BLOGOSFERA I KNJIŽEVNI UNIVERZUM
Aleksandar Pavlović
 Blogoborci i blogobranitelji
Bauk kruži Srbijom, bauk blogizma. Blog je "bolest koju nam je donela digitalna revolucija", upozorava Nebojša Krstić, savetnik predsednika Srbije (a, pošto je predsednik personifikacija države, time i sama država posredstvom svojih subjekata). Biljana Srbljanović, sa druge strane, na svom blogu kritikovala je izjavu vladinog zvaničnika, usput "potkačivši" i košarkaša Milana Gurovića, koji joj nije ostao dužan, pa se ova rasprava našla i na naslovnoj strani "Kurira". [1] Tako je blog, iz bezbedne anonimnosti prakse srazmerno malobrojnih kompjuterskih zaluđenika, postao udarna vest tabloida. Prvi blogovi nastali su u SAD 1994. godine, a pravu popularnost stiču od 1998 [2]. Prvobitni blogovi bili su prevashodno informatički, zatim naučni, ratni, informativni, a nešto kasnije javljaju se i oni književni, koji na poseban način učestvuju u priči o demokratizaciji medija i internetu kao mestu/sredstvu popularizacije, decentralizacije i diseminacije informacija. Pošto su žanrovski i tematski veoma šaroliki, blogove ne definiše sadržaj nego struktura - sastavljen od zapisa, komentara i linkova datih u obrnutoj hronologiji, blog određuje njegova umreženost i, naročito, komentarisanje koje uključuje čitaoca bloga kao koautora književnog teksta. Blog je, dakle, nelinearan, mozaički, umreženi tekst koji briše svoje granice i nalazi se u neprestanoj produkciji i recepciji, kao i stalnoj interakciji sa drugim tekstovima. To predstavlja osobenost književnog bloga u prostoru sajbermedija i drugih hipertekstualnih oblika. Za razliku od kompjuterske interaktivnosti, za blog je karakteristična tzv. interlokutorska interaktivnost, tj. povezanost čitaoca, teksta i autora, izmešanost autorstva, i stalna rotacija pozicija autor-tekst-čitalac (tj. neprekidno čitanje-pisanje, čitanje-pisanje.). Ovo mešanje identiteta, kaže Katarina Peović Vuković, neki autori, poput Šeri Terkl, smatraju pozitivnim, jer korisnici postaju autori sebe, kreiraju sebe, i to u uslovima gde su pravila društvene interakcije kreirana a ne naučena, za razliku od drugih medija gde to nije slučaj. Pol Virilio, sa druge strane, ovu praksu smatra izrazito negativnom, jer će se tako svaki subjekt dovesti u poziciju konekcionizma, povezanosti sebe i drugoga, i više nećemo moći da razaznajemo granice. Naratologija i blogologija Da li uspon bloga predstavlja istovremeno i pad tradicionalnog modela književne komunikacije, sa manje-više jasno definisanim i fiksiranim ulogama autora teksta tj. pisca kao empirijske ličnosti, pripovedača kao njegovog fiktivnog konstrukta, i lika kao narativnog agensa? Uobičajeno razdvajanje pripovednih instanci ne pretpostavlja njihovu potpunu međusobnu autonomiju. Nema ničeg spornog u tome da pripovedač nekog književnog dela često iznosi stavove i uverenja koja je moguće identifikovati sa svetonazorima samog pisca, kao i da književnici svoje likove najčešće prave od sopstvenog biografskog materijala. Ipak, razlika ostaje očigledna, pa, trivijalno rečeno, Tolstojeva žena ne može tražiti razvod braka zbog Anine preljube. Najveću zbrku u ovako konstruisanom literarnom univerzumu, koji odvaja stvarne i fikcionalne ličnosti i stvarni od fikcionalnog sveta unosila je poroznost granice koja odvaja stvarnu autobiografiju od fikcionalne ili književne autobiografije. Problem je u sledećem - kako praviti razliku između pisca, pripovedača i književnog lika u delima koja su ispripovedana u prvom licu uz očigledno prisustvo autobiografskih elemenata? Ko je tu stvaran, a ko nije? Pre tridesetak godina, francuski teoretičar Filip Ležen dao je elegantno rešenje ovog problema - stvarna i fikcionalna autobiografija funkcionišu kao dva različita "dogovora" između pisca i čitaoca, koje on naziva "fikcionalni" i "autobiografski" sporazum [3]. U autobiografiji autor opisuje svoj život (ili deo života) u skladu sa činjenicama, pa je "autobiografski sporazum" suprotan "fikcionalnom", utoliko što ukazuje da je ono što čitamo istina, ili barem ono što autor smata istinom. Naravno, to ne znači da je svaka reč u autobiografiji istinita, nego ukazuje na njenu referencijalnost, na to da prikazana građa postoji pre i nezavisno od dela. Na koji način čitalac, dakle, prihvata "autobiografski sporazum", ili biva upućen na njega? Nekada jednostavno preko naslova (Memoari, Sećanja, Uspomene), ili podnaslova (autobiografija, hronika), ili samim izostavljanjem odrednice "roman". U ove paratekstualne indikatore spadaju i predgovor autora i informacije na koricama ili poleđini knjige. Posledice ovog ugovora bile bi da se autobiografija i roman ne čitaju na isti način, pa se delo koje počiva na fikcionalnom sporazumu otvara za drugačije hermeneutičke mogućnosti od onog koje podleže autobiografskom sporazumu [4]. Književni "slučajevi" Šta bi se desilo, međutim, ako bismo se suočili sa tekstom koji izigrava ovaj sporazum, tj. sa delom koje se opire uspostavljanju granice između pisca, pripovedača i lika? Najpoznatiji primer ovakvog buntovnika je Marsel Prust. Ostavljajući po strani Jednu Svanovu ljubav i epizode u kojima pripoveda o mislima i osećanjima sporednih ličnosti svog romana, Prust u najvećem delu Traganja za izgubljenim vremenom dosledno primenjuje model autobiografskog pripovedanja, ali uporno izbegavajući da nam saopšti ime naratora. Kada nam, posle 800 stranica, najzad otkrije ime junaka, ispostavlja se da je ono isto kao i autorovo - Marsel: "Onda bi upotrebila jezik govoreći - Moj, ili Moj dragi, koristeći moje kršteno ime koje bi, ako damo pripovedaču isto ime kao i autoru ove knjige, bilo: 'Moj Marsel', ili 'Moj dragi Marsel'". Pripovedna instanca, koju možemo identifikovati samo sa stvarnim autorom (koji, po definiciji, ne učestvuje u narativnoj komunikaciji), upliće se u pripovest da bi pripovedaču, doduše u kondicionalu ( en donnant.eut fait ), dala isto ime kao i autoru knjige. Da li ovde autor ispoljava znanje o pripovedaču, ili pripovedač ispoljava znanje o autoru knjige? Ovaj "semantički paradoks" postaje sve zagonetniji što se više udubljujemo u njega. Pripovedač ovde niti je potpuno on sam (Prust), niti neko drugi. Godine 1993, danski pisac Peter Heg, poznat po (ekranizovanom) romanu Osećaj gospođice Smile za sneg , objavio je svoju četvrtu knjigu, Graničnici , sa podnaslovom Roman [5]. Pripovedač, koji je takođe i glavni lik, priča o svojim školskim danima i, bez naročitog ulaženja dublje u radnju dela, ono bi se moglo opisati kao snažan napad na izvesne pedagoške ideje koje su cvetale u danskom obrazovnom sistemu sedamdesetih godina prošlog veka. Pripovedač, koji je oženjen i ima dete, piše priču 1992 i 1993, sa trideset pet godina, a čin pisanja je njegov pokušaj da se izbori sa svojom prošlošću, nedaćama i nerazumevanjem kojima su ga izložili nastavnici, socijalni radnici, psiholozi i njima slični. Pripovedač ostaje neimenovan do 190-e stranice, gde se, čini se slučajno, otkriva kao Peter. Pedeset stranica dalje, ispostavlja se da je Peter usvojen 1970-e, kada je imao petnaest godina, i tako prihvatio porodično prezime Heg. Protagonista, koji je isto tako i pripovedač, zove se, dakle, Peter Heg. Kada je knjiga objavljena, čitaoci su reagovali dvojako: neki su delo čitali kao autobiografiju, i pored paratekstualne odrednice roman , a drugi kao čistu fikciju, uprkos imenu glavnog junaka. Zašto autor u ovoj knjizi, koja je očigledno fikcionalno delo, upotrebljava sopstveno ime kao ime protagoniste? Neki od kritičara bili su prilično strogi, optužujući Hega za prevaru. On je, tvrdili su, iskoristio interesovanje za svoj život da proda inače prosečan roman, dobro znajući da će čitaoci zanemariti paratekstualnu odrednicu i čitati roman kao autobiografsko svedočanstvo o Hegovoj borbi protiv "sistema". Sam autor nije nastojao da razreši ovu "enigmu", i zagonetno je prokomentarisao - "Volim zbrku koju stvara umetnost koja vibrira na granicama stvarnosti". Zanimljiv postupak primenjuje i "borac protiv sistema" Marko Vidojković. Iako u tri od pet njegovih romana pripoveda Boban Šestić, a u ostala dva naratorovo ime ostaje nepoznato, ovaj opus predstavlja svojevrsno jedinstveno petoknjižje ispripovedano u prvom licu. Radnja prvog romana, Ples sitnih demona (Narodna knjiga 2001), obuhvata oko godinu dana, od letnjeg raspusta 1991. do 1992. godine, odnosno od petnaeste do šesnaeste godine života pripovedača Bobana Šestića. Boban je 1975. godište i učenik je Pravno-birotehničke škole u Beogradu. Roditelji su mu razvedeni, on živi sa majkom a nedeljom odlazi kod oca. Drugi roman, Đavo je moj drug (Narodna knjiga, 2002), očigledan je nastavak prvog (sa posvetom - Posvećeno romanu "Ples sitnih demona" ). Radnja počinje u martu 1994. godine, istoimeni junak je sada maturant i zabavlja se sa Dijanom, u koju se zaljubio na kraju prvog romana, a imena likova uglavnom su ista kao i u "prvencu". Pikavce na plaži (Narodna knjiga, 2003) i Kandže (Samizdat B92, 2005) pripoveda neimenovani narator, student pravnog fakulteta, a radnja prvog počinje krajem maja 1998. godine, dok drugi govori o danima studentskog protesta 1996/97 godine. Najzad, u poslednjem romanu ( Sve crvenkape su iste , Samizdat B92, 2006) Vidojković vraća na scenu Bobana Šestića, koji je sada, 2005. godine, uspešan tridesetogodišnji pisac. Milje i likovi su, dakle, isti kao i u ranijim romanima, a junakove godine prate uzrast samog Vidojkovića, uz obilje autobiografskih i istorijskih fakata. Uostalom, Kandže su i stekle popularnost kao roman o studentskom protestu. U Crvenkapama , na primer, poslednji Šestićev roman zove se Crveni nokti , prethodni Sa đavolom na zadnjem sedištu , izdavač mu je Radio F18, a prethodno je objavljivao za najveću izdavačku kuću "Silos", čija se knjižara nalazi u Cetinjskoj ulici, što su jasne aluzije na Kandže , Đavo je moj drug , Samizdat B92 i Narodnu knjigu. Ova delimična (ili kvazi) fikcionalizacija naratorovog identiteta prisutna je u Crvenkapama i na nivou imenovanja. Naime, Jana Drobnjak, Bobanova bivša devojka a sadašnja "kres-šema" napisala je roman Lepota i užasi naše najduže veze , a junak romana se zove Marko (61). Dalje, kada čuje da će se o njegovim Crvenim noktima snimati film (prava na snimanje Kandži su takođe prodata), neka "mala" pita Šestića - "Neće valjda Preradović da te glumi". "Neće, glumiće mog junaka", kaže on (270), a na zamerku da mnogo psuje u knjigama, slično odgovara: "Pa, uglavnom psuje moj glavni junak, a ja ne psujem u romanima, nego samo privatno". Kada počinje da piše roman, pripovedač kaže - "U pola devet uveče više nisam bio siguram ko sam - moj glavni junak ili Boban Šestić, što je bio jasan signal da me je knjiga progutala." (352) Najzad, na samom kraju romana, Šestić opisuje promociju knjige u Ivanjici, i objašnjava zašto voli da odlomke iz svojih knjiga čita on sam - "Čitao sam ih uživljavajući se, glumatajući i na momente urlajući. Nije bilo teško, jer nije bila sasvim jasna ta linija koja je razdvajala mog glavnog junaka od mene" (441). Kritičari su takođe videli potrebu da naglase da je Boban Šestić "umnogome autorov alter-ego" (Mihajlo Pantić), odnosno "očigledno autoreferencijalni projekat autora" (Nikola Strajnić) [6]. Psihopatologija virtuelnog života Upotreba i zloupotreba bloga Marija - protivnice objavljivanja činjenice da mi je izašla knjiga, ne bih preporučio roman da stvarno nije do jaja, kunem ti se!!! Molim te, oprosti mi ovu slobodu i zloupotrebu bloga! Sa bloga Marka Vidojkovića (23. oktobar, 2006 - 14:48) Koristeći pojam sporazuma, Ležen pretpostavlja eksplicitni dogovor dve strane koji se tiče posebnog predmeta. U ovom slučaju, pisac i čitalac trebalo bi da su potpisali sporazum oko toga da li je određena knjiga fikcionalna ili ne, odnosno da li pripovedača treba poistovetiti sa piscem. Očigledno je, međutim, da se ni čitaoci ni pisci ne ponašaju kao da su potpisali nekakav sporazum, i da proces tumačenja nekog teksta mnogo manje podleže regulativi i predvidljivosti. Na prvi pogled, blogovi ne donose ništa novo u ovoj raspravi. Naime, poigravanje sa identitetom i destabilizovanje granice stvarnost-fikcija sastavni su elementi književnog univerzuma, a naročito su karakteristični za postmodernu književnost. Recimo, u postmodernističkoj prozi Davida Albaharija ima mnogo više narativnih skokova i inverzija nivoa tekst-pisanje i lik-pisac nego u suštinski mimetičkim Vidojkovićevim romanima. Međutim, osnovni razlog u recepciji Vidojkovića kao svog literarnog alter-ega jeste upravo piščevo sopstveno kreiranje takvog identiteta. Naime, posle objavljivanja Kandži Vidojković je pokrenuo svoj blog na sajtu B92, a njegov lik i delo postali su i tema različitih foruma. Ovakav oblik stalne i neposredne korespondencije predstavlja značajnu novinu u komunikaciji pisca sa čitaocima. Tako je, nasuprot pominjanom Albahariju, čije je delo uvek upućivalo jasne fikcionalne signale, a sam autor dosledno odbijao učešće u političkim i privatnim polemikama, upravo poetička realističnost navela Vidojkovićeve čitaoce da ga poistovete sa pripovedačem njegovih knjiga, a autora navela da na samom blogu pokaže istu nekonvencionalnost, buntovnost, pa i vulgarnost karakterističnu za njegove knjige. Razlozi zbog kojeg bi uspešan tridesetogodišnji pisac uopšte morao ili trebalo da igra ulogu nezrelog pankera i buntovnika, ili priznanje da je to nemoguće i nepotrebno, izostali su. Vidojković je želeo da sačuva stečeni imidž, a forumaši i blogeri su osuli paljbu po njemu kao izdajniku sopstvenih ideala. Pošto se rad na Crvenkapama poklopio sa pojačanim interesovanjem za ličnost samog pisca, to je na različite načine tematizovano i u najnovijem romanu, u kom glavni junak i pripovedač Šestić povremeno obilazi forume koji imaju teme "Crveni nokti" - smeće ili govno, Boban Šestić - lažni panker , Koliko vam je Boban Šestić odvratan, a koliko ste na njega ljubomorni , Šestić je svinja, ko se slaže neka digne dva prsta i Boban Šestić, da li ga ubiti i zašto da . Svojim najžešćim kritičarima on šalje poruke poput Poslednje što ćeš da osetiš pre smrti je moj debeli kurac u tvoijm ustima , sisaj kurac itd. Zatim mu jedna od forumašica nabavi adrese njegovih najvećih kritičara Karma Fightera i Gulivera, koje on sa prijateljem sačekuje ispred ulaza i premlati. Osnovne osobine koje njegovi kritičari pokazuju su zavist, patološka ljubomora, glupost, a naročito je primetno odsustvo argumentovanog osporavanja književne vrednosti njegovih tekstova. Predstava forumskih diskusija u autorovom romanu je tendenciona i redukcionistička. Najpre, iako na forumima preovlađuje kolokvijalan ton, diskusija često ume da dobije obrise malih književnih rasprava, mada su češće kritike Vidojkovića ad hominem . Recimo da uvid u tipičnu argumentaciju mogu dati ovakve izjave: diduliduda 22. jun 2006, 01:05 a on je kao neki ekstra pisac? ha ha eto šta kvalitetan marketing uradi
pa isidora bjelica ima više stila od njega!  da se razumemo - gospodin vidojković je pomalo talentovan, slabo usredsređen mladić bez manira i vaspitanja, vrhunski iskompleksiran i sa jakim ego-tripom, a povrh svega loš pisac koji ne ume dostojanstveno da prihvati kritiku. Ima sve karakteristike potrebne da ga zaboraviš. vasudeva418 22. jun 2006, 14:09 Odoh na blog....majko,kakva džiberčina.
Inače, tog "starog pankera", kako za sebe voli da kaže, niko, ali niko iz stare postave kod SKC-a ne poznaje, ni Mikić, ni Dule Monstrum, niko, baš niko.
Znači, laže, pozer. Valjao se po jorgan-planini dok nije rešio da postane mejnstrim -srpski urbani brend-andergraund pisac. Ono 22. jun 2006, 21:14 Uglavnom me ne zanima da li Vidojkovic pise ono sto pise na svom blogu (i drugim mestima) zato sto zeli da izgleda kao drkadzija (da ne kazem iz razloga ocuvanja i jos jasnijeg profilisanja "brenda") ili zato sto stvarno jeste drkadzija (kome je lakse i korisnije za sopstveno mentalno zdravlje da odgovara sa "sisaj ga" nego nekom elaboriranom recenicom). Vrlo je verovatna kombinacija oba razloga.
Larko
22. jun 2006, 22:31 ono vidojkovicevo nije blog nego brlog. Piše Anonimus (19. jun, 2006 - 00:06) Vidim, čitaoci nemaju prava da vređaju (tj. ako napišu nešto uvredljivo, komentar se briše), ali zato pisci imaju. [7] Poslednja opaska ukazuje na činjenicu da su mnogi komentari sa Vidojkovićevog bloga obrisani. Forumaši prenose da su od autora stizale poruke "sisaj kurac", "duvaj ga", što se sada ne može proveriti, jer na samom blogu tih komentara više nema. Zanimljiv je i jedan kometar sa Vidojkovićevog bloga. Pošto je Spiridon poslao poruku u kojoj kaže da je Vidojković bolji od Orhana Pamuka, sledi nekoliko odgovora: Marko Vidojković (1. novembar, 2006 - 12:28) ...sav cu se istopiti od vasih komentara. neka pamuku nobelova nagrada, a meni ovakvi citaoci. sliht sliht :))) ????? ?????????? (1. novembar, 2006 - 17:09) Ma mi moramo da se šlihtamo, čoveče, inače ćeš jedno veče da nas sačekaš sa bejzbolkom :-))
A ti se šlihtaj da ti i dalje kupujemo knjige. Crvenkapa (2. novembar, 2006 - 00:46) Pa kad si sve ostale razjurio :)
sad smeju da se jave samo oni sto te vole :) Marko Vidojković (2 Novembar, 2006 - 09:48) ...ja sam u fazonu da na blog primam u goste koga ja hocu :)) [8] Ograničićemo se na dva zaključka; najpre, u izrazitoj suprotnosti sa autorovom proklamovanom ideologijom, Vidojkovićev blog je organizovan po strogim načelima autoritarnog naratora koji cenzuriše, briše nepoželjne sadržaje i smatra nepoželjima one koji nemaju pozitivno mišljenje o njemu i ne dele njegove stavove. Dalje, autor pokazuje dve ćudi - "vučju" za kritičare, i "jagnjeću" za svoje obožavatelje. Vidojkovićev blog, kao i same Crvenkape , nisu mesto za samopreispitivanje nego za samopromociju i obračun sa neistomišljenicima, pa su raznovrsne mogućnosti elektronskih i književnih žanrova i njihovog kombinovanja ostale neiskorišćene. Autorov identitet Pisca ostaje nepomućen, a to što on zadržava pravo da se s vremena na vreme pojavi/odjavi i kao pripovedač i lik ne ugrožava sam njegov status (kao) pisca. Dakle, koketiranje savremene književnosti sa novomedijskim oblicima ne unosi nužno ni žanrovske ni strukturalne novine, a naročito ne donosi nikakvu ontološku promenu. Pravu pometnju i novinu, čak i ako uzmemo u obzir najradikalnija poigravanja sa fikcijom i narativnim identitetima, doneo je hrvatski blog Pušiona autora Denisa Lalića [9]. Ovaj blog, sa više desetina hiljada dnevnih poseta, podelio je svet domaćih internetskih korisnika, promovišući autora u jednu od prvih internetskih književnih zvezda. Čitaoci svakodnevno komentarišu Pušionu , a komentari za i protiv Lalića, kaže Katarina Peović Vuković, "znaju se pretvoriti u svjetonazorske ratove za i protiv studentskog stila života koji uključuje tulumarenje i droge, ali, što je i bitnije, određene političke stavove. Blog Denisa Lalića komentar je hrvatskoga političkog života i recentnih događaja na domaćoj političkoj sceni. Iako su komentari najčešće pretočeni u naraciju u kojoj se teško nazire granica između zbilje i fikcije - taj je blog najradikalnije približio sfere javnog i privatnog" [10]. Nakon što je prošle godine objavljen roman mladog hrvatskog pisca Vlade Bulića Putovanje u srce hrvatskoga sna , u kom se kao glavni junak pojavljuje Denis Lalić, na Pušioni je objavljena Lalićeva smrt u saobraćajnoj nesreći. Bulić je, ispostavilo se, "pravi" pisac, a Denis Lalić njegov fiktivni konstrukt. Nešto kasnije, međutim, kao knjiga Pušiona objavljen je deo sadržaja sa njegovog bloga, i to pod imenom Denisa Lalića! Veza između romana i bloga je očigledna i na planu sadržine i forme, kaže Mića Vujičić [11], pa je Putovanje u podnaslovu opisano kao "sedam linkova na jedan blog". Ovo pretakanje identiteta i glasova sa bloga u književnost ne može se jednoznačno razrešiti. Na pitanje novinara "Je li u Pušioni Danis Lalić zapravo Vlado Bulić", autor odgovara: "Nije. Pitanje je gdje počinje fikcija, a gdje prestaje stvarnost: s tom sam se pričom želio malo poigrati. Tu je Denis Lalić - bloger i kolumnist, zatim Denis Lalić glavni lik u romanu i na kraju imaš Denisa Lalića autora knjige Pušiona ." [12] U jednom slučaju, dakle, Lalić je lik u romanu, u drugom autor bloga, a u trećem potpisani autor knjige. Bulićevi blogovi i tekstovi, čini se, zahtevaju sasvim drugačije shvatanje narativne komunikacije od postojećeg. Iako je samo Bulić empirijska ličnost koju je moguće sresti na ulici, potpisani, eksplicitni autor teksta Pušione je Lalić, a samo kao implicitni autor pojavljuje se Bulić. Autorov konstrukt, dakle, nalazi se na višem narativnom nivou od samog autora. Ukoliko, dakle, Bulić dobije nekakvo priznanje za Pušionu , on ga može primiti samo umesto, tj. u ime Denisa Lalića. Pitanje koje, međutim, ostaje otvoreno, glasi - ima li ovde mesta za obojicu? Da bi Bulić prodisao punim plućima, bilo je potrebno prethodno "ubiti" Denisa Lalića. Dalji život Denisa Lalića i njemu sličnih zavisiće od kreativnosti i adaptibilnosti pisaca i čitalaca, koja, u Vidojkovićevom slučaju, za sada izostaje. Blogersko-književno poigravanje identitetima, dakle, nije samo po sebi ni garant ni uslov ograničenja ni razgraničenja identiteta. Neki se izgube u sajberspejsu, dok drugi upravo tu sebe pronađu. "Greška, mili Brute", rekao bi Šekspir, "nije u našim zvezdama, (ni u digitalnoj revoluciji - A.P.) nego u nama samima". [1] Kurir , sreda 25. jul, 2007, broj 1375. [2] Ovo "skiciranje" bloga rađeno je prema tekstovima Katarine Peović Vuković, videti npr. Blogosfera, revolucija privatnog života , Zarez, br. 144-145, 16. 12. 2004., http://www.zarez.hr/144/webkritika1.htm , i Hipertekst(ualna) svijest. Književnost (?) na novim medijima , Artefact, 2004., http://www. jedinstvo.hr/katarina/ hipertekstualna_svijest.htm [3] Temeljno izlaganje ovog koncepta dato je u njegovom tekstu " Le pacte autobiographique" , u časopisu Poétique, broj 4, 1973, str. 137-162. Sažeto izlaganje dostupno je na internetu - Philippe Lejeune, Qu'est-ce que le pacte autobiographique? , 2002; Philippe Lejeune, Vingt-cinq ans apres , 2002; ( www.autopacte.com ). Detaljnje o odnosu stvarne i fikcionalne autobiografije u kontekstu Ranih jada Danila Kiša videti: Pavlović, Aleksandar - Žanrovska priroda Ranih jada , Književna istorija, XXXVIII, br. 128-129, Beograd , 2006, str. 301-321. [4]U prilog Leženovog razdvajanja možemo navesti i jedan zanimljiv primer književne mistifikacije. Godine 1995 . u Nemačkoj je objavljena knjiga Bruchstücke ili Fragmenti švajcarskog autora Benjamina Vilkomirskog, koji se do tada bavio muzikom i pravljenjem klarineta , koja je odmah svrstana u klasike svog žanra, rame uz rame sa delima Elija Vizela i Prima Levija. Iako se ne može reći da je knjiga postala planetarni bestseler, vrlo brzo je prevedena na desetak jezika, a nagrađivana je (i novčano) vrednim nagradama u Engleskoj, Francuskoj i SAD . Nekoliko godina kasnije, prvo je jedan švajcarski novinar optužio Vilkomirskog da je lažirao svoju autobiografiju, a zatim su usledile i optužbe još nekoliko istraživača, povlačenje jedne od nagrada a potom i same knjige iz prodaje. Vilkomirski je, naravno, oštro kritikovan, nazivan i kriminalcem, a nešto kasnije istraga profesionalnog istoričara potvrdila je lažnost autorovih uspomena. Ubrzo je usledila i zvanična tužba protiv Vilkomirskog koji je nazvan "hladnokrvnim prevarantom ( videti: Gross, S. Andrew/Hoffman J. Michael, Memory, Authority, and Identity: Holocaust Studies in the Light of the Wilkomirski D ebate , Biography, 27.1, 2004.) Nije, dakle, nemoguće kršiti autobiografsko-fikcionalni sporazum, i izigrati čitaoce i književni establišment. Ipak, reakcija koja je usledila posle otkrića prevare pokazuje koliko je razdvajanje stvarnog od fikcionalnog identiteta i dalje obavezujuće. [5]O Hegovom romanu, kao i o kritici Leženovog shvatanja, videti: Vigso, Orl?, The Autobiographical Contract Revisited: The Case of Hoeg and Rifbjerg , <http: www.danskedigtere.sdu.dk/pdf-filer.Orla.PDF >
[6] Kritički tekstovi o Vidojkoviću objavljeni su uz treće izdanje roman Sve crvenkapa su iste, nagrađeno Vitalovom nagradom - Beograd-Samizdat B92, i Invej Vrbas-Vital, 2007. [7] Sve poruke su sa foruma B92, vidi: forum.b92.net/lofiversion/index.php [8] Vidi komentare na autorovu Zahvalnicu od 1. novembra 2006 (http://blog.b92.net/arhiva/blog/20) [9] Vidi: http://pusiona.bloger.hr/ [10]Zarez , br. 144-145. [11] Od motike do interneta, Danas, dodatak Knjiga, subota/nedelja 21-22. april 2007. http://www.danas.co.yu./20070421/knjiga1.html
[12] Vidi intervju Petre Smoljak sa autorom na http://www.dugirat.com/index.php?option=content&task=view&id=3639 |
