RAZVOJ ZAKONSKIH REGULATIVA I NEOPHODNE MERE U OBLASTI IKT-A
Slobodan Marković, direktor Centra za razvoj Interneta  Izuzetna mi je čast što sam dobio priliku da se danas vama prvi obratim ispred Centra za razvoj Interneta. Centar za razvoj Interneta je organizacija građanskog društva i drago mi je što prvi put u proteklih nekoliko godina predstavnik organizacije građanskog društva ima priliku da otvori skup ovakvog profila.
Ja ću vam danas pričati više o onim stvarima koje smo mi identifikovali kao probleme u razvoju informacionog društva i mogućim načinima za njihovo rešavanje, a zakonska regulativa je samo jedna od stvari sa kojom imamo problem. No, pošto verujem da mnogi od vas ne znaju za Centar za razvoj Interneta, prvo ću ukratko predstaviti Centar. O Centru za razvoj Interneta Mi smo nevladina organizacija koja od 2001. godine sprovodi i podržava aktivnosti usmerene prema cilju da građani pod jednakim uslovima mogu da koriste Internet i sve njegove servise bez ograničenja, te da se sačuvaju neke osnovne vrednosti, kao što su sloboda izražavanja i zaštita privatnosti u digitalnom dobu. Centar se zalaže za ubrzani ekonomski razvoj zasnovan na upotrebi informacionih tehnologija i otvorenih standarda, u okruženju koje podržava slobodnu konkurenciju. Što se tiče naših najbitnijih aktivnosti tokom proteklih godina, izdvojio bih tri vrste glavnih aktivnosti. Prva je vezana za stalno praćenje događaja bitnih za razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i to činimo putem Internodium projekta, pokrenutog 1998. godine. Internodium je elektronski forum koji okuplja blizu 600 domaćih eksperata iz oblasti informacionih tehnologija. U arhivi liste, tokom proteklih godina, sakupila se prilično velika količina različitih vesti, zakonskih tekstova, inicijativa, diskusija o problemima koji se javljaju u uvođenju i primeni informaciono-komunikacionih tehnologija, telekomunikacija itd. Druga naša stalna aktivnost jeste širenje svesti o potrebi zasnivanja razvoja našeg društva na upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija i svim bitnim pitanjima vezanim za razvoj novih tehnologija i informacionog društva u celini. Ovu aktivnost obavljamo kroz organizaciju različitih seminara, kurseva i svakodnevnu komunikaciju sa kolegama novinarima, kojih, vidim, ima dosta u publici i ovom prilikom ih posebno pozdravljam. Treća aktivnost kojom se bavimo, možda najbitnija u kontekstu današnjeg skupa, jeste analiziranje zakonske regulative i strateških dokumenata, kao što su politike razvoja informacionog društva, telekomunikacija itd. Takođe, bavimo se izradom različitih studija iz pomenutih oblasti i predlaganjem konkretnih mera koje mogu da poboljšaju stanje u određenoj oblasti. Kao primer ovog delovanja izdvojio bih knjigu koju smo nedavno izdali - Evropski okvir za elektronske komunikacije: osnov za izgradnju informacionog društva u Srbiji ". U ovoj studiji dat je prikaz novog evropskog okvira za elektronske komunikacije i kratka analiza naše situacije i osnovni set preporuka za zakonodavce. To bi bilo sve što se tiče kratkog upoznavanja sa Centrom za razvoj Interneta. A sada da vidimo koje smo mi probleme identifikovali kao najveće prepreke razvoju informacionog društva kod nas. Najveće prepreke razvoju informacionog društva kod nas Na prvom mestu je, očigledno, nedostatak stalne i jasno izražene političke podrške razvoju informaciono-komunikacionih tehnologija i informacionog društva. To se vidi svaki dan. U našoj zemlji prioritet definitivno nisu pitanja vezana za informaciono-komunikacione tehnologije. Jasno iskazana politička volja bilo je, recimo, isporučivanje Slobodana Miloševića u Hag ili sređivanje bankarskog sistema, pre dve godine. To su bili očigledne demonstracije političke volje. Mi danas ne posedujemo takvu političku podršku kada je, recimo, reč o formiranju regulatornog tela iz oblasti telekomunikacija, tako da odavno usvojeni Zakon o telekomunikacijama još ne može da stupi na snagu. Sledeći na redu je nedostatak kvalitetnog regulatornog okvira. Ovo za posledicu ima pravnu nesigurnost i taj problem postoji u svim oblastima, počev od recimo telekomunikacija, preko zaštite privatnosti, do elektronskog poslovanja. Nedostatak podsticajnog ekonomskog okruženja je stvar sa kojom se takođe suočavamo. Ona rezultuje sporim tehnološkim razvojem i skupim uslugama za tehnologije koje već imamo i koristimo. Treba pomenuti i nedostatak šire društvene svesti o važnosti bržeg uvođenja informaciono-komunikacionih tehnologija i razvoja informacionog društva. Ovo za posledicu ima činjenicu da mali procenat građanstva želi da učestvuje u pomenutim procesima i radi na konstruktivnom rešavanju izazova sa kojima se suočavamo. To su bili glavni problemi koje smo identifikovali. A sada da vidimo šta bi trebalo da uradimo kako bismo krenuli napred. Prvo, treba što pre da krenemo sa ispunjavanjem onih obaveza koje smo već preuzeli. Međunarodna obaveza koju smo preuzeli pre dve godine u Beogradu jeste puna primena Akcionog plana Inicijative za elektronsku Jugoistočnu Evropu Pakta za stabilnost. U okviru toga se nalazi mnogo stvari. Jedna od njih je, recimo, zakonski okvir za elektronski kriminal, uspostavljanje razmene Internet saobraćaja, pospešivanje konkurencije u oblasti telekomunikacija itd. Zatim, na redu je usaglašavanje sa evropskim pravnim okvirima, iz najbitnijih oblasti kao što su elektronske komunikacije i elektronska trgovina. Treća stvar je reformisanje državne uprave zasnovano na korišćenju informacionih tehnologija. Ovde ne mislim na uvođenje kompjutera u ministarstva, već na reformisanje internih procesa i njihovo organizovanje oko informaciono-komunikacionih tehnologija. To je ono o čemu je bilo dosta reči proteklih godina, onaj "put ka jedinstvenom šalteru". Ovaj put jeste dugačak, ali moramo da krenemo od nekih osnovnih stvari, kao što je, recimo, međusobno povezivanje određenih baza podataka, itd. Regulisanje tržišta je takođe značajno, ali ne u nekom negativnom, etatističkom, smislu, već regulisanje sa težnjom da se stvori jedno pozitivno okruženje za poslovanje i razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija. Ovde je bitno pomenuti zaštitu korisnika. Zaštita korisnika je mnogo više od propisivanja mogućnosti da, recimo, dobiju račun za telekomunikacione usluge. Zaštita korisnika podrazumeva njihovo pravo da imaju ugovor sa operatorima, pravo da budu uključeni u procese donošenja zakonske i podzakonske regulative, da se pitaju u vezi sa budućom primenom univerzalnog servisa itd. Dalje, u oblast regulisanja tržišta spada i opšteprisutna tema u Srbiji - zaštita od monopola tj. aktivno delovanje na sputavanju i sankcionisanju zloupotrebe dominantne pozicije na tržištu. Još jedna stvar mogla bi da bude uvođenje podsticaja za nabavku računarske opreme i uošte, podsticaja za bavljenje poslom iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija. Ti podsticaji mogu da budu poreske olakšice, povraćaj poreza za kupovinu računarske opreme, smanjenje poreza za firme koje deluju u ovoj oblasti, itd. Sledeća bitna stvar je upravo način na koji će sve to biti urađeno. Ovde mislim na proaktivno delovanje institucija. Mislim da to do sada nije postojalo. Institucije treba da idu i ispred industrije i ispred nevladinog sektora. Trebalo bi da se one samoinicijativno bave identifikovanjem problema i iniciranjem njihovog rešavanja, naravno, u saradnji sa svim direktno zainteresovanim stranama, uvek imajući u vidu opšti i društveni interes. Dalje, naš višegodišnji problem je to što stalno pišemo neke strategije, a nikako ne uspevamo da sagledamo šta je to što danas možemo da rešimo, kako možemo da smanjimo ovaj porez što se sada uvodi na računarsku opremu, da li on može da se vraća kroz povraćaj poreza, itd. Znači neke od konkretnih stvari treba brzo rešavati da bismo poboljšali situaciju i rešili neke probleme sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju. To je opredeljivanje za politiku malih koraka. Mislim da je strategija Ministarstva za kapitalne investicije u vezi sa razvojem telekomunikacija izvrstan korak u tom smeru. Napokon, neophodno je uključivanje svih direktno zainteresovanih strana u reformske i zakonodavne procese. Ono što državne institucije mogu da urade jeste da uključe sve interesne grupe u diskusiju - najpre privredne aktere, kao što su Udruženje Internet provajdera, Privredna komora, veliki trgovci hardverom; zatim organizacije građanskog društva, kao što su CePIT, Centar za razvoj Interneta, Udruženje radio-amatera, Udruženje korisnika telekomunikacija, Udruženje potrošača itd. Naravno, treba uključiti i sve ostale zainteresovane putem Web sajtova ili organizovanja javnih tribina. Neophodno je da se razrade konkretni mehanizmi za to uključivanje, jers smo u prošlosti videli da u nekim slučajevima uopšte nije bilo javnih rasprava oko nekih vrlo bitnih pitanja. Ovde je bitno naglasiti da ministarstva imaju mogućnost da u procesu javne rasprave izvagaju mišljenja i, imajući u vidu opšti interes, donesu najbolju odluku. U javnim raspravama ključnih zakona ministarstva uvek imaju poslednju reč, pošto se radi o institucijama koje deluju kao "radna tela" izabranih predstavnika građana i imaju autoritet da određene predloge prihvate ili odbiju. Smatram da su javne rasprave stvar koja treba da postane sastavni deo našeg procesa uvođenja i razvoja regulativa iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, jer samo na taj način svi zainteresovani mogu da se uključe u taj proces. Pravljenje neke strategije ili nekog zakonskog predloga korišćenjem top-down metode može samo da stvori otpor kod ljudi. I na kraju, vrlo je važno poboljšanje koordinacije i horizontalne komunikacije između samih ministarstava. Ja sam, recimo, saznao pre par meseci da su Ministarstvo za kapitalne investicije i Ministarstvo za nauku nezavisno radili na međusobno sličnim projektima. Ministarstvo za kapitalne investicije je pravilo strategiju razvoja telekomunikacija u kojoj postoji deo koji je vezan za razvoj Interneta do 2007. godine. Sa druge strane, Ministarstvo za nauku je bilo angažovano, i još uvek je angažovano, na izradi strategije razvoja informacionog društva. Kroz moj dosadašnji kontakt sa ljudima iz ovih ministarstva, nisam uspeo da primetim da je ostvarena neka aktivna saradnja i horizontalna komunikacija. Ovakvi problemi mogu se rešavati organizovanjem međuresorskih radnih grupa, u kojima bi učestvovali i predstavnici poslovnih interesa i građanskog društva. |
