Prostor za partnerstvo između centralne vlasti, lokalne samouprave i organizacija civilnog društva u kreiranju politike ruralnog razvoja u Srbiji

Piše: Aleksandar BOGUNOVIĆ

Ako pođemo od zadate teme, stiče se utisak da se pre svega razmišlja o pitanju- Da li u Srbiji postoji prostor za partnerstvo između centralne vlasti, lokalne samouprave i organizacija civilnog društva u procesu kreiranja politike ruralnog razvoja? Da bi se ozbiljnije pozabavili ovom temom, možda bi naj bolje bilo malo pojasniti pojam ruralnog razvoja, jer će se na taj način naj lakše doći ne samo do odgovora već i do uloga svih pomenutih aktera.Ruralni razvoj predstavlja relativno mladu politiku Evropske Unije.  Nastala je u procesu političkog odlučivanja i praktične primene, i do današnjeg dana nema jasnu definiciju. Politički i zakonski tekstovi koji su vezani za ovu politiku više objašnjavaju šta i kako  se sve može uraditi nego što detaljno objašnjavaju šta ona zapravo znači. Postoje različita tumačenja u naučnoj praksi i jedno od tih (Harris J. 1982) ukazuje da je ruralni razvoj nastao kao odgovor na probleme ne ravnomernog razvoja  između regiona i unutar samih regiona u stepenu privredne razvijenosti, i da se može posmatrati kao:

-  razvojna politika kojom rukovodi država;

-  širi proces promene ruralnog društva u kojem državne intervencije mogu ili ne moraju biti prisutne

Postoje tri aspekta ruralnog razvoja: prostorni (regionalni), socijalni i privredni. Ukratko, može se reći da se radi o politici čiji je glavni cilj da ljudima koji žive na teritoriji koja se definiše kao ruralna, omogući kvalitetan život i obezbedi mogućnost za dalji razvoj i napredak. Sva tri aspekta su jako složena pa samim tim govore koliko je teško kreiranje univerzalne politike i razvojnih modela koji bi bili prihvatljivi za različite regione a kamoli za različite države. Pa ipak od 2000 godine, uvodi se podrška ruralnom razvoju koji čini drugi stub Zajedničke poljoprivredne politike EU. Tokom različitih programskih ciklusa, program je doživljavao modifikacije i izmene pokušavajući da odgovori svim potrebama zajednice i mogućim modelima realizacije.

Koliko je važna ova politika u EU, naj bolje govori podatak da se 92% njene teritorije definiše kao ruralno i da na tom prostoru živi oko 57% stanovnika i 54% zaposlenih. Sa druge strane, manje svega 2% stanovništva EU se bavi poljoprivredom. Ovaj podatak ukazuje na to koliko je politika ruralnog razvoja šira od same direktne podrške poljoprivredi za koju se često vezuje. Sama poljoprivreda postaje kompleksnija i uvodi se pojam održive poljoporvrede sa ciljem održivog korišćenja resursa i očuvanja kvaliteta životne sredine. Pored poljoprivrede, bilo je potrebno obezbediti i druge izvore prihoda stanovnicima ovih teritorija, vodeći istovremno računa i o kvalitetu života na ovim prostorima. Za tu svrhu dizajniran je univerzalni program ruralnog razvoja sa jasno definisanim merama podrške. Sam proces izrade višegodišnjeg programa je dug proces u kojem se usaglašavaju ciljevi, mere, budžet, indikatori, uslovi... i slično, i u taj proces su uključeni svi relevantni akteri ruralnog razvoja. Završni program se usvaja, nadgleda, kontroliše i sprovodi u sedmogodišnjem periodu.

Za zemlje kandidate za članstvo u EU, gde se trenutno Srbija nalazi, postoji mogćnost korišćenja pred pristupnih fondova EU za ruralni razvoj. Da bi se to i realizovalo, potrebno je uspostaviti i akreditovati određene strukture na nacionalnom nivou i izraditi i akreditovati program ruralnog razvoja (IPARD). Izrada programa se radi po jasno definisanim pravilima i kriterijumima koji su definisani u formi regulative EU. Ovo je jako važno pomenuti jer se upravo u zadatim poglavljima IPARD programa nalazi i poglavlje pod nazivom- Proces konsultacija. To je deo programa u kojem je neophodno jasno opisati na koji način je tekla izrada programa, ko je sve od relevantnih sektora učestvovao u tom procesu, koja su bila pitanja i sugestije i šta su bili odgovori kreatora politika ruralnog razvoja.

Proces izrade programa ruralnog razvoja u Srbiji je započet još 2006 godine, nakon izrade strategije razvija poljoprivrede i 2007 godine je urađena prva verzija Nacionalnog programa ruralnog razvoja za 2007- 2013. godine. Tokom izrade tog programa održan je veliki broj sastanaka i skupova na kojima je definisana vizija ruralne Srbije i urađen nacrt mera podrške. Svi podaci o sprovedenim konsultacijama su beleženi shodno definisanim pravilima EU i čitav program je urađen po postojećem IPARD formatu tako da se mogao iskoristi i za izradu samog IPARD programa.

Dakle, pored IPARD programa može postojati i paralelno funkcionisati i Nacionalni program ruralnog razvoja, stim da se isti ne može finansirati sredstvima EU i ne sme biti nikakvih preklapanja između mera ova dva programa. Oni moraju biti komplemetarni i sprovođeni paralelno kako bi omogućili postizanje željenih rezultata i ciljeva. Trenutni IPARD program, koji je u procesu akreditacije, praktično predstavlja deo prvobitnog Nacionalnog programa ruralnog razvoja, tako da se može reći i da se proces izrade PARD programa radio kroz konsultativni proces shodno zahtevima EU.

Iz priloženog se može videti da je taj proces konsultacija već sproveden za potrebne prethodnog programa i, obziorm da se priprema i izrada IPARD programa za naredni programski period 2014-2020, jasno je da će biti potrebno ponoviti taj proces.

Sam program ruralnog razvoja je običan komad papira, i bez dovoljnog broja korisnika neće imati nikakvog uticaja na razvoj teritorija. Upravo iz tog razloga, urađen je i plan promocije programa ruralnog razvoja. Cilj je da se svim relevantnim akterima ruralnog razvoja predstave sve njegove stavke i mogućnosti i pružila podrška svima koji su zainteresovani da apliciraju za mere podrške. U sam proces promocije uključene su i sve poljoprivredne stručne službe ministarstva i mreža za podršku ruralnom razvoju kako bi se relevane informacije i podrška sprovele do krajnjih potencijalnih korisnika.

Dakle, nije sporan prostor za konsultacije između centralne vlasti i drugih aktera ruralnog razvoja- to je naša obaveza, više je bitno istaći kapacitet i spremnost tih instanci da pruže kvalitetnije inpute i podršku za izradu i sprovođenje programa ruralnog razvoja na terenu. Kao što je napomenuto, nemoguće je izraditi takav program koji bi ispunio sva očekivanja i bio prilagođen svakom mikro regionu, selu, mesnoj zajednici i pojedincu. Ali i same lokalne samouprave mogu dati veliki doprinos ruralnom razvoju i kreirati svoje programe ruralnog razvoje. Jedan deo lokalnih samouprava to i danas čini, ali je potrebno te prakse proširiti i u taj proces uključiti organizacije civlinog društva.

Partnerstva se grade odozdo na gore, pa je logično da lokalne vlasti prvo identifikuju i uspostave saradnju sa svim relevantnim akterima ruralnog razvoja na svojoj teritoriji. Bez tog lokalnog partnerstva ni sama lokalna samouprava neće moći kvalitetno definisati svoj program ruralnog razvoja i svoje potrebe, pa samim tim neće biti ni adekvatan partner u kreiranju nacionalne politike ruralnog razvoja. Sa druge strane, bez tog partnerstva lokalne samouprave neće ni biti u stanju da kvalitetno realizuju ni loklani ni nacionali program ruralnog razvoja i neće biti u stanju da pruže podršku sprovođenju IPARD programa na svojo teritoriji. Nedostatak ovakvih partnerstava će sigurno negativno uticati na procenat iskorišćenosti raspoloživih sredstava za ruralni razvoj, a samim tim i na stepen razvoja tih lokalnih samouprava a time i na razvoj svog regiona i države.

Neke bitne stvari za partnerstvo:

-          Zajednički ciljevi

-          Zajedničke prilike

-          Dugoročne relacije

-          Dogovor o sadržaju i formi ko-operacije

-          Harmonizovani odnosi

-          Sinergetski učinci

-          Poverenje

-          ...

Umesto odgovora: O svakoj predpostavci vezanoj za izgradnu i jačanje partnerstva i sami možemo puno ispričati. Svima su jasne prednosti i benefiti koje donose kao i činjenica da nijhova izgradnja i sprovođenje u praksi nije laka, a u isto vreme je jako bitna za zajednički opstanak i razvoj svih aktera ruralnog razvoja.