KULTURA SAJBER PROSTORA
Iva Nenić
Počeci i prakse ..............................................................................................................................................
Komunikacija i zajednica (communion, community) .............................................................................
Stvarnost i "nova stvarnost ...........................................................................................................................
Umesto zaključka ..........................................................................................................................................
As many third generation cyberculture studies scholars have noted, two disturbing discourses of cyberspace have emerged: the Net as frontier and cyberspace as boys' town.
Počeci i prakse
 Nastanak Interneta i digitalizacija svakodnevice iznedrili su nove oblike društvenih aktivnosti i polja delovanja, u koje spada i velika oblast sajber kulture. Diskusija ovog pojma zahtevala bi mapiranje različitih pristupa i vidova upotrebe koji ga određuju u popularnom govoru i teorijskom diskursu, a koji divergiraju počev od predstave o pragmatskom aspektu "upotrebe" Interneta (e-mail, chat, e-business), preko lamenta nad implikacijama "novine" novih medija komunikacije, do ispitivanja i predikcija u vezi sa političkim i ideološkim impaktima Mreže na odavno izgubljenu kategoriju realnosti. Samih definicija ima na pretek: savremena društvena nauka je produkovala različite, podjednako legitimne, opise i određenja sajber kulture, i tematizovala njene brojne aspekte i karakteristike, ustanovivši "novu" granu proučavanja društva poznatu kao cyberculture studies (studije sajber kulture). Sa druge strane, lična participacija u digitalnom Univerzumu - rutinirani boravak korisnika/ca u sajber prostoru, upotreba Mreže kao dominantnog medija komunikacije i ostali nivoi upotrebe, stvorili su jezičko-stvarnosni konstrukt u okviru kojeg su termini sajber , virtuelno i online samorazumljivi, budući da predstavljaju već ustaljene prakse boravka i činjenja u virtuelnom vremenu i digitalizovanom prostoru. Moguće je razlučiti, dakle, više značenja pojma sajber kulture - na prvom mestu, sajber kulturu kao novi i emergentni oblik kulture (jednu u nizu kultura, popularnu kulturu, kulturu kao manifestaciju verovanja i zakona zajednice - online zajednice), ali i govor o kulturi , diskurs produkovan od strane njenih participanata, konzumenata i stvaralaca, "generator diskursa, veoma realno i vrlo zamišljano mesto gde brojni interesi prisvajaju njeno poreklo, njene mitove i buduće pravce razvoja" [1].
Zajednica najčešće poseduje mit(ove) o sopstvenom nastanku: priču/fantaziju koja objašnjava na koji je način određena kultura, kao stanje suprotstavljeno prvobitnom haosu, iznedrila samu sebe. Konsekventno, i za sajber kulturu moguće je ustanoviti metaforu mita , locirati pripovest koja govori o njenom sopstvenom početku, kanonima i značenjima. Sam pojam sajber prostora formiran je u književnom pravcu sajber panka, i inauguriše ga autor Vilijem Gibson romanom Neuromanser (1984). [2] Sajber pank je podžanr u okviru žanra naučne fantastike, koji je krajem 80-tih godina XX veka nastao kao spoj tekovina sf-a sa predstavama o globalizovanom društvu, tehno-buntovništvu i viziji ljudskog iskustva u kulturi kojom dominiraju tehnologija, mediji i informacija. Sajber pank je donekle "predvideo" i simulirao situaciju sutrašnjice, ali sa jednom razlikom u odnosu na prethodne utopijske sf modele - novinom ocrtanom upravo u činjenici da sajber pank narativ idejno istovremeno inkorporira i prevazilazi (tadašnje) domete tehnološkog i društvenog razvitka.
Nasuprot "rođenju sajber kulture iz duha sajber-panka", stoji istorijat upotrebe pojma, koji datira još od kasnih 60-tih godina XX veka, i tadašnje, mahom ekskluzivne, upotrebe kompjutera u naučne i saznajne svrhe, kao i pojave prvih gurua hack-a, Kevina Mitnika, Penga i Roberta Morisa. [3] Upotreba pojma sajber, prvobitno rezervisana za elitu koja je posedovala tehnološko znanje nužno za upotrebu računara, omasovljuje se krajem XX veka sa kreiranjem tzv. user friendly okruženja i pojavom Interneta. Jedan od presudnih momenata svakako je 1995. - početak masovne upotrebe World Wide Web-a [4] i docnije brzo odomaćenje različitih sintagmi sa predloškom sajber : sajber identitet, sajber prostor i vreme, sajber zajednica, sajber umetnost, itd.
Sajber kultura se još sreće i pod sinonimnim nazivima digitalna kultura, Internet kultura , virtuelna kultura , kiber kultura, kultura mreže , itd. Svi ovi termini ukazuju na neku od dominantnih karakteristika okruženja u kojem se odvijaju komunikacija i razmena informacija, pre svega na ulogu Interneta u generisanju pojedinca, i njenog/njegovog vremena i prostora. Kultura mreže je, zapravo, "jedna vrsta Esperanto kulture: to je "van-vremena"i "van-prostorna kultura (u sopstvenim terminima, ona postoji samo u 'realnom vremenu', kultura koja je bez pravaca u (teritorijalnom) prostoru ili sveza u (istorijskom) vremenu". [5]
Internet se može odrediti kao značenjski flotantno okruženje u čije se kodove "preslikavaju" svakodnevni činovi subjekta i/ili društvene grupe, okruženje koje je novina samo po sebi (u smislu samog medija), ali i u pogledu načina na koji rekonstituiše proces komunikacije. Medij (kanal, sredstvo) komunikacije, u slučaju Interneta, spaja tekstualne, audio i vizuelne elemente, pridodajući im interaktivnost - mogućnost uticaja na formu i sadržaj tražene informacije. Informacija je roba (commodity) koja je vrednost sama po sebi, koja se nudi konzumentu naizgled neposredovano, sa ograničenom mogućnošću intervencije ("sloboda" upotrebe, predstavljena kao izbor pojedinca zapravo je izbor između unapred zadatih mogućnosti). Paradoks subjekta i identiteta leži u činjenici da je subjekt/telo istovremeno slobodan/na da zada koordinate svog prisustva na Mreži kreiranjem svog ličnog profila, ali istovremeno i utamničen prostorom kompjuterskog ekrana koji je "nestao i u potpunosti prekrio vizuelno polje" [6]. Uz Internet se podrazumevaju i nove tehnologije i novi mediji, novi interfejs i nove umetničke forme - dakle, čitava jedna eksplozija novog na horizontu budućeg informacijskog društva.
Međutim, sajber kultura kao nova kultura koegzistira sa drugim kulturama i često preuzima njihove obrasce, u pragmatskoj (operativnoj) i simboličkoj (kodirajućoj) dimenziji. O tome svedoči postojanje koncepata sajber prostora i sajber vremena, čitava diskusija o mogućnostima koje donosi pojam sajber identiteta, kao i upisivanje (ili: preispitivanje) starih opozicija poput žena/muškarac, privatno/javno, rad/slobodno vreme - dualiteta koji su umnogome oblikovali trajanje i razvoj kulture Zapada. Svakako, sajber kultura nije revolucionisala ove dihotomije (pre se uključila u proces njihove evolucije), ali je sigurno doprinela, zahvaljujući svojoj "novini", otvaranju mogućnosti za ispisivanje subjekta, negde inicirajući veće slobode, a drugde, naprotiv, potcrtavši postojeće jazove. Primer za prvo je izmena u odnosu prema slobodnom vremenu: rad u kućnom okruženju putem Interneta omogućio je pojedincima da se lakše uključe u proces društvene proizvodnje, i ujedno načinio difuznom granicu između privatnog i javnog (reč je, u bîti, o preispitivanju patrijarhalne predstave o javnom-muškom i privatnom-ženskom prostoru).
Komunikacija, zajednica (communion, community)
 Većina autora koji se iz perspektiva različitih disciplina bave sajber kulturom slažu se u jednom: pitanje komunikacije u virtuelnom okruženju je od ključnog značaja za razumevanje fenomena koji potpadaju pod pojam sajber kulture. [7] Pod ovim se najčešće podrazumeva interpersonalna komunikacija, ali i, uopšte uzev, svaki oblik opštenja sa Drugim (mašinom, programom, virtuelnim entitetom, strancem). Komunikacija na Internetu pretpostavlja protok informacije u okviru koje se mogu razmeniti slika, tekst i zvuk. U vrednosno pozitivnom viđenju komunikacije, razmena informacija i znanja se odvija slobodnije i lakše u odnosu na istu u realnosti. Ljudi su slobodni da uspostavljaju raznovrsne forme odnosa, da stupaju u grupe/zajednice shodno najrazličitijim setovima kriterijuma - profesionalnim interesovanjima, seksualnim opredeljenjima, hobijima, itd. Izvedeno do krajnjih konsekvenci, ovo stanovište rezultuje "političkom idealizacijom tehnološke zajednice" [8]. Na osnovama tehno-optimizma nastaje utopija sajber kulture kao okruženja u kojem je moguć nastanak novog oblika socijalne solidarnosti gde dominiraju interkulturalnost, tolerancija i nestanak svakovrsnih marginalizacija (po polnoj/rodnoj, etničkoj, klasnoj, starosnoj osnovi). Ovo stanovište su podržali mnogi teoretičari, ali je plodnu upotrebu našlo i u političkom diskursu - poznat je govor bivšeg američkog potpredsednika Ala Gora (1994) u kojem on tvrdi kako je otpočelo "novo Atinsko doba demokratije (...) zahvaljujući komunikacijskoj efikasnosti globalnog informacionog autoputa". [9] Ovakve i slične predstave o spasonosnoj, a samim tim i donekle religijskoj ulozi Interneta i sajber kulture (tzv. elektronski evangelizam ), kulminiraju u viziji "elektronske agore", prostora u kojem (obestelovljeni) pojedinac konačno stiče pravo i mogućnost na glas, kao i potenciju da realizuje sebe i svoja (politička) stanovišta na fundamentalno nov način. Utopijske vizije sajber kulture kao društva budućnosti nastalog na tekovinama post-industrijskog društva, moguće je razumeti (ali ne i opravdati). Dodali bismo kako su upotreba Interneta i razvoj sajber kulture i manje i više od toga: oni samo umnožavaju (presecaju) postojeće mogućnosti, suštinski ne proizvodeći radikalno nove forme saobraćanja (tj, obraćanja drugome) i suživota (obitavanja u zajednici). Međutim, ovo je samo jedno od konkurentnih stanovišta kada je reč o uspostavljanju odnosa sa drugima putem Interneta.
Oblici virtuelnog zajedništva nude se kao bezbroj malih (sekundarnih) svetova u kojima pojedinac može da učestvuje neretko bez obzira na svoja prethodna iskustva. Net "gradovi", "države" ili online zajednice (online communities) često grubo preslikavaju postojeće strukture odnosa, formirajući topografiju Internet prostora koja nalikuje "stvarnosti", ali je zapravo pervertira odnosom u kojem se preuzete kategorije uspostavljaju kao prazni označitelji, mesta bez prošlosti i izvan-teritorijalnosti (drugim rečima: distopija). Učestvovanje u virtuelnoj stvarnosti podrazumeva da se osoba, kako veli Bodrijar, "sažima u jednu hiperpotencijalnu tačku" [10], u kojoj komunikacija istovremeno otuđuje i omogućava trenutno prisustvo - ili, pak, stvara iluziju mogućnosti beskonačnog simboličkog proizvođenja sopstva. Virtuelni konstrukt osobe, nick name ili "avatar" može da odražava "stvarne" kategorije kroz koje se ličnost definiše, ali ostavlja i potpunu slobodu da se uvrste nove, željene ili potpuno drugačije karakteristike virtuelne persone. Uzevši u obzir sve mogućnosti, sam virtuelni prostor u kojem se komunicira (i koji je uvek donekle zadat namerama njegovih "tvoraca") biva preoblikovan stvarnim činovima njegovih korisnika, u krajnjem slučaju njihovim telima, potrebama i željama. Novina koju Internet i cyber communities donose, čini se, nije sadržana u tome da nastaju potpuno novi vidovi komunikacije koji su lišeni prethodnih opreka. "Sloboda" o kojoj se toliko govori nije potpuna: to je aleatorička igra u kojoj se korisnik/ca opredeljuje za prethodno zadate elemente i forme komunikacije
Stvarnost i "nova stvarnost"
 Upliv digitalnog u svakodnevicu nesumnjivo prouzrokuje svakovrsne izmene ne samo u procesu komuniciranja, već i u domenima različitih društvenih praksi. Kategorija stvarnosti se tu nameće kao jedna od ključnih za razumevanje, ili barem naziranje, izmena i mogućnosti koje nude sajber okruženja. Tradicionalno, "stvarnost" se suprotstavlja "virtuelnom" kao "realno", opipljivo naspram zamišljanog, ili primarni Svet naspram mnoštva izvedenih, sekundarnih svetova. U tom ključu, sajber kultura i njeni raznovrsni oblici tretiraju se kao suplement stvarnosti, njena nužna dopuna. Različiti autori ističu kako se u konstrukciji virtuelnih okruženja, bilo da je reč o Internetu, VR simulacijama ili najprostijoj upotrebi digitalne tehnologije, naprosto kopira postojeće humano okruženje. Neosporno, mnogi oblici sajber udruživanja i saobraćanja preuzimaju postojeće obrasce društvenih struktura i odnosa. Online "gradovi" nalikuju stvarnim, ozbiljni forumi i diskusije se zasnivaju se na pravilima dijaloga naučne zajednice. Najjednostavniji vid komunikacije, poput i-mejla, osmišljen je tako da simulira "pravo pismo", budući da u svojoj strukturi ima "adresu", "tekst" i omogućava automatski "potpis" (signature).
Ovakvo stanovište, međutim, upućuje na više problema. Prvi je u vezi sa predstavom da su elementi sajber kulture samo preuzeti iz postojećih stvarnosnih oblika, donekle pojednostavljeni (osiromašeni), kao i da konsekventna komunikacija i razmena informacija podleže "nedostatku" onoga čime "stvarna komunikacija", naprotiv, obiluje. Ne uzima se u obzir da medij kroz koji se kreću informacije utiče na prirodu same informacije, i to ne nužno tako da degradira njen "prvobitni" status. Ono što se zaista dešava jeste multiplikacija izbora, mogućnosti da se pristupi većoj količini informacija, ili da se usled nedostatka odgovarajućih kriterijuma (znanja, kompetencije, filtera) ne odabere ona koja je prava/relevantna. To se ne može podvesti pod ustrojstvo samog sajber okruženja (jer, konačno, i njega definišu ljudi), već pre posmatrati kao problem istovremenog razvoja: razvoja Mreže i navika njenih korisnika, koji međusobno stoje u dijalektičkom odnosu. Zatim, upotreba Interneta nudi i nove forme izlaganja/predstavljanja informacije u odnosu na postojeće - sama forma hiperteksta kroz koju se korisnik/ca može kretati i menjati ga je rečit (i ne jedini) primer toga. Već pomalo potrošena maksima "medij je poruka" nudi puno prostora za razmatranje i razumevanje novina koje nosi upotreba digitalnih tehnologija. Kvalitet informacije usmeren je načinom na koji se ona predstavlja, možda je ne menjajući toliko u inicijalnom (namerenom) sadržinskom kvalitetu, koliko u recepciji, primanju kroz koje se saznanje konstituiše. Drugim rečima, način na koji će se predstaviti određena oblast znanja uticaće na količinu i kvalitet sabrane informacije. Sadržaji koji se nalaze na Internetu mogu biti svedeni, ali i pleromatični, budući da je određeno znanje moguće oblikovati i predstaviti kroz spregu teksta, slike i zvuka, i učiniti ga brzo i lako pristupačnim.
Naredni problem oko kojeg se situacioniraju brojne rasprave tiče se upravo "sekudarnosti" svetova koje nude Internet i različita digitalna okruženja. Ovome se može pristupiti kroz seriju pitanja: da li je zaista reč o "stvarnosti" i "kopiji stvarnosti"? da li smo na pomolu jedne nove, drugačije realnosti u kojoj se prepliću "realno" i "virtuelno"? šta, zapravo, predstavlja "hiperrealnost"? itd. U ovom trenutku nemoguće je dati konačne odgovore jer je reč o kompleksnom odnosu koji je još uvek u embrionalnoj fazi, ali bez sumnje treba zaobići zamke u mišljenju koje se kreću u rasponu od tehnofobije do nekritičkog verovanja u mogućnosti tehnologije. Činjenice nude dobro početno polazište: danas postoji mogućnost da se lakše savlada prepreka u komunikaciji i da se brže pristupi većoj količini informacija, kao i da to postane integralni aspekt svakodnevnog okruženja. Takođe, postoji mogućnost da oblici komunikacije putem Interneta i digitalnih tehnologija negativno utiču na kvalitet opštenja, ali to u velikoj meri zavisi i od ličnih afiniteta, namera i odluke. Mitske priče o tome kako se ljudi u susretu sa kapacitetima Mreže prvobitno ne odvajaju satima od računara, zaboravljajući svoje obaveze, prijatelje i porodice, oprimeruju strah od novog i vraćaju se na staru tezu o tehnologiji kao "protivprirodnoj", Drugom koje se otrže kontroli i svojoj primarnoj nameri - tehnologiji koja je verna "sluškinja" čoveka. Nije na odmet povući paralele na razini rodnih (gender) tematizacija odnosa subjekta prema tehnologiji, u kojima se vidi da se rodne karakteristike upisuju u ovaj odnos, i gde se neretko tehnološki resursi prisvajaju kao mesto za muškarca (tehnologija pripada muškarcu, ona je u odnosu na njega kao Žena). Različite feminističke autorke i autori se u ovom trenutku dosta bave pomenutim pitanjima, iscrtavajući mape odnosa i promena koje je omogućila novina i pristupačnost digitalnih sredstava komunikacije. Tu se otvaraju i druga pitanja koja zalaze u novootvorena polja: da li Internet omogućava veću ravnopravnost, [11] kakva je etika u različitim sajber zajednicama, na koji način upotreba Mreže utiče na prisustvo drugih, "klasičnih" medija, itd.
Mišljenje o sajber svetovima u velikoj meri je i danas između realnog i utopijskog: uobičajena upotreba pojma implicira daleko više nego što predstavlja u sferi praktičnog. Govor o "virtuelnoj realnosti" za mnoge korisnike sintagme podrazumeva intenzivnu upotrebu različitih mogućnosti koje nudi Internet, od običnog komuniciranja putem i-mejla i Internet pretrage do web konferencija i elektronske trgovine. Potrebno je ukazati da kovanica "virtual reality" inicijalno podrazumeva generisanje virtuelnog 3D okruženja u kojem se korisnik/ca kreće po uzoru na "stvarni" prostor, i gde se, pored računara upotrebljavaju kaciga i rukavica (data glove). Ovakvi virtuelni prostori još uvek nisu dovoljno saobrazni pravom okruženju te su stoga daleko od potpunog integrisanja "telesnog i virtuelnog", maštovito predstavljenog u filmu Kosač (The Lawnmower Man, 1992). Barijera kompjuterskog ekrana je još uvek prisutna, kao i činjenica da upotreba Interneta i digitalnih tehnologija za sada ne može da nadomesti one "druge" aspekte svakodnevnog života. Ipak, to ne izuzima telo: ono je odavno prisutno u odnosu prema sopstvenoj radnoj površini ekrana (dekstop), fragmentisano kroz image koji šaljemo nekome, uvedeno u sajber prostor pokretom ruke (upotreba miša/mouse ili džojstika/joystick). Telo je kao ekstenzija subjekta odavno uzeto u obzir , što uostalom potvrđuje i njegovo prisustvo u formi slike ili video zapisa (brojni sajtovi posvećeni pornografiji samo najočitije prikazuju ovu činjenicu).
Odgovor na inicijalno pitanje - da li nastaje "nova stvarnost" na pragu već postojeće, tj. da li smo pred revolucijom koja neće zahvatiti samo sredstva komuniciranja, nije moguće dati u ovom trenutku. Tehnokultura Zapada se svakako menja u pravcu koji podrazumeva čvršću integraciju ljudskih potreba i mogućnosti tehnologije. Kao što tvrde tehnorealisti (technorealism movement), "Internet je revolucionaran, ali ne i utopijski". [12]
Umesto zaključka
Svaki tekst koji namerava da opiše i klasifikuje forme, upotrebu i granice onoga što se naziva sajber kulturom nailazi na više nedoumica, počev od samog obima pojma, do različitih problema koji se vezuju za pristup tematizaciji ove višeznačne odrednice. Kao i sam Internet, i pojam sajber kulture je mesto presecanja pristupa, gde je na prvi pogled veoma lako odabrati početnu tačku, da bi se potom otvorile brojne pristupne dimenzije od kojih retko koja nije relevantna ili zanimljiva. Ono na šta je neophodno ukazati jeste, pre svega, potreba za informativnim tekstovima, potom naučnim i teorijskim koji će na kvalitetan način uvesti diskusiju sajber pojmova u popularni i naučni diskurs. Ova potreba nije uslovljena prevashodno mogućnošću da se govori i piše o veoma širokom i novom polju socijalne prakse, već činjenicom da upotreba digitalnih tehnologija i odnos prema okruženjima koja se njima stvaraju zahteva znanje , kako "običnih" korisnika, tako i digerati [13] elite, budući da ima (i da će u budućnosti još više imati) impakt na stvarnost, odluke i svakodnevicu svakog od nas. Početni problemi variraju od toga šta sve nazvati sajber kulturom (da li se to prevashodno odnosi na Internet, ili na druge forme digitalne tehnologije), do samog imenovanja (reći da je neko "korisnik/ca" suštinski ne diferencira nivoe upotreba i odnošenja u sferi digitalnog). Odabrani fokusi teksta - (grubo) određenje pojma sajber kulture, diskusija "novog" komunikacijskog i stvarnosnog aspekta koje ona nudi, samo nude jednu stranu prizme. Ovaj tekst, pri tom, referira ne prevashodno na globalnu scenu na kojoj su raznovrsni tekstovi sa temom Interneta i sajber kulture uveliko prisutni, već odgovara na lokalnu potrebu da se zasnuje disciplina cyberculture studies koja bi, pored opšteg uvida, mogla da zahvati i konkretnu problematiku vezanu za temu sajber okruženja u Srbiji.
[1]David Silver, "Introducing Cyberculture: Looking Backwards, Looking Forward: Cyberculture Studies 1990-2000", http://www.com.washington.edu/rccs/intro.asp , originally published in: Web.studies: Rewiring Media Studies for the Digital Age , edited by David Gauntlett (Oxford University Press, 2000): 19-30.
[2] Vilijem Gibson je sajber prostor definisao na sledeći način: "Dogovorna halucinacija koju svakoga dana doživljavaju bilioni zakonitih operatora svih nacija... Grafička reprezentacija podataka izvučenih iz skladišta svakog kompjutera integrisanog u ljudski sistem. Nezamisliva složenost. Linije svetlosti poređane po neprostoru uma..."
[3] Katie Hafner and John Markoff, Cyber Punk: Outlaws and Hackers on the Computer Frontier, Corgi Books, London, 1993.
[4] WWW nastaje 1991. u Cernu (Švajcarska).
[5] Kevin Roberts and Frank Webster, "Prospects of a Virtual Culture", Science as Culture , Carfax Publishing (Taylor & Francis Group), Volume 11, Number 2, 2002., 235 - 257, p. 242.
[6] Lev Manovič, "Arheologija kompjuterskog ekrana", Metamediji (izbor tekstova), Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2001., 11 - 37, 20.
[7] "I ukoliko se, u svakom od ovih slučajeva, komunikacione tehnologije posmatraju kao socijalna i politička panacea, to mora biti usled izvesne inadekvacije ili sloma u komunikaciji koji predstavlja fundamentalni socijalni problem sa kojim se suočavamo. " Prospects of virtual culture, p. 245.
[8] Op.cit.5, p.245.
[9] Odlomak je preuzet iz govora održanog na konferenciji Superhighway Summit (University of California, Los Angeles - UCLA) iz 1994.
[10] Žan Bodrijar, Drugo od istoga , Lapis, Beograd, 1994., str.27.
[11] Primer ovog stanovišta je ideja o Internetu kao "medijumu za potencijalnu decentralizovanu, interaktivnu, ne-hijerarhijsku, neograničenu i interkulturnu razmenu znanja".
Prema: Ursula Frohne, Christian Katti, "Crossing Boundaries in Cyberspace? The Politics of "Body" and "Language" after the Emergence of New Media - Critical Essay", Art Journal , Winter 2000, http://www.findarticles.com/p/articles/mi_m0425/is_4_59/ai_69294344
[12] www.technorealism.org
[13] Skraćeno od digital i literati , termin pod koji se podvode osobe "verzirane" u digitalnom okruženju - hardver i softver inžinjeri, intelektualci "trećeg talasa", brokeri mrežnog sveta. Izraz se prvi put pojavio u časopisu Times (januar 1992 ), i skovao ga je novinar Džon Markof (John Markoff).
Prema: Francisco Millarch, "Net Ideologies: From Cyber-liberalism to Cyber-realism", Cybersoc Magazine
Issue 4, December 1998, http://www.millarch.org/francisco/papers/net_ideologies.htm |
