturi terminom "igranje uloga" i sadrži u sebi u sebi sve aspekte interpersonalne komunikacije koje smo do sada označili kao specifične za sajberprostor, od slobode u kreiranju identiteta, do lakoće upoznavanja i komuniciranja sa, do tog momenta, potpunim strancima. Ona, međutim, podrazumeva i više od toga. Kroz nju je moguće proživljavati sopstvene fantazije ali i deliti ih sa drugima koji aktivno reaguju na ono što vi u tim maštarijama činite. Sledeći korak u analizi bio bi postaviti pitanje zbog čega opisane odlike i psihološki efekti socijalne interakcije u sajberprostoru, privlače neke ljude do te mere da oni u potpunosti zanemaruju sve ostale aspekte svojih života. Odgovor koji je najčešće "na stolu", svodi se na tvrdnju da socijalni život u sajberprostoru pruža zadovoljenje nekih osnovnih i nadgrađenih ljudskih potreba, na koje savremeni način života i socijalne strukture koje u njemu postoje ne pružaju pravi odgovor ili ih u potpunosti zanemaruju. Skicirajmo ukratko važnije od njih.
Jedna, svakako ne zanemarena, ali tako često inhibirana i na različite načine blokirana, jeste potreba za seksualnim zadovoljenjem . U prefrojdovsko vreme, malo ko je u njoj video nešto više od njenih bioloških i telesnih aspekata. Stotinak godina kasnije, bestelesnost egzistencije u sajberprostoru promovisala je njenu, gotovo isključivo simboličku, psihološku, odnosno psiho-socijalnu formu - sajberseks. Pod ovim krajnje nedefinisanim terminom, podrazumevaju se najčešće svi oblici interpersonalne komunikacije putem interneta koji uključuju razmenu tekstualnih, auditivnih ili vizuelnih poruka erotskog sadržaja. Razlozi zbog kojih se ljudi upuštaju u ovu vrstu lascivnih virtuelnih igara teško se mogu pobrojati. Za neke one predstavljaju priliku za eksperimentisanje sa sopstvenom seksualnošću, pokušaj da se iskusi kako bi to izgledalo pripadati suprotnom polu ili biti drugačijeg seksualnog opredeljenja. Za druge, to je prilika da slobodno upražnjavaju svoj omiljeni vid seksualnih perverzija, u svetu gde konačno ne moraju više da strahuju od pravnih posledica, osude sredine ili griže savesti. Sajberseks će vam omogućiti da budete intimni sa voljenom osobom iako se ona nalazi na drugom kontinentu, ili da vodite ljubav sa strancem, a da se pri tome i ne setite da sida uopšte postoji. Ako imate probleme sa nalaženjem partnera ili vam za to nedostaje samopouzdanje, sajberprostor je pravo mesto da se pod velom anonimnosti iskušate u onome za šta vam u realnom životu nedostaje hrabrost. On je takođe pravo rešenje i za one koji tragaju za malo avanture, ali samo pod uslovom potpune diskrecije. Konačno, i pomalo paradoksalno, nije sve u vezi sajberseksa vezano za seks. Naprotiv, mnogo je onih koji ne traže ništa više od malo, starog dobrog flertovanja, potvrde da još uvek mogu, samo ako to požele. Prethodni pasus, koji vam je verovatno zazvučao kao reklama za neku agenciju koja nudi usluge sajberseksa, ukazuje na širok spektar načina na koje sajberprostor može, barem površno i privremeno, da zadovolji različite psihološke aspekte ljudske seksualne želje, od kojih je neke teško, a neke i nemoguće ostvariti u realnosti. Uticaj koji potrebe ove vrste imaju na nas ne treba posebno naglašavati, a time ni snagu privlačnosti mesta na kome one bivaju zadovoljene. Iz grupe osnovnih ljudskih potreba socijalne prirode, obično se kao najvažniji predstavnici izdvajaju potreba za interpersonalnim kontaktom i za pripadanjem zajednici. Mnogo je već rečeno o načinima na koje ove potrebe na specifičan način bivaju zadovoljene u sajberprostoru. Pokušaću stoga da budem sažet i jasan. Suprotno od realnog sveta, koji je još pre pola veka proglašen beznadežno otuđenim i bezličnim, u sajberprostoru je 24 sata dnevno moguće naći ljude raspoložene da sa vama ćaskaju, vode ozbiljne rasprave, razmenjuju informacije, svađaju se, igraju ili čine bilo šta što vi u tom momentu poželite. Pri tome ti ljudi postoje jednako kao i oni u realnom svetu, samo je vaš međusobni odnos zasnovan na nešto drugačijim osnovama. Pre svega, vi komunicirate iz jednog jedinog razloga - oboje to želite. Socijalne norme su izbrisane. Dalje, vaš ili partnerov fizički izgled, vaše finansije, poreklo, status. sve to postaje potpuno nebitno. Konačno, i one nepromenjive odrednice vašeg identiteta kao što su pol i godine postaju podložne promeni i ostaje vam veoma malo spoljašnjih pokazatelja prirode i dinamike odnosa koji ste oformili, a na scenu stupa vaša mašta i sloboda u projekciji, svesnoj ili nesvesnoj. Obzirom na nedostatak bilo kakvih ozbiljnijih empirijskih nalaza, dalja rasprava u ovom smeru vodila bi nas u labave, ničim potvrđene hipoteze o aktiviranju nesvesne dinamike i njenih pratilja, kao osnovi za razvoj repeticije kompulzije, a to u ovom radu sebi ne želimo da dozvolimo. Kada je u pitanju potreba za pripadnošću, sajberprostor zaista nudi instant rešenje. Broj i varijetet virtuelnih zajednica je toliki, da i oni sa najprefinjenijim selekcionim kriterijumom i najegzotičnijim interesovanjima mogu, bez mnogo muke, naći sebi srodne duše. A kada jednom dođete do takvih zajednica, vrata su vam širom otvorena. Zahvaljujući anonimnosti, pripadnici ovih grupa veoma brzo ostvaruju visok stepen međusobne otvorenosti i iskrenosti, koji stvara osećanje intimnosti i prihvaćenosti. Oni su takodje vazda spremni da pomognu jedni drugima, bilo savetom, uslugom ili prosto "slušanjem" i pružanjem podrške. Članovi su često angažovani oko zajedničkih aktivnosti različite vrste, često vezanih i za izgled same grupe, odnosno sajberokruženja u kome ona obitava. Ovo pruža osećaj uključenosti u pionirski rad na stvaranju jednog novog malog sveta, što dodatno ubrzava razvoj snažnog osećanja pripadnosti grupi. One kojima ovi razlozi nisu dovoljni da veći deo svog slobodnog (pa i ne tako slobodnog) vremena provode na ovakvim mestima u sajberprostoru, treba podsetiti da sve ove blagodati lako mogu da izgube, obzirom da članstvo u ovakve zajednice pristiže kontinuirano, te bi već nekoliko dana odsustva, moglo od vas učiniti jednog od bivših članova. Potrebe za učenjem, uspehom, samopouzdanjem i priznanjem od drugih nastavljaju se na prethodno opisane potrebe bazičnog nivoa. Sajberprostor nudi dva nivoa zadovoljavanja ove vrste potreba. Najpre, tehnička priroda na kojoj sajberprostor počiva, kao da je stvarana prema principima Skinerovog operantnog učenja, obzirom da se snalažanje u njemu zasniva na kontinuiranom savladavanju jasno omeđenih problema uz momentalno dobijanje povratne informacije o uspešnosti postupka koji je primenjen. Ovo rađa psiholozima dobro poznati efekat povećanog interesovanja za aktivnost o kojoj je reč, što opet za posledicu ima dodatni trud, nove uspehe, uvećanje samopouzdanja i porast ambicija, što ovaj ciklus, naročito kada se uzme u obzir da sajberprostor u tehničkom smislu predstavlja praktično neograničeno i stalno razvijajuće polje novih saznanja, može produžiti u nedogled. Značajno drugačiju manifestaciju iste šeme moguće je uočiti na nivou socijalnih interakcija u sajberprostoru. Ovo se, pre svega, odnosi na sajberokruženja koja podrazumevaju takmičenje, odnosno igru u kojoj postoji hijerarhija među učesnicima i ciljevi koje je moguće ostvariti. U takvim uslovima, prethodno opisanom ciklusu treba dodati važnu činjenicu da na vaše napore, trud, uspehe i neuspehe, ne odgovara više algoritamski definisani softver, već stvarni ljudi koji dele vašu opsesiju i proživljavaju je zajedno sa vama. Uspeh postignut u ovom kontekstu, donosi priliv samopouzdanja kvalitativno drugačije vrste, a eksplicitno priznanje koje stigne od drugih učesnika postaje dovoljno snažan motivator i dovoljno jak potkrepljivač, da nedostatak sličnih potvrda u realnom svetu prestaje da bude bitan. Sama ideja da je porebu za samoaktualizacijom moguće zadovoljavati korišćenjem interneta, deluje apsurdno i neozbiljno. Ako ste se, međutim, složili da je prethodno opisane potrebe moguće, barem u određenoj meri i na određenom nivou, zadovoljiti aktivnošću u sajberprostoru, onda ni ovu poslednju mogućnost nećete olako odbaciti. Samoaktualizacija, naime, podrazumeva zadovoljenost svih osnovnih i nadgrađenih potreba - ispunjavajuće interpersonalne odnose, slobodu i punoću samo-izražavanja, razvijanje poverenja u sebe, dobijanje priznanja od drugih. Ona, međutim nije cilj koji se doseže i prevazilazi. Ona prestavlja trajni proces spoznavanja različitih, pozitivnih i negativnih aspekata sopstvene ličnosti, razvoj poštovanja prema sopstvenoj individualnosti i njenim različitim potencijalima, te unapređivanje i usavršavanje u svakom pogledu kroz aktivan, uspešan i ispunjavajući angažman u svetu koji nas okružuje. U svetu koji nas okružuje . Otpočinjući svoje psihološko proučavanje sajberprostora posmatranjem osobe koja tri četvrtine dana provodi sedeći za ekranom računara, zapostavljajući pri tome svoje partnere, poodicu, prijatelje, obaveze, čak i svoje fiziološke potrebe, zaključak koji nećemo moći izbeći, bez obzira kojim ga terminom označimo, biće da se ta osoba nalazi u poremećenom mentalnom stanju, odnosno da je njeno ponašanje prešlo granicu patologije. Pristupimo li joj, međutim, iz sveta u kome ona provodi sve to vreme, saznaćemo da ta osoba stiče i produbljuje prijateljstva, flertuje i doživljava orgazme, uči, uspeva, dobija priznanja, spoznaje svet koji je okružuje i sebe samu na načine koji su joj do sada bili nepoznati i nedostupni. Ova idealizovana predstava nema nameru da bude apologija ni sajberprostoru ni njegovim "zavisnicima". Njena svrha je didaktička. Ona teži da ukaže na nezavidnost pozicije psihologije u proučavanju fenomena o kojima je ovde raspravljano. [1] Originalni engleski termin je "Internet Addiction disorder" (IAD) [2] I pored toga, preliminarni nacrt nove revizije međunarodne klasifikacije bolesti DSM-V sadrži odeljak u kome se opisuju neki oblici ovih "sajber poremećaja" (prema: King,1996.) [3] Čitaocima zainteresovanim za metodologiju i rezultate ovih istraživanja preporučujem sledeće dve internet adrese gde se ovakve informacije uz malo truda, mogu naći u izobliju: www.webpages.charter.net/stormking/iad.html; www.netaddiction.com |
