O KNJIZI "TIRANIJA TRENUTKA" TOMASA HILANA ERIKSENA
Nenad Golčevski
 Ako u teško predvidivoj budućnosti naše civilizacije opstane pridev "kultno" kao oznaka za umetnička i naučna dela koja su obeležila jedno doba i koja su izrazila ono što misle, govore ili čine oni koji u takvom dobu žive, knjiga norveškog profesora socijalne antropologije, Tomasa Hilana Eriksena, svakako će uz sebe nositi tu oznaku. Za ovakvu tvrdnju može se izneti nekoliko argumenata.
Pre svega, o temi kojom se ova knjiga bavi, a to su pojedinac i društvo u vremenu dominacije informacija, ispisano je u poslednjih petnaestak godina toliko eseja, tekstova, analiza i sl. da je zainteresovanom a neupućenom čitaocu potrebno daleko, daleko više vremena nego što mu "po difoltu" stoji na raspolaganju. Pa čak i kada se naš zamišljeni zainteresovani laik uputi u ključne termine i pojmove ovog eksplozivno narastajućeg diskursa, otkriće da je pred njim jedno nepregledno more opštih mesta, proklamovanih principa i nedorečenih, poluargumentovanih hipoteza ili opisa. Da i ne pominjemo da je u potrazi za tekstovima iz ove (ili preciznije, ovih) oblasti najčešće neophodno izdvojiti dane lutanja po svetskom hipertekstu uz neprestane (i često nepotrebne) digresije i zastranjivanja.
Ako je ovaj kratak opis uspeo da iole verno dočara stanje u kome se danas nalazi diskurs o informacionom društvu i informacionoj kulturi, biće jasno i u čemu leži vrednost jedne knjige koja pitkim i duhovitim jezikom, uz mnoštvo činjenica, ličnih iskustava i utisaka, skicira većinu problema društva kojim dominira neprestana i beskonačna potreba za novim informacijama, te pojedinca koji u takvom društvu bivstvuje. Dodajmo tome da autor kroz ceo ovaj ogled vešto balansira između kritike aktuelnog stanja, sopstvene blage tehnofilije i konstruktivne analize problema i njihovih mogućih rešenja. Konačno, na samom početku knjige, autor od čitaoca decidirano zahteva da za njeno čitanja izdvoji nekoliko sati (knjiga zaista može da se pročita u tom vremenskom roku) laganog vremena , i da knjigu čita u starom dobrom maniru linearnosti - dakle bez preskakanja, digresija, skeniranja teksta i sl. Ukoliko poslušate ovaj Eriksenov zahtev podsetićete se udobnosti i sigurnosti koju takav, već gotovo prevaziđeni, način čitanja sa sobom nosi.
Poštujući ovu autorovu molbu, prikazaćemo u upravo takvom, linearnom sledu, osnovne teme kojima se ovo neobično i originalno štivo bavi.
Pozabavimo se najpre podnaslovom knjige - brzo i sporo vreme u informacionom društvu . Pitanje vremena, naime, u neku ruku jeste centralna tema ove knjige. Eriksen se bavi izmenom u našem doživljaju vremena, ali i vremenom kao resursom i robom. U eri preterane dostupnosti informacija smanjuje se vreme koje možemo da posvetimo svakoj od njih pojedinačno. Zbog toga sve manje vremena provodimo u polaganom bavljenju bilo kojim sadržajem a sve više u grozničavoj trci da uočimo, obradimo i pohranimo što veći broj različitih sadržaja. Tako, tvrdi Eriksen, trenuci počinju da se smenjuju sve brže i brže ne ostavljajući nikakav međuprostor, ne dopuštajući poglede u prošlost niti u budućnost. Na taj način krećemo se ka tački u kojoj će vreme besomučnom brzinom stajati u mestu. Ovo poslednje je jedna od najboljih poenti koje Eriksen izvodi u svom tekstu i ako vam se ona ovde ne čini dovoljnom ubedljivom to je svakako na dušu autora ovog prikaza. Pokušajmo stoga da joj damo na uverljivosti iznoseći, redom, teze koje sam autor nudi kao argumente.
Uvodeći nas u ovaj ogled Eriksen ističe da je tehnološka revolucija s kraja XX veka (on pravi i zanimljivu primedbu da XXI vek nije započeo ni 1. januara 2000. ni 2001. već negde tokom 1991. kada je počela ozbiljnija komercijalizacija Interneta) donela veliki broj neočekivanih i neplaniranih posledica. Navedimo samo neke od brojnih Erisenovih primera: tehnologija koja je nastala sa namerom da, između ostalog, uštedi vreme neophodno za dolazak do informacija, dovela je do stanja u kome je upravo slobodno vreme najmanje dostupan resurs; ekstremna dostupnost informacija, danas, ne rezultira većom količinom znanja i boljim razumevanjem već, naprotiv, sve većom konfuzuijom i nesnalaženjem; težište u svetskoj privredi se pomerilo sa stvari na znake a proizvodnja znakova zahteva drugačije oblike organizacije, veću fleksibilnost i, naravno, veću brzinu nego industrijska proizvodnja. Ukratko, promene su zahvatile sve socijalne sfere - porodicu, posao, prijateljske i partnerske odnose, pa čak i unutrašnji svet pojedinca u informacionom društvu, a pažnja određene ciljne grupe postaje osnovni resurs za svaku vrstu ekonomskog poduhvata.
Produbljujući dalje svoju analizu, Eriksen pravi poređenje između današnjeg, informacionog doba i ranijih tehnoloških revolucija u istoriji zapadne civilizacije. Tako, citirajući Benedikta Andersona koji tvrdi da je Gutenbergovo otkriće bilo preduslov za razvoj ideologije nacionalizma, autor postavlja pitanje za šta će, kao preduslov, poslužiti razvoj Interneta i bežične komunikacije. Pored komparativnog bavljenja posledicama otkrića štampe i današnjih informacionih tehnologija, iznosi se i niz zanimljivih analogija sa promenama koje su u društvo unosili otkriće mehaničkog časovnika, muzičke skale i novca kao univerzalnog sredstva plaćanja.
Zatim, Eriksen se ponovo vraća svojoj centralnoj temi - vremenu, ovog puta baveći se fenomenom ubrzanja . U ovom delu autor nam skreće pažnju na činjenicu koja pruža jednu novu, donekle relativizujuću vizuru na celokupni aktuelni informacioni diskurs. Naime, on brojnim primerima ilustruje kako su i XIX i XX poput XXI veka percipirani kao doba globalizacije i ubrzanih društvenih promena. Ovi primeri kreću se od sitnih, svakodnevnih, kao što je zamena lule cigaretom ili ovsene kaše korn flejksom, do onih opšte društvenih, kao što je rast telefonskih mreža, međunarodnog avionskog saobraćaja, zamena papirne komunikacije elektronskom i tako, čini se, u beskraj.
U delu u kome se bavi fenomenom eksponencijalnog rasta kao intrinzičnom odlikom savremenosti, autor svoje tvrdnje potkrepljuje i velikim brojem grafikona i statističkih podataka. Oni su najočigledniji kada se vezuju za pojave direktno vezane za informacione tehnologije (kao npr. rast koji beleže kompanije kao što su Gugl, Majkrosoft ili Amazon) ali podaci koji se iznose nisu ništa manje fascinantni ni kada su u pitanju druge forme komunikacije, npr. satelitska televizija ili turistička industrija. Ključno pitanje koje se ovde postavlja je šta se dešava kada kriva eksponencijalnog rasta postane vertikalna. Hoće li tada i samo vreme prestati da postoji kao nešto što poseduje osobinu trajanja ?
Jedna od implikacija ovih i sličnih fenomena koju Eriksen detaljnije razrađuje je i tzv. nagomilavanje uvis . U cilju pojašnjavanja ovog koncepta on uvodi niz opozitnih parova u odnosu industrijskog i informacionog društva. Neki od zanimljivijih su: knjiga - www, ploce/CD - MP3, doživotna monogamija - serijska monogamija, dubina - širina, linearno vreme - fragmentirana istovremenost. Zanimljiva je i teza koja se ovde iznosi a po kojoj današnji svet pati i od nedostatka političkih vizija. Delimičnu krivicu za takvo stanje, po Eriksenu snosi i situacija u kojoj, kako smo već pominjali <...život stoji u mestu užasnom brzinom>.
Sa opštih društvenih, autor se vraća svakodnevnim i pojedinačnim efektima informacionog doba, pre svega u ključnim socijalnim sferama: radu, porodičnom životu, potrošačkom ponašanju. Tako se iznosi, ne sasvim ubedljivo argumentovana, tvrdnja o pretnji koju opšte ubrzanje nosi za porodicu (pa i druge kolektivne projekte) kao i u većoj meri heuristična teza o dominaciji kulta mladosti u popularnoj kulturi.
U završnom poglavlju Eriksen nas zaista iznenađuje hrabro nudeći i nekoliko konstruktivnih predloga kojima svaklo od nas može amortizovati bar deo neželjenih efekata informacionog doba koje nastaje pred našim očima. Pri tome, i to svakako vredi naglasiti, on pravi jasnu distinkciju od nekritične osude svega što nove tehnologije sa sobom nose. Naprotiv, kroz celu knjigu autor nenametljivo a ipak lično, provlači svoj neumitno ambivalentni stav prema vremenu u kome živimo. Na taj način svi ovde ukratko predstavljeni, argumenti, tvrdnje i hipoteze, dobijaju na snazi i živopisnosti i omogućuju čitaocu da se u velikoj meri identifikuje i prepozna u Eriksenovim primerima. Naravno, otvorenim ostaje pitanje čitanja ove knjige od strane domaće publike. Koliko srpski čitalac oseća efekte savremenog informacionog sveta o kojima piše Eriksen? Je li u pitanju samo razlika u intenzitetu u kome je informaciono društvo ušlo u naše živote ili je ipak reč o kvalitativnoj razlici? Da li treba da smatramo dobrim ili lošim što smo mi u ovom našem marginalizovanom delu Evrope još uvek zaštićeni od bar dela efekata informacionog društva koji se u ovoj knjizi tako podrobno opisuju. Na ova i sva druga glokalizatorska pitanja koja iskrsavaju sama od sebe dok se čita ovo izuzetno štivo, moraće da odgovori a sebe svako ko se odluči da izdvoji nekoliko sati svog dragocenog polaganog vremena.
|
