PRIKAZ KNJIGE "BIBLIOTEKA U DVADESET PRVOM VEKU" PITERA BROFIJA
Iva Nenić  Savremene informacione tehnologije danas obezbeđuju laku dostupnost podataka u brojnim digitalnim formatima, bilo da je reč o kvalitetnim i retkim muzičkim izdanjima, knjigama i časopisima u elektronskom obliku, ili najnovijim rezultatima naučnih istraživanja. Digitalno arhiviranje odlikuju brojne prednosti u vidu bržeg pristupa, većeg kapaciteta za skladištenje informacija (npr. čitav fonoarhiv može da stane na dva hard diska velikog kapaciteta!) i stoga ohrabruje 'tradicionalne' sisteme čuvanja i prenošenja informacija da se izmene saglasno novim korisničkim zahtevima, ali i u odnosu na sve veću produkciju štampanog, audio i video materijala. U tom procesu centralno mesto zauzima biblioteka kao institucija sa zadatkom da upravlja ogromnim korpusom ljudskog znanja i, poželjno, predvodi , kreira i poboljšava proces prezentacije, dostupnosti i obnavljanja informacijskih resursa. Nasuprot strahu da će digitalni formati potisnuti štampanu formu knjige, danas je očigledno da biblioteka mora što spremnije da nastupi kao medijator između korisnika i rastuće plime informacija, u čemu joj činjenica digitalizacije svakako ide na ruku.
Da je ova institucija spremna da se uhvati sa izazovom 'novog' digitalnog doba, svedoči studija pod nazivom Biblioteka u dvadeset prvom veku, čiji autor Piter Brofi iza sebe ima bogato praktično i teorijsko iskustvo (nakon višegodišnjeg upravljanja bibliotekom Univerziteta centralnog Lenkšira, postao je redovni profesor u pravljanja izvorima informacija na odseku za informacije i komunikacije Univerziteta u Mančesteru, i direktor Istraživačkog centra za bibliotečko-informacioni menadžment ) [1]. Brofijeva studija predstavlja ozbiljan pokušaj da se odredi mesto i usmeri reakcija biblioteke u odnosu na novonastale uslove vrtoglavog rasta produkcije (količine materijala u različitim formatima koja je veća nego ikada), a nudi i korisnu definiciju biblioteke (bliske) budućnosti kao "informacionog posrednika unutar zajednice" [2]. Krećući se između teorijskih pristupa, analize više deklarativnih i primenjenih sistema čuvanja podataka i predloga za budući rad zasnovanih na primeni informacionih tehnologija, autor nastoji da pruži uvid u dosadašnja iskustva biblioteka različitog tipa u odnosu na postojeće modele i savremena iskustva.
Kroz dva dela ("Šta je biblioteka" i "Biblioteka budućnosti") i jedanaest poglavlja, sprovedena je iscrpna analiza standardnih definicija, usluga i problema biblioteka u skladu sa aktuelnim pitanjima i problemima koja diktira digitalno okruženje. Pored dela posvećenog klasičnim bibliotekama (nacionalnim, visokoškolskim, bibliotekama pri radnoj organizaciji i drugim), izdvojena su tri osnovna modela biblioteke u odnosu na novi kontekst: tradicionalna, digitalna, i hibridna biblioteka, gde poslednji tip predstavlja pokušaj (jednim delom viziju, a delom i realizovan koncept) integracije 'analognih i digitalnih' fondova, sa ciljem da se naglasi kako "u stvarnom svetu može i mora zajedno da se upravlja i tradicionalnim i digitalnim izvorima informacija". [3]
Novouvedeni pojmovi kao što su 'korisnički interfejs'i 'interfejs izvora' ili 'umreženo učenje', tako, imaju za cilj da pre svega ukažu na suštinsku promenu - podjednako u samoj digitalizovanoj uslužno-upravljačkoj strukturi, kao i u društvenim potrebama zajednice - koja zahteva 'brzu' teoriju, tj. teorijske modele koji će pospešiti i rekonfigurisati postojeći sistem, idući u korak sa novim društvenim uslovima. U svakom od aspekata rada biblioteka koji se (treba naglasiti, sa detaljnim podacima i konkretnim predlozima) razmatraju u ovoj knjizi - katalogizaciji, obradi novih i digitalizaciji postojećih dokumenata, pratećoj izradi softvera i baza podataka, praćenju korisničke populacije - insistira se na razumnom uređivanju i balansiranju različitih zahteva, uz težište na dobro izvaganoj sprezi ljudskih i elektronskih posrednika u procesu pružanja bibliotečkih usluga. Autor obuhvata čitav niz tema, počev od istorijsko-tipološke klasifikacije biblioteka, diskusije tehnoloških rešenja (primene računarskih mreža, tipova podataka, indeksiranja i identifikacije digitalnih objekata, multimedije), razmatranja dugoročnih strategija bibliotečkog razvoja, sve do lociranja i opisa funkcija savremene biblioteke. Poslednjem je posvećena najveća pažnja, jer za razliku od staromodne institucije koja posrće u trci sa konkurentnim oblicima distribucije informacija i izmenama u profilu korisnika, 'nova biblioteka' pruža svrsishodan i ostvariv koncept posredovanja u lancu razmene informacija: biblioteka je ta institucija koja za korisnika 'sužava' uvid u nepregledni univerzum informacija i istovremeno redefiniše korisničke grupe, aktivno integrišući tekovine digitalnih tehnologija.
Primenu IT terminologije na definiciju bibliotečkog rada ilustruju izrazi poput "korisničkog interfejsa" ili "digitalnih objekata", koji su našli konkretnu primenu u novom, proširenom polju delovanja biblioteke. Uzmimo za primer 'digitalni objekt', pod kojim se podrazumeva ne samo 'dokument u elektronskom formatu', već čitava struktura podataka koja predstavlja 'ličnu kartu' jednog bibliotečkog dokumenta, a koja se tretira kao zaseban tip objekta u odnosu na korisnika i prema drugim, srodnim objektnim kategorijama. Diferenciranjem materijalnih skupova informacija i njihovog virtuelnog identifikatora kao međusobno povezanih elemenata, apostrofira se ono šta Brofi, u različitim modalitetima, zastupa u svojoj studiji - naime, da su digitalni interfejs i digitalne baze podataka danas ne suplement, već uveliko sastavni deo biblioteke, i da treba brzo i aktivno raditi na njihovom poboljšavanju, tako da elektronske kategorije što bliže prate i snimaju stanje materijalnih fondova, povezujući ih po uniformno definisanim principima sa elektronskim bazama i korpusima elektronskih izdanja. Na taj način biblioteka, tvrdi Brofi, postiže dva cilja: prvi, da zauzme mesto na čelu digitalne revolucije, dok je drugi upravo očuvanje i veća pristupačnost postojećih zbirki i arhiva. Model takve biblioteke podrazumeva proširenu relaciju korisnika i bibliotečke 'građe', respektivno kao "korisničkog univerzuma" i njegove podgrupe "populacije korisnika" i po istom principu ustrojenih "univerzuma/populacije informacija", čije potrebe, interakcije i promene biblioteka budno prati i na koje reaguje.
Dodajmo i da, premda mnogostruko brža i pristupačnija za (razvijeni) deo sveta, elektronska forma ipak neće moći tako lako da potisne auratičnost objekta knjige - susret sa 'neponovljivošću' i vremešnošću njenog postojanja, barem još neko vreme. Ili, kao što kaže Piter Brofi, "biblioteke kazuju nešto važno o zajednicama koje ih grade. Izgleda da će (...) zadržati ovu ulogu sve dok ljudska bića potpuno ne iščeznu u sajber prostoru". [4] Do tada je na bibliotekama da, pored ovladavanja korisnim aspektima digitalnih tehnologija i upuštanja u neizvesne tokove razvoja informacionih mreža, rade na očuvanju vrednosti klasičnog modela biblioteke, čija suština se može održati ukoliko se odene u atraktivno i tehnološki dobro dizajnirano ruho.
[1] Podaci o autoru preuzeti sa adrese: http://www.clio.co.yu/docs/b_plus/05_biblioteka21.html
[2]Piter Brofi, Biblioteka u dvadeset prvom veku , Clio, Beograd, 2005, 241.
[3]Isto, 97.
[4]Isto, 241.
|
