O SRANJU I DUŠI: TROPI KIBERNETSKE OBESTELOVLJENOSTI U SAVREMENOJ KULTURI (izbor iz teksta)
Elison Mari, postdoktorantkinja na MekMaster univerzitetu, završava knjigu pod naslovom Kiborg prosvetiteljstva: Kontrola, komunikacija i čovek-mašina između 1660. i 1830 , koju će objaviti Univerzitet iz Toronta.
I zaista, čemu tolika briga oko tela danas osim ako ne treba da se naglasi činjenica da je (prirodno) telo u postmodernom stanju već nestalo, i da je ono što doživljavamo kao telo samo fantastični simulakrum telesne retorike. (Artur Kroker i Meriluiz Kroker, 'Teze o nestajućem telu u hiper-modernom stanju' u Osvajači tela: Panični seks u Americi, 1987).
Telo je zastarelo. (Stelark, www.stelarcva.com.au )
 Jedna od najzastupljenijih tema u književnosti i teoriji sajberkulture u poslednjih par decenija je nestajanje ljudskog tela, koje postaje beznačajno ili spojeno sa mašinom, kao prazna ljuska iz koje je istrgnuto ono što različito nazivamo duhom, svešću ili identitetom. Kibernetska era je predstavljena kao post-revolucionarna ili post-ljudska faza: ali, koliko je ispravno tvrditi da su granice između naših tela i prirodne "ljudskosti" nepovratno raskinute iz razloga što se i tela i mašine teorijski mogu definisati ili programirati kao informacija ili obrazac? Dok novije teorije postmodernog ljudskog identiteta postavljaju pitanja o kontinuiranom postojanju i reprodukciji "prirodnih" ljudskih tela, valja naglasiti neospornu činjenicu da je retorika obestelovljenosti teorijski pristup definisan i praktikovan prvenstveno u oblasti humanističkih disciplina i umetnosti. Konstrukt obestelovljenog subjekta je književni trop - produkt jezika i slike - jednako koliko je i rezultat uopštavanja putem digitalnih kalkulacija ili svakodnevnih života ljudi koji se bave tehnološkim alatkama. U teoriji kulture i popularnim medijima od početka 1980-tih godina prošlog veka, kiborg je bio uporište za različite programe, imaginarno biće koje označava utopijske ili distopijske verzije savremenog ljudskog "duha" ili identiteta. Nelogična premisa o nestanku ili nebitnosti tela zahvaljujući našem postmodernom "tehnološkom stanju" načinjena je prihvatljivom, sa druge strane, samo pozivanjem na tradicionalne zapadnjačke književne konstrukte ljudskog duha u religiji i filozofiji. Retorika bestelesnih kiborga, tada, ne odražava toliko postmoderno stanje koliko izvesnu diskurzivnu tradiciju u popularnoj književnosti, umetnosti i akademskoj teoriji.
Krajem dvadesetog veka, u popularnim medijima i studijama kulture sve su prisutnija gledišta da su fizička telesnost i prisustvo uklonjeni, kao i da će individualni identitet, sopstvo ili "duh" biti nepovratno izmenjeni zahvaljujući jedinstvu tehnologije i tela. Rasprostranjenost ovih ideja odražava i popularnost filma Matriks (1999), koji se poziva na biblijske nagoveštaje kao i na teoriju Žana Bodrijara da bi istražio istrošenost i virtuelizaciju ljudi koje su zarobile mašine.[1] Teorije o gubitku sopstva i eliminisanju "stvarnog" ili "prirodnog" tela zahvaljujući elektronskim medijima imaju dugu tradiciju u akademskim studijama: "Nasilje koje svi elektronski mediji praktikuju nad svojim korisnicima", pisao je Maršal Makluan još pre četvrt veka, "jeste u tome da su (oni) momentalno napadnuti i lišeni svojih fizičkih tela, i uronjeni u mrežu ekstenzija svojih sopstvenih nervnih sistema" (1976:9). Razvijajući dalje ove teze o gubitku individualnog identiteta i "uklanjanju fizičkih tela korisnika električkih medija" (McLuhan, 1976:9), Bodrijar je pisao 1983. godine o 'ekstazi' komunikacije, odnosno o individualnoj svesti koja napušta telo kada se jednom "ponašanje usredsredi na neke ekrane ili delatne terminale" (1994: 11).[2] Ono što je preostalo od tela, piše on, deluje "opustošeno i ukleto ...nešto suvišno u svom obimu, u mnoštvu i složenosti svojih organa, svojih tkiva, svojih funkcija" (1994: 12). Početkom 1990-tih, Artur Kroker i Majkl Vajnštajn (Michael Weinstein) dalje su razvili ovu metaforu, tvrdeći da kroz "volju za virtuelnošću" u kompjuterskoj mreži "telo postaje pasivni arhiv za procesiranje, zabavu i gomilanje zaliha ... (i) ljudska inteligencija je redukovana na cirkulišući medijum kibernetske razmene" (1994: 6). "Ljudsko meso više ne postoji, osim kao začetak wireless sveta", tvrde oni (1994: 18). Umrežene komunikacije govore "digitalnim jezikom svetskog prvog post-putenog tela ... podstaknutog telematskim snom o trenutno raspoloživim sajberseks mašinama, i redukovanog po pitanju telesnih pokreta na grčevit prst (na tasterima sajber poziva)". (1994: 19 - 20) Ljudsko obličje stoga postaje 'elektronsko telo...opsednuto sopstvenim nestankom' (1994: 20). Krokerovi su docnije označili čitav ovaj period kao 'devedesete koje proždiru meso'(Kroker and Kroker, 1996)[3]. Izgleda da ovakve fantastične predstave podjednako duguju ironičnim verzijama post-humaniteta u sajberpank književnosti, koliko i teoriji komunikacija: u prvoj od svojih paradigmatskih sajberspejs trilogija u ranim 1980-tim, Vilijem Gibson opisao je digitalnu razdeobu i virtuelnu reprodukciju telesnosti sopstva u sajberspejsu kao 'podatke pretvorene u meso'. (1984: 16) Gibsonova trilogija koja je otpočela u opasnom svetu grada - svetu mraka, društvene jalovosti i haosa - ipak se okončava prilično idilično. Nakon smrti njihovih fizičkih tela, Bobi (Grof) Njumark i njegova nevesta Anđela (Endži) Mičel zadobili su besmrtnost u digitalnom formatu u jednom 'alef' superkompjuteru. U ovom novom virtuelnom svetu lepote i poretka njih dvoje žive u kući od sivog kamena i škriljca u sezoni ranog proleća - travu ne treba seći, dok divlje cveće nikad ne vene. Očigledno, u ovom braku kalkulacije i anđeoskog duha nema ni rađanja niti raspadanja: nema potomaka, tela koja stare, organa ili izlučevina. Ono što Gibson prikazuje je istinski brak umova: možda nije slučajno što su poslednje reči knjige "no shit" (1988: 308) [4]
Gibsonove reči naglašavaju osnovni paradoks sajberkulturnog diskursa koji objavljuje obestelovljenost ili zastarelost tela: ljudsko telo nikada ranije nije bilo toliko prisutno, ili toliko materijalno očigledno u istoriji čovečanstva. 1980. godine, 4,5 milijardi ljudskih tela živelo je na Zemlji ; do sredine 2000-te bilo ih je 6,1 milijarda. Globalna populacija raste godišnjom stopom od 1.2 procenta ili 77 miliona ljudi godišnje (Ujedinjene nacije, 2000: v). Koristeći se popularnošću ranog sajberpanka, teoretičari su takođe opisivali postmoderno stanje tehnološkog potiranja tela - uprkos činjenici da toliko tela upražnjava činove jela i pića, izbacivanja izlučevina i reprodukcije da rizikujemo da zagadimo globalnu životnu sredinu ničim drugim do sopstvenim prirodnim telesnim otpadom. Ovo ne umanjuje tanane uvide u evoluirajuće konstrukte humaniteta, već jednostavno vodi pitanju: kakva vrsta logike je dozvolila izjednačavanje tehnologije sa netelesnom svešću i telesnošću kao viškom? [5] 1996. godine institut World Resource izvestio je da su "ljudske izlučevine često najopasniji zagađivač (u siromašnim urbanim sredinama), dok su nehigijenski uslovi u objektima stanovanja i stambenim četvrtima generalno veća pretnja zdravlju od produkata industrijskog zagađenja".(1996: 17 - 18)
Štaviše, "u kontekstu neposrednih ljudskih potreba, (otpaci iz domaćinstava) mogu predstavljati najpreči problem kada je reč o zaštiti životne sredine" (1996: 19). Problem nije ograničen isključivo na siromašne zemlje: "odlaganje otpadnih voda domaćinstava ostaje problem, mada ne u toj srazmeri, i za bogatije oblasti" (1996: 21) Nesumnjivo, pretnja prirodnom okruženju koja potiče od biliona živih ljudskih tela nije novije prirode. Zašto onda naučnici prihvataju očito fikcionalni konstrukt tehnološki obestelovljene svesti?
Obestelovljenost je postala deo sajberpank književnosti i akademskog žargona počev od 1980-tih, u vidu podrške tezi da je ljudski duh na ivici poboljšanja ili desktrukcije, zavisno od autorske politike ili relativnog optimizma. Sledeći Manifest kiborga Done Haravej, prvi put objavljen 1985. godine, sajberfeministkinje su raspravljale da li digitalna kultura oslobađa korisnice od roda, rase ili starosnog doba tako što u potpunosti odvaja identitet od tela, ili pak samo ponavlja postojeći društveni poredak materijalne kulture. Suprotno viziji mračne budućnosti mnogih postmodernih autora, pojedini pisci videli su ulazak svesti u sajberprostor kao oblik duhovnog obnavljanja. Roj Askot (Roy Ascott) je, na primer, 1989. godine najavio da "...kompjutersko umrežavanje...može voditi neslućenoj šarenolikosti kulturnih transformacija i bogatijim definicijama ljudskog stanja u nauci i filozofiji. Kompjutersko umrežavanje predstavlja odgovor na našu duboku psihološku potrebu za transcedencijom - dostizanjem nematerijalnog, duhovnog - to je želja da se bude izvan tela i uma, da se prevaziđu ograničenja vremena i prostora, neka vrsta biotehnološke teologije" (Ascott, 1888: 86)
Peter Vajbel (Peter Weibel) je u 1990-tim nagovestio sledeće: "Virtuelne mašine opskrbljuju duh novim telima, pakuju ga u tele-tela i tele-organe, postavljajući scenu za ono što Moravec naziva 'izbacivanje duha iz tela'. Vladar, duh samog uma, sada je opremljen novim telima ... novim veštačkim 'prostetičkim organima', kao što su virtuelne mašine poput rukavice za podatke (dataglove), itd. Ovi tele-organi od čoveka prave frojdovskog boga protetike ili tele-božanstvo, boga tele-prisustva umesto sveprisutnosti. Virtuelne mašine stvaraju tele-tela i stoga predstavljaju Vladara, duh, nova tela" (Weibel, 1999: 223)
Majkl Hejm (Michael Heim) sa više opreza piše 1993. godine da se "u sajberprostoru um povezuje sa umom, u postojanju koje je u savršenom skladu i bez ograničenja ili zahteva fizičkog tela" (1999: 34) "Kroz kompjuterski interfejs", nastavlja on, "duh putuje iz tela u svet totalne reprezentacije. Informacija i slike plutaju kroz platonski um bez osnove u fizičkom iskustvu. Možete izgubiti svoju ljudskost pukom igrom sudbine" (1993: 100-1).
U sličnom tonu, Aliker Rozen Stoun (Allucquére Rosanne Stone) napominje da "obestelovljena subjektnost stvara problem sa onim 'gde'. U sajberprostoru ste svuda i negde i nigde, ali gotovo nikada ovde u pozitivističkom smislu" (1994a: 180). Sa druge strane, Stoun je takođe zapazila da "diskurs vizionarskih graditelja virtuelnog sveta obiluje slikama imaginarnih tela oslobođenih ograničenja koja nameće meso. Stvaraoci sajberprostora sanjaju o vremenu kada će biti u mogućnosti da zaborave telo. Ipak, važno je zapamtiti da virtuelne zajednice nastaju u fizikalnosti, i da joj se moraju vratiti...Čak i u eri tehnodruštvenog subjekta, život se živi telima" (Stone, 1994b: 113).
Nedavno je performans umetnik Stelark (Stelarc) opisao sopstvo u elektronskom prostoru izrazima 'osipanje kože' i 'fraktalno meso': "Telo subjektivno doživljava sebe u većoj meri kao izvijeni sistem, nego kao nekakvu zatvorenu strukturu. Sopstvo se postavlja ispod kože. Delimično kroz ovo istiskivanje telo postaje prazno" (1999: 119 - 20) [6]. Visoko citirani umetnici Stelark i Orlan zastupaju tezu da je biološko telo zastarelo, kao da se više ne koristi ili da je sve češće suvišak: "Poput australijskog umetnika Stelarka, ja smatram da je telo prevaziđeno", tvrdi Orlan (Orlan, Conference Extract 3, n.d.), iako je kod nje, kao i u Stelarkovim performansima, 'prirodno' premda modifikovano organsko telo sveprisutno u proglašenju sopstvene nebitnosti.
Ovi narativi, performansi, brige i snovi, podjednako ironični i iskreni, zajedno su doprineli jednoj vrsti anksioznosti oko nestajanja ljudskog tela ili evolucije ka post-humanom stanju u pojedinim medijima ili sajber studijama. To je najočiglednije u radu Krokerovih i Bodrijara, koji su sa svoje strane uticali na popularnu kulturu, kao što je slučaj sa filmom Matriks ( The Matrix, 1999, rež. Wachowski i Wachowski). Ako želimo da govorimo o živom ljudskom telu u studijama kulture koje se bave povezanošću tela i tehnologije, tada ipak moramo naglasiti da je ljudska svest neraskidivo svezana sa telesnošću, sa svakodnevnim postojanjem mesa, rađanja, rasta i izraslina, sa pravilnošću ili ponižavajućim učinkom stvaranja izlučevina; naša svest je posredovana grčevima gladi ispod rebara, curenjem nosa, upornošću tog zapovednog erektivnog tkiva naših genitalija, naposletku i ponekad prijatnom i hitnom potrebom da se sere. Ovi neprikladni aspekti ljudskog života oštro kontrastiraju navodnoj dematerijalizaciji mesa u podatke koja ostaje snažna metafora u književnim studijama i studijama kulture više decenija.
Umesto toga, mogli bismo da uzmemo u obzir ili preinačimo upotrebu kiborga ne kao stvarnog razdvajanja sopstva i tela, već u vidu metaforičnog konstrukta poniklog iz vekovima stare tekstualne tradicije tela kao materijalnog prebivališta tog misterioznog nematerijalnog entiteta koji se naziva dušom, umom ili svešću. Ovde želim da ukažem na književnu istoriju koja omogućava takvim utopijskim ili distopijskim vizijama da zamisle nestanak vonja i curenja našeg materijalnog otelovljenja, da iznova zažmure nad vremenom u korist neopipljive aure ljudskog duha ili svesti. N. Ketrin Hejlz (N. Catherine Hayles) je već uveliko i sasvim ubedljivo istražila ideologiju navodne dematerijalizacije tela, u studiji Kako smo postali posthumani: Virtuelna tela u kibernetici, književnosti i informatici (1999). Hejlz zapaža diskurzivnu tradiciju koja je unapred lišila čovečanstvo telesnosti predstavljajući idealnu ljudsku svest ili dušu koja se uzdiže nad telesnim prohtevima: filozofija koja potiče još od antičke Grčke kombinovana sa filozofijom zasnovanom na moćnom računanju, stvara "osnove za novu varijaciju drevne igre, u kojoj obestelovljena informacija postaje ultimativna platonska forma" (1999: 13). Zamisliti da se ta idealna forma zarobi u ne-biološkom medijumu kao što je kompjuterski disk, zapaža ona, vodilo bi pitanju "zašto nam je potreban suvišak telesnosti?" (1999: 13). U prenaseljenom društvu, sasvim je očekivano zamišljati ljudsku svest lišenu tereta tela koja proizvode otpad: "U svetu opustošenom zahvaljući preteranom razvoju, prenaseljenosti i postepeno delujućim otrovima koji zagađuju prirodnu sredinu", piše ona u komentaru na verziju besmrtnosti u Deci uma Hansa Moraveca, "utešno je misliti da fizički oblici mogu da povrate svoju iskonsku čistotu kada su rekonstituisani u vidu informacijskih obrazaca u multidimenzionalnom prostoru računara". (1999: 36)
U nastavku ću analizirati kako su opisane predstave ljudskog duha, reprodukcije i besmrtnosti izvedene iz karakteristično hrišćanske književne tradicije. Izvesne iteracije u teoriji kulture i popularnim medijima uvele su metafore odvajanja tela i duha, predstavljajući ih doslovno kao istinu radi podržavanja teorijske agende, bilo da je reč o konzervativnom ili radikalnom usmerenju. Ironično, u popularnoj i akademskoj književnosti kiborška figura "post-božje ere" služi da bi se implicitno ili eksplicitno potvrdio hrišćanski nauk o duhovnoj transcedenciji.
O seksu i duši, ili Kiborzi i zastarevanje semena
Najvažniji sumerski mit fokusira se na (Enkija)... On je ispunio reke i razgranati sumerski sistem kanala svojim životvornim semenom... Ali, sa savremene tačke gledišta, seme je samo prenosilac informacije - ovo se odnosi i na bezopasnu spermu, i na zloćudne viruse. (Nil Stivenson/Neal Stephenson, Snow Crash , 1992: 255-8)
 Ako bismo razmatrali ljudske sekrecije u rasponu od najjednostavnijih do onih najvažnijih, materijalne izlučevine koje se najviše vrednuju i koje su u našoj književnoj istoriji bezrezervno smatrane svetim, jesu seme i nezrela ljudska tela (ponekad i menstruacija ili mleko) - simboli kojima obiluju mitovi plodnosti, obnavljanja i duhovnog preporoda. Nepobitno telesan i duhovno dubok, seksualni čin je ipak usmeren na životinjsku telesnost, životinjsko zadovoljstvo i bol, ali istovremeno predstavlja i stvaranje novih ljudskih bića opskrbljenih svešću, identitetom, inteligencijom, naposletku dušom. Zapadna kultura je od davnina direktno povezivala seksualnu reprodukciju tela i nastanak ljudske duše. Tradicija prema kojoj se eterična supstanca očevog uma destiliše u mozgu i curi preko kičmene moždine i nerava do penisa da bi kroz ejakulaciju dala dušu tek formiranom detetu, seže sve do grčkih filozofa. Platon je ovo opisao u Timeju , i ta predstava je važila kroz čitavu renesansu. Ambroaz Pare, Leonardo da Vinči i Rene Dekart, svi su oni ponavljali isto objašnjenje u svojim raspravama o ljudskom telu. Ideja o direktnoj povezanosti duhovnog produkta uma i materijalnog produkta seksualnog čina prihvatana je u različitim oblicima sve do poznog 17. veka, kada su fiziolozi poput Renea de Grafa (Regnier de Graaf) počeli da određuju duhovno seme ne kao proizvod mozga, već kao pročišćenu krv iz testisa, slično kao što je duh iz uma pročišćavan u krvnim šupljinama mozga.[7] Drugim rečima, duhovne supstance koji omogućuju ljudsku volju i inteligenciju, u to vreme su još uvek blisko povezivane sa onim 'duhovnim' supstancama koje stvaraju novog malog čoveka koji poseduje volju i inteligenciju. Vremenom je, naravno, stavljeno manje naglaska na pojam ljudskog semena kao prenosioca te neobjašnjive osobine ljudskog identiteta; sa druge strane, veza uma/duše sa reproduktivnim organima ni u kom slučaju nije iskorenjena (Katolička crkva se zalaže za stvaranje života isključivo kroz seksualni čin muškarca i žene koji su u braku; takođe, u mnogim religijskim tradicijama aktuelna je debata da li duša nastaje u momentu (prirodnog) oplođenja). Ovde se treba setiti da u Manifestu kiborga Done Haravej stoji kako su kiborzi 'nezakonita čeda militarizma i patrijarhalnog kapitalizma', ali da mogu izneveriti svoje poreklo: "njihovi očevi su ionako nebitni". (1991: 151) Makluan je takođe istančano podrivao ideju o čovekovoj 'prirodnoj' reproduktivnoj ulozi, tvrdeći u svojoj knjizi Razumeti medije: ekstenzije čoveka iz 1964, kako je "fiziološki...čovek stalno modifikovan" normalnom upotrebom tehnologije, ili svojim proširenim telom, i da "postaje, može se reći, organ za seks mašinskog sveta, poput pčele u svetu biljaka, omogućujući (im) oplodnju". (1994: 46) Šta je, tada, diskurzivno ishodište ukoliko muško seme više nije sveto? U pojedinim teorijama kao što su Bodrijarova ili Krokerova, ono postaje izraz moralnog i političkog besa (u suprotnosti sa onim feminističkim pristupima koji slave mogućnost post-rodnog sveta); popularna književnost i film skloni su da ga prikažu kao potvrdu mita o plodnosti i sliku iz klasične romantičarske književnosti.
Metaforička veza između otelovljene plodnosti i ljudskog duha dominantna je tema u radovima Bodrijara, autora koji tvrdi da "naše sopstveno telo" deluje suvišno, "jer se danas sve sabira u mozgu i u genetskoj formuli" (1983: 128-9). Bodrijar obrazlaže kako su funkcije tela, nekada obeležene "toplom, seksualnom opscenošću prethodnih vremena...organskim, visceralnim promiskuitetom", zamenjene "hladnom i komunikacionom, dodirnom i motivacionom opscenošću današnjice". (1983: 131) Ono što nije rekao u ovom ranijem članku, Bodrijar je hrabrije formulisao u Ekstazi komunikacije , gde tvrdi da smo, slikovito rečeno, izbrisali dušu iz definicija bića tako što je seksualno rađanje zamenjeno mehaničko-tehnološkom reprodukcijom: "Pod elektrošokom, pod lobotomijom, duša ostaje samo jedna moždana vijuga...Religijska, metafizička ili filozofska definicija bića ustupila je mesto delatnoj definiciji u terminima genetskog koda (DNK) i cerebralne organizacije (informacioni kod i hiljade neurona). Nalazimo se u sistemu u kojem više nema duše, nema metafore tela" (1994: 33) [8]
Bodrijar u isti mah preokreće ideju o transformisanim tekstualnim definicijama tela i duše u ideju da je veza telo-duša doslovno uklonjena: "Sa tačke gledišta biologije, genetike ili kibernetike, svi smo mi mutanti. Dakle, za mutante više ne može biti Strašnog suda, niti vaskrsavanja tela, jer koje bi telo bilo vaskrsnuto? Njegova formula, njegovi hromozomi bi se promenili, ono bi bilo programirano prema drugačijim motornim i mentalnim promenljivama, ono više ne bi imalo prava na svoju sliku". (1994: 34)
Bodrijar se ponovo vraća ovim religijskim slikama u Paklu uvek istog , gde tvrdi da su tela, stvorena ili re-kreirana genetskim formulama ili biohemijskim uticajem, "sasvim sigurno lišena mogućnosti uskrsnuća". (1988: 121) Odnosno, postojanje ponovnog duhovnog rođenja ukinuto je zato što "više nema majke ni oca: samo matrica...predodređena da 'rađa' od danas pa do večnosti, u operacionalnom modu iz kog su svi slučajni seksualni elementi izbrisani". (1988: 115) Užas mehaničke matrice delimično počiva u tome da zajednicu oca i majke - idealizovanu patrijarhalnu porodičnu jedinicu - čini izlišnom. [9]
Umesto da prikazuje novu kiboršku post-ljudsku svest koju su proklamovali toliki teoretičari, popularna kultura je takođe na sav glas potvrdila književne tradicije hrišćanskog humanizma. Najuticajniji radovi iz ove oblasti, u stvari, kao da odražavaju Bodrijarovu viziju užasne budućnosti u kojoj su očevi, nažalost, izlišni; u kojoj mašine stvaraju i ponovo stvaraju ili poboljšavaju ljudska bića u antiseptičnim i kliničkim uslovima laboratorije, operacije i kompjuterske simulacije - gde 'matriks' nije 'prirodna' ženska materica već mašinska mreža. Kiborška figura osnažila je klasične i hrišćanske romantičarske teme - posebno one povezane sa mitom o plodnosti: mrak, sterilnost i haos koje nadvladava herojska figura muškarca. Možemo upotrebiti bilo koj sistem klasifikacije mitskih struktura: poslužiće 'teorija mita' Nortropa Fraja iz njegove Anatomije kritike objavljene 1957. [10] Frajev Mit Leta ili Romanse sastoji se iz zadatka koji se okončava "pobedom plodnosti nad opustošenom zemljom" (1957: 193) Tu se "heroj povezuje sa prolećem, zorom, poretkom, plodnošću, snagom i mladošću" (1957: 187-8). [...] "Naposletku", govori nam Fraj, "ukoliko je levijatan smrt i heroj mora da stupi u telo smrti, tada heroj mora da umre, i ako je njegova misija okončana, njena poslednja faza je ciklično ponovno rađanje, a dijalektički je to uskrsnuće" (1957: 192). Drugi ključni elementi su slepa proročica ili mudrac koji nastanjuju donji svet; nagrada ili deo nagrade za izvršen zadatak obično je nevesta. Radnja najuticajnijih književnih dela i filmova iz sajberpank žanra obično uključuje neke od pomenutih ili sve ove elemente.
Ovde se možemo ponovo vratiti na završetak Gibsonove ' Neuromanser trilogije': poredak je iznova uspostavljen, heroj trijumfuje nad desktruktivnim i haotičnim elementima u bici koja se završava smrću i duhovnim obnavljanjem koje simbolizuju leto i vegetacija koja cveta, preporod i uskrsnuće, prelepa nevesta. Svaki od radova koji razmatram započinje u svetu tame, haosa, jalovosti i bolesti; svaki određuje mala izolovana grupa koja pokušava da iznova uspostavi poredak nakon tehnološkog uništenja društva. U svakom postoji heroj koji zadobija ljubav lepe devojke, savlađuje haos i donosi svetlo i nadu društvu. Film iz 1995. godine Džoni Mnemonik može se uzeti kao primer dominacije takve simbolike. Zlo je otelovljeno u figuri antihrista poznatoj kao Ulični propovednik, 'post-ljudskom' kiborgu koji se diči obrnutim krstom koji nosi, kao i nadljudskom snagom koju poseduje zahvaljujući hirurškim implantima: "Kučkin sin je zavrnuo i Boga i tehnologiju", komentariše jedan od likova. (Gibson, 1995: 66) Poruka je jasna: epidemija bolesti koja preti društvu izazvana je tehnološkom rekreacijom čovečanstva. "Ako ranije nije bilo nečega kao što je pakao, mi smo ga sasvim sigurno stvorili", tvrdi Ana - osnivač i bivši izvršni direktor multinacionalne Farmakombinat industrije, čija svest nastavlja da živi šest godina nakon smrti u vidu 'persone' neural-net instalacije Farmakoma. Džoni će, sa druge strane, u pravom herojskom maniru pronaći prelepu devojku i spasiti ljudsku civilizaciju od izopačene bolesti u 'Raju', privremenom gradu pod mostom koji služi kao utočište maloj bandi 'lo-teka' od iskvarenog tehnologizovanog sveta. Džonijevo uspenje u 'Raj', njegova umalo pogibija i uskrsnuće - sve to skupa tvori romantičarsku tematiku.
Šizmatriks Brusa Sterlinga (Bruce Sterling, Schismatrix , 1985) prikazuje vanzemaljsku borbu između klika Mehanista (stvorenja ljudskog porekla, izmenjenih putem mehaničkih komponenti) i Modelara/Shapers (projektovanih bića nastalih kloniranjem ili DNK kombinacijama i izmenama, koji reč 'rođen' smatraju smrtnom uvredom). (1996: 283) Roman počinje bekstvom heroja na 'jalovu planetu' prekrivenu mutantskim pečurkama, mrtvom vegetacijom koja truli, suvim zemljištem i plesni koja cveta na "umirućim poljima i voćnjacima, sivim tačkicama od kojih vrve raspadajuća žarišta" (1996: 12). To je luka za odmetnike; jedino građansko pravo je na smrt. Lindzi iz praktičnih razloga postaje ljubavnik moćne Kitsune, 'modelarke' čija je ogromna moć omogućena spajanjem ne-reproduktivnog seksualnog zadovoljstva i racionalnosti: "Dali su me hirurzima", govori mu ona, "a oni su mi izvadili matericu i stavili unutra moždano tkivo. Delove iz centra za zadovoljstvo, srce. Kroz moju stražnjicu, kičmu i grlo prolaze žice, i to je bolje nego biti sam Bog". (1996: 34) Kitsune se naposletku ponovo 'uspostavlja' u vidu ogromne građevine sačinjene od glatkog i raskošnog mesa i mišićnih ulaza, upotpunjene ženskim feromonima i 'erotehnologijom' - ležajima od mesa za udobnost i zadovoljstvo muških posetilaca - uz uslov da "muški ejakulati postanu vlasništvo recipijentkinje ... (što je) prastari ženski princip". (1996: 205). Uslov takve trampe za ovog artificijelnog ženskog genija bio je gubitak humaniteta: "Stid. Ponos. Krivica. Ljubav. Ona je to osećala kao maglovite seni, tamni reptilski otpad spaljen u trenutku goruće ekstaze. Nije bila sposobna za ljudska osećanja: bila su jednostavno preslaba da bi ih primetila... Njena svest je bila amalgam ledene pragmatične logike i konvulzivnog zadovoljstva". (1996: 38) [...]
Iako nije prikazana kao zla sila, Kitsune je jedan od najviše uznemiravajućih likova u romanu, i delom se ovaj savez logike i zadovoljstva bez ljubavi i plodnosti ostvaren unutar 'prirodnog' organskog matriksa opire Sterlingovom mračnom i ironičnom prikazu budućeg post-humanog identiteta. Lindzi naposletku uspeva da ostvari san o povratku post-ljudi prirodnom organskom stanju kroz teraformiranje , proces građenja novog ekosistema ispunjenog prirodnim živim bićima iz zemaljskih mora. Ovaj sistem je naseljen hirurški transformisanim akvatičnim post-ljudima poznatijim kao 'Anđeli', koji su samodovoljni i stoga nisu "prisiljeni" da čine greh. (1996: 232) Dok se život u moru prirodno obnavlja, Anđeli kao da uopšte nemaju seksualne organe (reprodukuju se kroz genetske laboratorije, ali razmnožavanje nije neophodno pošto Anđeli "mogu da traju vekovima"). "Vrlo elegantno", kaže jedan od likova dok gleda brošuru. "Nema creva". (1996: 232) Pretpostavljeno Nebo je, tada, organski ekosistem u kojem ljudi postaju anđeli tako što nadilaze svoje telesne potrebe. Roman se okončava tako što Lindzi gubi telesnost: dok njegov duh napušta telo, on oseća "zvezdanu hladnoću, topljenje, olakšanje. I sve stvari su bile sveže i nove". (1996: 236) Radosni kraj romana počiva i na otkriću da Lindzi, koji je stariji 'Shaper' model i zbog toga sprečen da se razmnožava, ima dete nastalo spajanjem njegove i DNK njegove davno preminule prve ljubavi. Njegova kći postaje jedna od prvih Anđela, označivši nebesku regeneraciju, besmrtnost i uzdizanje duha iznad prohteva tela - u društvu koje blista od novog organskog rasta i života.
U ovim tekstovima, ideja o obestelovljenosti ili gnušanju nad ljudskim telima kao simulakrumima proistekla je iz dubokih promena u našem razumevanju reprodukcije ljudskih formi - ljudske kreativnosti i prokreacije - kao potpuno materijalnog procesa definisanog kodovima koje ljudi mogu čitati i pisati. Zamena metafora i tela u teoriji, sa druge strane, dozvoljava veštačku upotrebu nauke, fizike, istorije i antropologije sa svrhom da se načini prilično sporna istorija 'premodernih' ili 'modernih' tela, već sasvim zgodno metaforičnih tako da bi 'postmoderni' čovek mogao da stupi na scenu teorije unapred lišen tela, unapred udomljen u kontekstu deobe. Postmoderno deljenje tela je, zauzvrat, poslužilo kao pretekst datoj političkoj ili religijskoj agendi. Ali, tu možda postoje skrivene motivacije koje me vraćaju prethodno postavljenom pitanju: zašto su tako poznati teoretičari opisali stanje takozvanog post-ljudskog tela kao stanje obestelovljenosti ili simulakruma kada toliko tela nastanjuje i zagađuje Zemlju? Postoji najmanje nekoliko otvorenih i neugodnih odgovora. Prvo, moguće je da izvesno oduševljenje 'kraja milenijuma' ohrabrilo pisce da iznesu vizije "kraja" - post-ljudsko, post-geološko, post-rodno, post-industrijsko, post-apokaliptičko, post-prirodno, post-štagod društvo. Zatim, i u vezi sa prvim, postoji poriv da se bude na čelu intelektualnih učinaka, u samom vrhu postmoderne misli, koji kao da je zasenio činjenicu da teorije obestelovljenosti često samo provizorno govore o živim telima. Kao što smo videli, ove neobične metaforične tvrdnje o obestelovljenom post-ljudskom stanju nude se u vidu originalnog doprinosa akademskom diskursu, dok u stvari učvršćuju poznate stare stereotipe o pokvarenosti tela koje je različito od, i suprotstavlja se uzdizanju uma ili duha. Napokon, što je možda i najviše cinično objašnjenje, diskursi o obestelovljenju pomažu da se osvoji priznanje i nagrada u akademskom svetu, gde su originalnost i relevantnost moćno profesionalno oruđe. Karijere se grade na ovakvim 'inovativnim' idejama koje, u ovom slučaju, prerađuju poznate ideale o ljudskom duhu i telu na kojima je ponikao rani akademski humanizam. One nisu parajuće ironije, možda, i dobro je imati posao: ali te ideje svakako otkrivaju kompromise koji se prave kada teorija odluči da zaboravi materijalnu realnost tela i istorije, kao i sopstvenu ovisnost o književnim tradicijama i tropima.
Bibliografija
Ascott, Roy (1999) ' Gesamtdatenwerk : Connectivity, Transformation and Transcendence', pp. 86-9 in Timothy Druckrey (ed.) Ars Electronica: Facing the Future. A Survey of Two Decades. Cambridge , MA : MIT Press. (First published in Im Netz der Systeme, Kunstforum International 103[Sept./Oct. 1989]: 100-8.)
Bodrijar, Žan (1994) Drugo od istoga: habilitacija . prev. Aleksandra Mančić Milić. Beograd : Lapis.
Baudrillard, Jean (1983) Simulations , trans. Paul Foss, Paul Patton and Philip Beitchman. New York : Semiotext(e).
Baudrillard, Jean (1988) The Ecstasy of Communication . New York : Semiotext(e).
Clynes, Manfred and Nathan Kline (1995) 'Cyborgs and Space', pp. 29-33 in Chris Hables Gray, Steven Mentor and Heidi J. Figueroa-Sarriera (eds) The Cyborg Handbook . New York : Routledge. (First published in Astronautics , Sept. 1960.)
Diogenes Laertius (1979) Life of Pythagoras , trans. R.D. Hicks. London and Cambridge , MA : Loeb.
Fahm, Lattee A. (1980) The Waste of Nations: The Economic Utilization of Human Waste in Agriculture.
Montclair , NJ : Allanheld, Osmun. Featherstone, Mike, and Roger Burrows (eds) (1995) Cyberspace/Cyberbodies/Cyberpunk: Cultures of Technological Embodiment. London : Sage.
Frye, Northrop (1957) Anatomy of Criticism: Four Essays . Princeton , NJ : Princeton University Press (Reprint, 1973, Princeton, NJ: Princeton University Press.)
Gibson, William (1995) Johnny Mnemonic: The Screenplay and the Story . New York : Ace Books.
Gibson, Vilijem (2001) Neuromanser . Beograd : Čigoja štampa i Plato.
Gibson, Vilijem (2001) Monalizin natpogon. Beograd : Čigoja štampa i Plato.
Hayles, N. Katherine (1999) How We Became Posthuman: Virtual Bodies in Cybernetics, Literature, and Informatics . Chicago : University of Chicago Press.
Haraway, Donna (1991) 'A Cyborg Manifesto: Science, Technology, and Socialist-Feminism in the Late Twentieth Century', pp. 149-81 in Simians, Cyborgs and Women: The Reinvention of Nature . New York : Routledge.
Heim, Michael (1993) The Metaphysics of Virtual Reality . New York and Oxford : Oxford University Press.
Kroker, Arthur and Marilouise Kroker (eds) (1987) Body Invaders: Panic Sex in America . New York : St Martin 's Press.
Kroker, Arthur and Marilouise Kroker (1996) Hacking the Future: Stories for the Flesh-Eating 90s. New York : St Martin 's Press.
Kroker, Arthur and Michael Weinstein (1994) Data Trash: The Theory of the Virtual Class . New York : St Martin 's Press.
Kroker, Arthur and Michael Weinstein (1996) 'Global Algorithm 1.4: The Theory of the Virtual Class', Ctheory: Theory, Technology and Culture 19: 1-2.
Kroker, Arthur, Marilouise Kroker and David Cook (1989) Panic Encyclopedia . Montréal: New World Perspectives.
McLuhan, Marshall (1962) The Gutenberg Galaxies . Toronto : University of Toronto Press. (Reprint, 1997, Toronto: University of Toronto Press.)
McLuhan, Marshall (1964) Understanding Media: The Extensions of Man . (Reprint, 1994, Cambridge, MA: MIT Press.)
McLuhan, Marshall (1976) 'The Violence of the Media', Canadian Forum 56(September): 9-12.
Orlan Conference Extract 3,
http://www.cicv.fr/creation_artistique/online/orlan/conference/extract3.html, trans. Tanya Augsburg and Michel A. Moos.
Stelarc (1999) 'Parasite Visions: Alternate, Intimate and Involuntary Experiences', Body & Society 5(2-3): 117-27.
Stephanson, Raymond (forthcoming) The Yard of Wit: Male Creativity and Sexuality, 1650-1750 . Philadelphia : University of Pennsylvania Press.
Stephenson, Neal (1992) Snow Crash . New York : Bantam.
Sterling , Bruce (1996) Schismatrix Plus . New York : Ace Books. (First published 1985.)
Stone, Allucquére Rosanne (1994a) ' Split Subjects, Not Atoms; or, How I Fell in Love with My Prosthesis', Configurations 2(1): 173-90.
Stone, Allucquére Rosanne (1994b) 'Will the Real Body Please Stand Up?: Boundary Stories about Virtual Cultures', pp. 81-118 in Michael Benedikt (ed.) Cyberspace: First Steps . Cambridge , MA : MIT Press.
Thurtle, Phillip and Robert Mitchell (eds) (2002) Semiotic Flesh: Information and the Human Body . Seattle : Walter Chapin Simpson Center for the Humanities.
United Nations Population Division (2000) World Population Prospects: The 2000 Revision . New York : United Nations.
Wachowski, Larry and Wachowski, Andy (1998) ' The Matrix Shooting Script', in Spencer Lamm (ed.) (2000) The Art of the Matrix. New York : Newmarket Press.
Weibel, Peter (1999) 'Virtual Worlds: The Emperor's New Bodies', pp. 207-23 in Ars Electronica: Facing the Future. A Survey of Two Decades. Cambridge , MA : MIT Press. (First published in Gottfried Hattinger and Peter Weibel [eds] [1990] Ars Electronica 90, Band 2: Virtuelle
Welten/Virtual Worlds . Linz : Veritas Verlag, pp. 9-38.) World Resources Institute, United Nations Environment Programme, United Nations Development
Programme and the World Bank (1996) World Resources 1996-97 . New York , Oxford : Oxford University Press.
[1] Brojni primeri poigravanja idejom uklanjanja ili nevažnosti 'prirodnog 'tela i ljudskog duha/suštine zahvaljujući ujedinjenju čovečanstva sa tehnologijom u popularnoj kulturi, uključuju apokaliptični roman Sanjaju li androidi električne ovce Filipa K. Dika (1984, Beograd) docnije ekranizovan u filmu Ridlija Skota Blejd raner ( 1982 ) , zatim film Terminator Džejmsa Kamerona, trilogiju Rudija Rakera Softver (1982) , Vetver (1988) i Friver (1997) ; vizionarski rad Nila Stivensona Snou kreš (1992), film Virus (1999), kao i druge koji se pominju u ovom tekstu.
[2]
[3] Od sredine '90-tih, u radovima Federstona i Berousa (Featherstone and Burrows, 1995) i Hejlz (1999) oštroumno je razmatrana metafora obestelovljenja ili virtuelizacije.
[4] Gibsonova potonja labavo povezana trilogija koju čine romani Svetlost virtuelnog, Idoru i Sve zabave sutrašnjice , implicitno napušta predstavu o ljudskom duhu unetom u mašinu, jasno pri tom razlikujući ljudske avatare koji komuniciraju duž mreže i novonapravljenu svest Idoru. Kada lik po imenu Lejni uroni u sajberprostor i zanemari potrebe svog bolesnog tela, on umire, i poslednji trag njegove svesti je očigledno sećanje iz prošlosti, a ne obestelovljeni identitet u mreži.
[5] Korisna rasprava o tome kako "označiteljska praksa", ili informacija, i "otelovljenje više nisu ni konceptualno niti praktično odvojeni" može se naći u:
Phillip Thurtle and Robert Mitchell, Semiotic Flesh: Information and the Human Body
[6] Iako konkretno ne govori o ljudsko-mašinskoj mešavini kiborga, u knjizi Hiljadu ravni Žila Deleza i Feliksa Gatarija (1987), u kojoj se predlaže da telo ne sme dozvoliti da bude svedeno na ravan običnog organizma već umesto toga mora postati Telo bez Organa/TbO - mašina želje povezana fizičkim, emotivnim i intelektualnim protokom sa drugim TbO - takođe odjekuje nagoveštaj teorije o kiborškom obestelovljenju.
[7] Informaciju o navodnoj ve zi između produkata mozga i testisa dugujem Rejmondu Stivensonu (Raymond Stephenson), koji predlaže kratki istorijat toga u svojoj studiji Predvorje uma: muška kreativnost i seksualnost između 1650. i 1750. ( The Yard of Wit: Male Creativity and Sexuality, 1650-1750 ), posvećenoj osamnaestovekovnim konstruktima muške kreativnosti.
[8]Navedeno prema prevodu koji je objavila izdavačka kuća Lapis :
Žan Bodrijar, Drugo od istoga: habilitacija, Lapis, Beograd, 1994.
[9] Tema straha od mehaničke reprodukcije ljudskih bića prisutna je i u ranijim radovima kao što su Hakslijev Vrli novi svet i, pre toga, Frankeštajn ili moderni Prometej Meri Šeli.
[10]Kod nas objavljene 1979. u Zagrebu, prim. prev. |
