Politika prema selu – Kako dalje?

06. Sep 2012.
Politika prema selu – Kako dalje?

Piše: Branislav MILIĆ

Politika razvoja ruralnih područja u Srbiji suočava se sa mnogim kontradiktornostima kako u svom sadržaju tako i u ciljevima kojima teži. Tema ruralnog razvoja, sem deklarativno ili iz perspektive očekivanih sredstava iz pretpristupnih fondova EU, još uvek se posmatra kao ne mnogo značajna dimenzija ukupnog razvoja zemlje.Sticanjem statusa kandidata za članstvo u EU pred Srbijom se otvaraju mogućnosti efikasnijeg kursa u razvoju sela. Međutim, najnovija pretpristupna iskustva pokazuju da ove mogućnosti često ostaju neiskorišćene. Ukoliko želimo da Srbija ima drugačija iskustva pretpristupnog toka, neophodan je paralelni angažman na jačanju kapaciteta državne administracije, preraspodeli moći na više nivoa odlučivanja, veći senzibilitet na realne potrebe i potencijale ruralnih područja i jačanje apsorpcione moći stanovništva.

Da li je srpska administracija spremna a građani osposobljeni da iskoriste mogućnosti EU integracija pitanje je na koje u ovom trenutku nije moguće dati pozitivan odgovor.

Siromaštvo i kvalitet života ruralnog stanovništva, predstavljaju osnovne determinante neravnopravnog položaja ruralnih područja u odnosu na urbana. Međutim, kada se govori o ravnomernoj i pravednoj politici u odnosu na ruralna područja, u ovom kontekstu, često se zapostavljaju distinkcije koje postoje između samih ruralnih teritorija. Vlade mnogih zemalja, iz tog razloga, razmatraju modele za efikasniji pristup ruralnom razvoju.

U politici EU sve se više zagovara decentralizovano upravljanje ruralnom politikom. Ovakav pristup zahteva da centralne vlasti redefinišu sopstvenu ulogu i prenesu deo nadležnosti na niže nivoe. Kako bi se efekti na ruralno stanovništvo pojačali, a argumenti lokalnih vlasti glasnije čuli, u gotovo svim zemljama Evrope veoma je aktuelan proces „spajanja“ lokalnih jedinica kroz zajedničke aktivnosti u nove, interesne, „ruralno orijentisane” entitete. Ove promene u EU imale su značajan uticaj naročito na izolovane i udaljene ruralne zajednice.

Dok se širom Evrope, dakle, može govoriti o procesu decentralizacije, ali i dekomunalizacije, srpska teritorijalna stvarnost ovakve modele rešavanja lokalnih pitanja još uvek ne omogućava.  Inicijative koje nameravaju da podstiču institucionalne promene prema ruralnim pitanjima kod nas, još uvek su veoma slabe. Srbija još uvek ima tradicionalne hijerarhijske administrativne strukture u rukovođenju politikom ruralnog razvoja dok realne potrebe ruralnog stanovništva ostaju marginalizovane. U spektru vladinih politika i institucija koje direktno ili indirektno utiču na razvoj ruralnih područja, ne uočava se fokus na specifične potrebe u ruralnim oblastima i isti kriterijumi se primenjuju i za ruralna i za urbana područja. U naučnom miljeu se ističu veoma složeni odnosi između ekonomije i političkih nauka, što znači da se ne mogu očekivati značajniji ekonomski pomaci bez sveobuhvatnih institucionalnih promena.

S druge strane, lokalne vlasti sporo i neadekvatno reaguju na specifične probleme sopstvene zajednice. Često samo “preslikavaju” ono što se već dešava na nacionalnom nivou. Dodatna otežavajuća okolnost je da su krugovi odlučivanja i političke granice u ruralnim sredinama i malim opštinama često strogo omeđene administrativnim granicama opštine čime se blokira saradnja sa susednim opštinama.

Ovakva situacija nesumnjivo zahteva važne promene u načinu osmišljavanja i primene politike ruralnog razvoja.

Iskustva u implementaciji teritorijalnih, decentralizovanih politika ruralnog razvoja govore da je ovo izazovan zadatak za vlasti i zahteva prevazilaženje velikih strukturalnih prepreka kako bi se postigla efikasna koordinacija kroz više nivoa. Međutim, iskustva takođe pokazuju da centralna vlast profitira od korišćenja lokalne baze znanja u osmišljavanju politika.

Budući da su potrebe, zahtevi i kapaciteti društva veoma heterogeni,  neophodno je da odgovorne vlasti razviju sistematske pristupe razumevanja društva. Od ključnog je značaja da kreatori politike, prilikom formulisanja politike i njenog razmatranja, prepoznaju i razumeju različite potrebe i težnje ruralnog stanovništva u različitim delovima Srbije. Takođe, ruralnom stanovništvu je neophodna prominentnija i odgovornija lokalna vlast, koja bi efikasnije zastupala njihove interese i bolje ih pripremila za zahteve članstva u EU.

Međutim, treba imati u vidu da institucionalne promene u Srbiji, koja još uvek nema iskustva sa decentralizovanim sistemom upravljanja politikama razvoja, svakako, ne mogu biti tretirane kao ad hoc inicijative. Ovakve promene zahtevaju dubok analitički i interdisciplinarni pristup sa visokim stepenom društvenog konsenzusa.

Tagovi:
SKORAŠNJI ČLANCI

TEME

CEI @ Facebook

CEI @ Twitter